Novinaka Rebeka Sklut u svojoj knjizi „Besmrtni život Henrijete Leks“ istražuje revolucionarni uticaj siromašne radnice sa duvanske farme na tokove savremene medicine...

U laboratorijama širom sveta, medicinski istraživači uzgajaju ljudske ćelije ne bi li proučili način njihovog funkcionisanja i testirali razne teorije o uzrocima bolesti i potencijalnoj terapiji. Linija ćelija koja im je u tu svrhu potrebna mora biti „besmrtna“ – to su ćelije koje mogu rasti beskrajno, koje mogu da opstanu zamrznute decenijama, da se podele na različite skupove i razmenjuju među naučnicima koji ih proučavaju. Prvu liniju besmrtnih ljudskih ćelija stvorio je 1951. godine jedan naučnik iz univerzitetske bolnice Džons Hopkins u Baltimoru, SAD, pomoću uzorka tkiva uzetog od mlade crnkinje obolele od raka grlića materice. Te ćelije, nazvane HeLa ćelije, veoma su brzo postale od neprocenjive vrednosti u medicinskim istraživanjima, iako je njihov donor decenijama ostao prava misterija. U svojoj knjizi „Besmrtni život Henrijete Leks“, novinaka Rebeka Sklut prati priču o Henrijeti Leks, izvoru besmrtnih ćelija, i precizno dokumentuje njihov ogroman uticaj na razvoj savremene medicine i porodicu Leks.

Henrijeta Leks, crnkinja koja je uzgajala duvan na farmi u južnoj Virdžiniji, obolela je od raka grlića materice u 30. godini života. Lekar u bolnici Džons Hopkins je uzeo uzorak njenog kanceroznog tumora a da se nije čak ni potrudio da o tome obavesti svoju pacijentkinju. Uzorak je dao naučnicima koji su u toj istoj bolnici decenijama bezuspešno pokušavali da uzgoje kulture ljudskih ćelija u laboratorijskim uslovima. Ne zna se zbog čega, tek Henrijetine ćelije nikada nisu umrle.

Bile su to prve besmrtne ljudske ćelije ikada odgajene u kulturi in vitro i od presudnog značaja za razvoj polio vakcine. U prvoj svemirskoj misiji, te iste ćelije su poslate u kosmos, kako bi se utvrdilo kako se ljudske ćelije ponašaju pri nultoj gravitaciji. Potom su korišćene u brojnim revolucionarnim istraživanjima među kojima su i kloniranje, mapiranje gena i oplodnja in vitro.

Kada su ćelije prikupljene, naučnici su im dali ime HeLa, po prvim slovima imena i prezimena Henrijete Leks. Uzorci istog imena danas igraju veoma važnu ulogu u istraživanju ljudskih ćelija. Ali 50-tih godina prošlog veka lekari nisu ni malo marili za identitet donora, niti im je bilo bitno da se njeno ime zna. Kada su pojedini novinari pokušali da otkriju žive članove Henrijetine porodice, istraživač koji je uzgajao njene ćelije je izmislio pseudonim Helen Lejn, kako bi medije skrenuo sa pravog puta. Pojavljivali su se i drugi pseudonimi pažljivo plasirani štampi, poput Helen Larsen, na primer. Pravo ime Henrijete Leks je isplivalo u javnost tek 70-tih godina.

Istinita priča

„Prvi put sam čula Henrijetino ime 1988. godine“, piše Rebeka Sklut. „Imala sam 16 godina i na lokalnom koledžu sam pohađala časove biologije. Svi učimo o ćelijama na tim osnovnim časovima biologije, ali ono što je bilo zanimljivo jeste činjenica da je moj profesor znao Henrijetino pravo ime i činjenicu da je bila crnkinja. Ali to je ujedno i sve što je o njoj znao. Od trenutka kada sam čula za Henrijetu, postala sam opsednuta njenom ličnošću. Ramišljala sam da li je imala decu? Šta ta deca misle o tome što delić njihove majke i dalje živi decenijama posle njene smrti? Godinama kasnije, kada sam počela da pišem, jedna od prvih priča koje sam poželela da napišem bila je upravo Henrijetina. Ali sam tek na fakultetu pokušala da pronađem njenu porodicu. Bilo mi je potrebno čitavih godinu dana ubeđivanja da privolim Henrijetinu kćer Deboru da uopšte razgovara samnom. Znala sam da je očajnički želela da sazna nešto više o majci. Kada sam počela da istražujem, redovno sam joj slala sve podatke do kojih sam došla. Otišla sam u Klover u Virdžiniji gde je Henrijeta provela detinjstvo i pronašla njene rođake, a zatim nazvala Deboru i na njenoj telefonskoj sekretarici isprčala šta su mi rekli. Želela sam da shvati da nemam nameru da bilo šta sakrijem i da bismo mogle zajedno istražiti priču o Henrijetinom životu. Posle godinu dana mog neprestanog javljanja, Debora je konačno prostala na razgovor i pristala je da se zajedno upustimo u avanturu.“

Dvadeset pet godina posle Henrijetine smrti, naučnici su ustanovili da su mnogi uzorci ćelija za koje se smatralo da potiču od drugih tipova tkiva (na primer tkiva dojki i prostate), zapravo bile HeLa ćelije. Ispostavilo se da HeLa ćelije mogu da lebde na česticama prašine kroz vazduh, da se prenose na neopranim rukama i kontaminiraju druge kulture ćelija. Razvila se kontraverza ogromnih razmera. Usred svega toga, jednoj grupi naučnika je pošlo za rukom da pronađe neke od Henrijetinih rođaka. Od njih su uzeli uzorke ćelija, nadajući se da će pomoću porodične DNK uspeti da stvore mapu Henrijetinih gena i utvrde precizno koje su kulture ćelija zaista HeLa a koje nisu, kako bi razrešili problem kontaminacije.

Tako je jednog dana doktorant nazvao telefonom Henrijetinog muža Dejvida. Ali on je bio čovek slabog obrazovanja, koji čak nije znao ni šta je to ćelija. Ono što je Dejvid Leks razumeo iz telefonskog razgovora bilo je sledeće: „Mi imamo vašu ženu. Ona je živa i u laboratoriji. Vršimo istraživanja na njoj već 25 godina. Sada bismo želeli da testiramo vašu decu i da vidimo imaju li i ona rak.“ Naravno, to nije bilo ono što je istraživač zaista rekao, ali Henrijetin muž je tako shvatio razgovor. Od tog trenutka, porodica je uvučena u istraživački svet koji uopšte nije razumela, a ćelije su – u izvesnom smislu – zagospodarile njihovim životima.

Uzroci i posledice

Henrijetina kćer je bila možda glavna žrtva čitave priče. Debora nikada nije upoznala majku. Bila je gotovo beba kada je Henrijeta umrla. Od malena je pokušavala da sazna ko je zaista bila njena majka, ali niko u porodici nije želeo da priča o Henrijeti. Kada je Debora saznala da je deo njene majke još uvek živ, očajnički je pokušavala da shvati šta to zapravo znači: da li je njena majka osećala bol kada su naučnici u njene ćelije ubrizgavali viruse i toksine? I mogu li te ćelije da pomognu naučnicima da joj kažu nešto o majci, na primer, koja je bila Henrijetina omiljena boja i da li je volela da pleše?

Deborina braća se nisu pretrgla razmišljanjima o majčinim ćelijama, sve dok nisu otkrili da se tu vrti nekakav novac. HeLa ćelije su prvi ljudski biološki materijal koji je ikada kupljen i prodat, što je pokrenulo lansiranje multimilijarderske medicinske industrije u SAD. Kada su Deborina braća saznala da se uzroci ćelija njihove majke prodaju naveliko i da porodica od toga ne dobija ni cent, opasno su se naljutili. Veći deo života, kao i ostatak Henrijetine porodice, oni su proveli u siromaštvu. Većina članova porodice nije čak mogla sebi da priušti ni najosnovnije medicinsko osiguranje. Jedan od Henrijetinih sinova je živeo na ulicama Baltimora kao beskućnik. I tako je porodica presavila tabak i započela kampanju, ne bi li uspeli da izvuku bar nekakvu finansijsku nadoknadu. To im sada dodatno komplikuje život.

Jedna od stvari koje su naučnici shvatili jeste činjenica da se iza svakog biološkog uzorka koji koriste u laboratorijama krije neko ljudsko biće. Ne postoji istraživačka laboratorija u svetu u kojoj se u istraživanjima ne koristi bar neka vrsta ljudskog tkiva. Većina istraživača ćelije smatra samo neživim oruđem koje im je uvek pri ruci u laboratoriji. Ali ljudi koji su darovali uzorke tkiva su često imali sopstvene ideje o tome kako bi se to tkivo moglo koristiti. Rezultat je gotpvo uvek bio drugačiji od ideja donora.

Priča o HeLa ćelijama i Henrijetinom životu je često isticana kao primer zloupotrebe crne žene od strane rasistički nastrojenih belih naučnika. Ali to nije tačno, tvrdi Rebeka Sklut. Prava istina je daleko suptilnija i komplikovanija. Ono što jeste istinito u vezi nauke je da se njome bave ljudska bića pa se stoga ponekad čak i najbolje namere pretvore u krajnje pogrešne rezultate.

„Ne želim da na osnovu ove priče ljudi pomisle da je uzgajanje kultura tkiva loša stvar“, objašnjava Rebeka Sklut u knjizi. „U savremenim medicinskim istraživanjima toliko mnogo stvari zavisi o uzgoju kultura tkiva. Testovi za HIV, na primer, mnogi osnovni lekovi, sve postojeće vakcine – ništa od toga ne bi postojalo da naučnici ne uzimaju uzorke ćelija od običnih ljudi i ne uzgajaju ih. A potreba za ćelijama neće opadati već će rasti sve više. Umesto da tvrdimo kako ne želimo više praksu zasnovanu na manipulacijama, moramo razmisliti i pronaći način da se ljudske ćelije zaista iskoriste na najpozitivniji način i da takva istraživanja donesu svim ljudima boljitak a ne samo profit velikim farmaceutskim kompanijama.“

Na univerzitetu Džons Hopkins osnovan je legat Henrijete Leks. Možete mu pristupiti preko linka ako kliknete ovde.