Helen Dankan je bila poslednja osoba u Britaniji koja je odležala zatvorsku kaznu na osnovu – zakona o veštičarenju iz 1735. godine!

Tokom jednog od najbizarnijih događaja u II svetskom ratu, Helen Dankan je optužena za odavanje vojnih tajni i ušla u istoriju – ona je poslednja žena u Velikoj Britaniji kojoj je kao veštici dosuđena zatvorska kazna. Provela je devet meseci u zatvoru Holovej u severnom Londonu.

Više od 70 godina od tog dana, slučaj Helen Dankan je još uvek aktuelan. Grupa britanskih medijuma već godinama zahteva da britanski i škotski parlament posthumno pomiluju i rehabilituju Dankanovu. I dok njene pristalice potpisuju peticiju za peticijom a razni britanski sudovi ih odbacuju, pojavili su se dokazi da je ova žena bila žrtva zavere britanske obaveštajne službe i da je u toj zaveri aktivno učestvovao i Jan Fleming, tvorac Džejmsa Bonda.

Zločin i kazna Helen Dankan

Pre početka II svetskog rata, Helen Dankan, domaćica iz Dandija i majka šestoro dece, putovala je Britanijom održavajući javne seanse. Ljudi zabrinuti zbog potencijalnog izbijanja rata a kasnije za sudbinu njihove braće i očeva, bili su najčešći posetioci seansi gde je Helen padala u trans i razgovarala sa duhovima. Zapravo, ona je bila medijum materijalizacije, što je značilo da je nakon pada u trans materjalizovala ektoplazmu pomoću koje su duhovi preminulih poprimali svoja ljudska obličja i mogli da razgovaraju sa živima. Dankanova je veoma brzo stekla raputaciju najveće heroine spiritizma.

Međutim, na seansi održanoj u u Portsmautu 19. januara 1941, pomoću ektoplazme se materijalizovao duh jednog od mornara sa ratnog broda Baram i pozdravio svoju šokiranu majku koja je sedela u publici. Admiralitet nije javio roditeljima za pogibiju mornara tri meseca ranije, pa je sada strogo čuvana vojna tajna isplivala u javnost.

Ratni brod Baram, nosivosti 29.000 tona, pogodila su tri nemačka torpeda 25. novembra 1941. Brod je potonuo za nekoliko minuta, odvukavši u smrt 861 mornara. Britanska vlada je odlučila da vest o tome ne objavljuje, prepustivši Nemcima da nagađaju da li su uspeli u svojoj nameri ili ne. A onda se na seansi Helen Dankan javio duh mladog mornara sa Barama i rekao svojoj majci: „Moj brod je potonuo.“

Ova priča je smesta dospela do ušiju Admiraliteta i Dankanova je stavljena pod prismotru agenata britanske obaveštajne službe, ali nije uhapšena sve do januara 1944 godine. Suđenje koje je u čuvenom sudu Old Bejli započelo u martu 1944. bilo je prava medijska senzacija, jer je Helen Dankan optužena za veleizdaju. Ali tužiocu nije baš uspelo da dokaže optužbu, pa je Dankanova konačno optužena na osnovu zakona o veštičarenju iz 1735, koji decidirano iznosi da medijumi ne postoje! Osuđena je na devet meseci zatvora.

Istraživači paranormalnog su je javno proglasili prevarantkinjom koja se služi cirkuskim trikovima ne bi li nasamarila lakoverne ljude. Njena porodica međutim, i dan danas insistira da je Helen Dankan bila istinski nadareni medijum i ukazuje na činjenicu da su među njenim redovnim klijentima bili Vinston Čerčil i kralj Džordž VI. Čerčil je, čak, proglasio slučaj Helen Dankan za potpunu budalaštinu i posetio je u zatvoru.

Zavera i “Dan D”

U vreme kada je vojska iz sve snage pokušavala da planove o predstojećoj savezničkoj invaziji na Francusku sačuva u tajnosti, Helen Dankan i drugi medijumi su bili potencijalni bezbednosni rizik. Zahvaljujuči novim dokumentima o istraživanjima i suđenju dostavljenih nedavno britanskom Nacionalnom arhivu sa kojih je skinuta oznaka tajnosti, akademik i nagrađivani dokumentarista Robert Hartli tvrdi da dokazi ukazuju na državnu zaveru da se curenje informacija pred Dan D svede na minimum, a da je Helen Dankan trebalo da posluži kao primer drugima da drže jezik za zubima.

„U danima neposredno pred Dan D, vlasti su postale paranoične povodom potencijalnih curenja informacija i Dankanova je bila opasnost koja preti da razotkrije vojne tajne na nekoj od svojih seansi“, tvrdi Hartli. „ Jer, Helen Dankan je kao medijum saopštavala veoma tačne i precizne informacije. Bilo je i drugih medijuma širom zemlje koji su rođacima vojnika saopštavali vesti o njihovoj pogibiji, pa su vlasti to veoma ozbiljno proglasile za veliki problem, bez obzira na izvor informacija. Dan D se približavao i bilo je od suštinske važnosti da se planovi saveznika drže u najvećoj tajnosti.“

Proučivši sve dostupne dokumente, Hartli je zaključio da je osuda izrečena Helen Dankan u martu 1944. u sudnici Old Bejlija bila neopravdana. U svojoj knjizi “Helen Dankan:misteriozno suđenje”, Hartli piše da su među ljudima umešanim u zaveru da se Dankanova osudi bili tada ključna osoba pomorske obaveštajne službe Jan Fleming i tužilac u ovom procesu Džon Mod.

„Ubeđen sam da je pomorska obaveštajna služba sarađivala sa MI5, a ime Jana Fleminga se neprestano pominje i uvezi sa ljudima koji su umešani u ovo suđenje i u drugim dokumentima posredno vezanim za suđenje“, kaže Hartli.

Progon veštica

Uprkos opšteprihvaćenom verovanju, Dankanova nije bila i poslednja žena koju su u Britaniji osudili kao vešticu. U septembru 1944, posle savezničke invazije, Džejn Jork (72) iz Forest Gejta u istočnom Londonu je optužena po sedam tačaka za šurovanje sa duhovima preminulih. Osuđena je da plati 5 funti novčane kazne i da obeća da će se pristojno ponašati sledeće tri godine. U poređenju sa ovim, kazna izrečena Helen Dankan postaje očigledni dokaz da je od nje trebalo napraviti primer šta će se dogoditi drugim medijima ako progovore o potencijalnim džavnim tajnama.

„Jasno je da su se bezbednosne službe zaverile da Helen Dankan osude na zatvorsku kaznu i da je to bio deo operacije prikrivanja Dana D“, smatra Hartli. „Po mišljenju Admiraliteta, ona je predstavljala bezbednosni rizik koji je morao biti neutralisan. Shvatam da je zavera pokrenuta sa namerom da se sačuvaju životi savezničkih vojnika, ali danas, više od 70 godina kasnije, došlo je vreme da se kaže šta je bilo pravo a šta krivo, jer bi u suprotnom slučaju sve to nastavilo da podriva temelje onoga za šta se naša nacija krvavo izborila.“

Helen Dankan je bila poslednja osoba u Britaniji koja je odležala zatvorsku kaznu na osnovu zakona o veštičarenju iz 1735. Ovaj zakon je ukinut tek 1951. Umrla je 1956. godine, ubrzo pošto je ponovo uhapšena u policijskoj raciji na seansi koju je držala.