Pokušavam da se setim da li sam ikada imala prijateljicu. Bilo je onih samozvanih, koje su tvrdile da su mi prijateljice. Kada bih se našla u nevolji, začas bi mi okrenule leđa. Ima takvih u mom okruženju koliko soli u moru.

Interesantno je to, da kada se te osobe nađu u nevolji, odmah trče kod mene, tražeći pomoć. Kao večiti saputnik u životu, prate me muška prijateljstva. To su prijateljstva jača od najsnažnijeg uragana, viša od Mont Eversta. O jednom takvom je i ova priča…
Negde početkom dvehiljaditih sretala sam u blizini suda čoveka sa aktovkom. Po mojoj pretpostavci, (kao što sam rekla jednoj poznanici) bio je najverovatnije advokat. Kasnije se to ispostavilo kao kao tačno. Čudni su putevi u životu.

Moj slučajni prolaznik je u stvari bio moj školski drug iz gimnazije, iz susednog razreda. Taj razred je bio u suprotnoj smeni od moje, tako da ga se nisam odmah setila. Tražeći posao, dospeh do njegove kancelarije. Uljudno mi se izvinjavao, jer je već zaposlio radnicu.
Bio je sve, samo ne tipični advokat. On, kao čovek iz naroda bio je empatičan i imao je poštovanje prema običnom čoveku, jer je od njega i živeo. Koliko god se trudila, nikada neću moći da budem tako dobra kao on. Blage naravi i dobroćudan, privlačio je narod da dolazi kod njega. Čak su i klijenti njegovog oca (koji je takođe bio advokat) iz udaljenih mesta dolazili da ih baš on zastupa. Stranke su u njega imale bezuslovno poverenje… Starijima je strpljivo i po više puta objašnjavo šta ih čeka na sudu i koje su posledice izjavljenog pravnog leka.

Plaćanje njegovih usluga je bio najmanji problem. Ponašao se kao Robin Hud. Od siromašnih je malo uzimao, a od imućnijih je naplaćivao po tarifi.
Svaku svoju stranku dočekivao je kao dragog gosta, nudeći je kafom, pićem, slatkišima. Jednom svratih kod njega u vezi nekog izvršnog postupka. Reče mi da mu pričuvam kancelariju, dok ode do kuće, jer je nešto zaboravio. On ode, a u kancelariju upadoše neki ljudi. Kažu idu na pijacu preko puta, pa da ostave torbe sa namirnicama, koje su već kupili. Zovem ga i pitam da li smeju to da rade, a on se gromoglasno smeje i kaže da mogu da ostave stvari. Tako nešto u životu nisam ni videla ni čula!
On je ne samo meni nego i svima koje je poznavao bio  pravi prijatelj. Imao je beskrajno strpljenje za svoje stranke. Sećam se da je za njim i van kancelarije išla jedan gospođa,večito tražeći neka objašnjenja i pravne savete.

Često sam ga viđala, na pauzi u kafiću kao, ispijajući kafu, toj gospođi nešto objašnjava. U poverenju me jednom priupita da li i mene  tako gnjave. Ja mu rekoh, da čim izađem na ulucu, ima onih koji mi traže pravni savet i dodaoh, da pošto ima advokatsku kancelariju neka dotičnoj naplati svaki pravni savet, pa onda neće više da ga juri. On se nasmeja i odmahnu rukom.
Ponedeljkom, kad bih imala vremena, odlazila bih u njegovu kancelariju, na čašicu razgovora. Pričali bismo najviše o pravosuđu i raznoraznim drugim temama. Bio je mnogo posvećen porodici i voleo je svoje dete.

Ponekad bi mi se poverio o nekim problemima koji ga muče, znajući da  sam ja odličan čuvar tuđih tajni.
Jednom ga nađoh u kancelariji prehlađenog i bolesnog. Jedva je stajao na nogama. Električna peć mu se pokvarila. Ja u najkraćem mogućem roku dovedoh električara da je popravi. Ubedih ga da posle zadnjeg ročišta tog dana ode lekaru. Poslušao me je.
U neko doba njegovo ponašanje poče da se menja. Njegov osmeh se ugasio i sve češće je pričao o smrti. Priča mi:”Smrt je kad sklopiš oči, potpuna tama, ništa više ne osećaš.” Terao me je da besomučno pišem tužbe i žalbe, jer zaboga tako se stiče radno iskustvo. Mom bratu, koji mu je bio stranka, reče da ima sestru (misleći na mene) koja je takođe pravnik, pa neka  mu ona rešava pravne probleme. U ušima  mi i dan danas odzvanja njegova rečenica: “A posle pedesete se ne živi.“
Jednog novembra sretoh ga. Sedeo je u svom omiljenom kafiću i poče sa mnom da priča ne zaustavljajući se. Ugojio se i bio je modar u ulicu. Loše je izgledao. Pomislih da mu kažem da ode lekaru, ali preokupirana svojim problemima to ne učinih. Zaustavljao me je više puta i nastavljao svoj monolog. Ja na kraju rekoh da žurim i da ćemo pričati drugi put. Na moju veliku žalost, tog drugog puta nije bilo. Nisam naučila lekciju da život nema reprizu.
Na nekom portalu pročitah da je umro i da će datum i mesto sahrane biti naknadno objavljeni. I jesu objavljeni, ali kada je on već bio sahranjen. Ova vest je mene i moje najbliže, potresla kao razoran zemljtres. Nisam mogla da verujem da se to zaista desilo. Nisam mogla da shvatim da ga više nema i da neće više biti onih naših dugih razgovora. Sretoh mog komšiju koji je bio u istom razredu sa njim, i on mi reče da se nekada u srednjoj školi družio sa njim i odlazio kod njega kući. Reče da ga je zadnji put video na godišnjici mature i da je tad bio veoma ćutljiv. Gotovo da ni sa kim nije progovorio. To mi je bilo vrlo čudno jer je sa mnom pričao nadugačako i naširoko.
Umro je u pedeseti prvoj, kao što je i sam rekao da se posle pedesete ne živi. Takvi se ljudi jednom u sto godina rađaju i nikada više. Nadam se da je ta dobra duša otišla na neko bolje mesto, jer je to i zaslužio svojim dobrim delima…
Danijela Janković