Neverovatno otkriće – pacijentu kome je srce prestalo da kuca pogrešno je na lice staviti masku sa kiseonikom!

Smrt nikada ne dolazi iznenada, tvrde naučnici. Čak i u slučaju da usled iznenadnog moždanog ili srčanog udara, ili teškog oštećenja kičme dođe do prestanka rada srca, sam čin umiranja traje nekoliko minuta ili sati. Ali, ukoliko se pacijentu na vreme pruži prva pomoć, taj proces je moguće zaustaviti. Nažalost, ako srce ne kuca duže od pet minuta, mozak trpi ozbiljna oštećenja zbog nedostatka kiseonika, mogućnost oporavka se drastično smanjuje i pacijent najčešće pada u komu. Postojećim tehnikama reanimacije moguće je ponovo “oživeti” srce, ali ne i popraviti štetu koju je, u međuvremenu, pretrpeo mozak. Uprkos tome, sve veći broj neurologa iz celog sveta tvrdi da je povratak iz kliničke smrti bez neuroloških posledica sasvim moguć. Oni su zagovornici hipotermije, nove, iznenađujuće jednostavne metode reanimacije putem spuštanja telesne temperature. Po njima, potpuni oporavak pacijenta nije vremenski ograničen na svega nekoliko minuta. Naprotiv, nervne ćelije mogu da prežive, ali pod određenim uslovima.

Bez kiseonika!

Njihova ideja i nije tako nova. Inspirisani slučajem dečaka koji se “udavio” u gotovo zaleđenom jezeru i čije srce je iznenada ponovo počelo da kuca, iako je lekar već konstatovao smrt, lekari u pojedinim američkim bolnicama su još pedesetih godina prošlog veka decu koja su doživela tešku povredu glave potapali u kade napunjene ledom. Ova metoda reanimacije spuštanjem telesne temperature pacijenta, primenjivana je punih trideset godina na Dečjoj klinici u San Dijegu, ali se od nje, na kraju, ipak odustalo. Pukim slučajem, ponovo ju je otkrio neurohirurg Gaj Klifton koji je u podrumu Državnog univerziteta u Teksasu osamdesetih godina izvodio eksperimente na laboratorijskim pacovima. On je na njima testirao učinak leka koji sprečava odumiranje neurona posle moždanog udara. Suprotno svim očekivanjima, nije uočio nikakvo poboljšanje kod glodara kojima je davao taj lek. Njihovo stanje je bilo mnogo gore nego kod onih glodara koji lek uopšte nisu primali. Pošto je ova druga grupa laboratorijskih pacova bila smeštena u prostoriju bez ikakvog grejanja, Klifton je ubrzo otkrio da se njihova telesna temperatura spustila 2 stepena ispod normalne. Zaključio je da upravo hladnoća usporava, pa i sprečava odumiranje nervnih ćelija.

Danas se sa njim slažu mnoge kolege čiji su pacijenti vraćeni iz mrtvih upravo zahvaljujući hladnoći. Jedan od njih je i šezdesetjednogodišnji Amerikanac Bil Bonder, čije je srce prestalo da kuca posle teškog srčanog udara i uspešno je reanimiran ali je pao u komu. Da se na licu mesta nije našao Lens Beker, pionir hipotermije na Univerzitetu u Pensilvaniji, možda bi bio mrtav. Dr Beker je u Bilove vene ubrizgao dve litre hladnog slanog rastvora i potopio ga u kadu punu leda. Dvadeset četiri sata njegova telesna temperatura održavana je na samo 33 stepena a kasnije je postepeno podizana. Hladnoća je sprečila odumiranje ćelija u Bilovom mozgu i zaustavila proces koji bi ga zasigurno odveo u smrt. Bil Bonder se danas odlično oseća.

Nije poznato koliko je ukupno pacijenata u svetu spaseno ovom metodom, ali studija objavljena u “New England Journal of Medicine” otkriva da i lekari u Evropi eksperimetišu sa hipotermijom. Autori studije navode da se u Evropi godišnje dogodi 375.000 zastoja u radu srčanog mišića. Od tog broja, bar 30.000 pacijenata ispunjava uslove da budu podvrgnuti hipotermiji. Primenom ove metode mogle bi se sprečiti neurološke posledice prestanka rada srca kod 1200 do 7500 pacijenata, navodi se u ovoj studiji. Naime, dr Beker je otkrio da nervne ćelije ne umiru odmah i da žive još sat vremena nakon prestanka rada srca. On je takođe otkrio da ćelije koje su preživele tako dug nedostatak kiseonika na kraju ubija nagli priliv kiseonika u mozak. Po njemu, pogrešno je prilikom pružanja prve pomoći pacijentu kome je srce prestalo da kuca prvo na lice staviti masku sa kiseonikom. Tada je najvažnije da mu se temperatura tela što pre spusti na 33 stepena Celzijusa, budući da hladnoća usporava ćelijski metabolizam, umanjuje potrebu ćelija mozga za kiseonikom i na taj način zaustavlja lančanu reakciju koja moždane ćelije vodi u smrt.

Neočekivan povratak

Da nade uvek ima, i da je moguće vratiti se iz mrtvih čak i posle 20 godina provedenih u komi, pokazuje slučaj tridesetdevetogodišnjeg Terija Volisa koji se 12. juna 2003. iznenada probudio iz kome, uveren da ima 19 godina i da je predsednik SAD Ronald Regan. Izlišno je govoriti koliko su njegovi požrtvovani roditelji bili srećni a lekari zaprepašćeni. Naime, stručnjaci su donedavno verovali da, ukoliko se pacijent ne probudi ni 12 meseci od trenutka kad se njegov mozak “isključio”, šanse da će se to ikada dogoditi su ravne nuli. Lekari su odavno konstatovali da se Teri nalazi u trajnom vegetativnom stanju iz kojeg nema povratka. Naime, posle teške povrede glave u saobraćajnoj nesreći, koju je doživeo dvadeset godina ranije, Teri je sve vreme nepomično ležao, ne pokazujući ni najmanje znake da je svestan svoje okoline. Takvi pacijenti dišu, imaju pravilan srčani ritam, spavaju i “budni” su određen broj sati u toku dana, ali uopšte ne reaguju na spoljne stimulanse.

U želji da otkriju šta se tih dvadeset godina događalo u Terijevom mozgu neurolozi sa Univerziteta “Kornel” iz Njujorka, pomno su snimali i analizirali sve aktivnosti njegovog mozga. Oni su otkrili da su se, tokom svih tih godina koje je Teri proveo u krevetu, u naizgled besvesnom stanju, u onom delu mozga u kojem su nervne ćelije bile najviše oštećene, razvile nove strukture i uspostavile nove veze između neurona. Zahvaljujući tome, Teri se probudio iz dvadesetogodišnjeg sna, delimično je povratio govor i u stanju je da se, istina uz tuđu pomoć, kreće.

Da je moguće da se mozak osoba koje su u besvesnom stanju iznenada ili povremeno “aktivira”, pokazao je i eksperiment koji je na Univerzitetu u Kembridžu sproveo dr Edrijen Oven. On je magnetnom rezonancom snimao i analizirao rad mozga devojke kojoj je dijagnostikovano vegetativno stanje i otkrio znake svesnih aktivnosti. Aparat je zabeležio da se svaki put kad joj on direktno postavi neko pitanje, aktivira onaj deo njenog mozga koji se “pokreće” i kod zdravih osoba. Ovaj fenomen jedan broj naučnika naziva sindromom “zaključanog mozga”. Po njima, osoba koja pati od tog sindroma, svesna je ali nije u stanju da kontroliše svoje telo, niti da komunicira. Kod takvih osoba nisu oštećene svesne zone u mozgu i osobe su svesne svoje okoline ali nisu u stanju da sa njom komuniciraju niti da se kreću, pošto su im oštećene one zone u mozgu koje prenose komande mišićima.

I dok se rodbina mnogih pacijenata koji godinama leže u vegetativnom stanju pitaju postoje li ikakve šanse da se oni jednog dana probude, neurolozi poslednjih godina upozoravaju da postoji razlika, istina teško uočljiva, između tzv. “trajnog vegetativnog ” i stanja “minimalne svesti”. Tu razliku je moguće otkriti samo putem magnetne rezonance. Naime, kod jednog broja osoba za koje se godinama tvrdilo da se nalaze u komi iz koje nema povratka, naknadnim istraživanjem ustanovljeno je da, ipak, postoji određena aktivnost mozga koji kao da sam pokušava da izgradi pokidane veze između neurona. Istina, taj proces je veoma spor, što pokazuje i slučaj Terija Volisa, ali njegovo buđenje je i jasna poruka da nikada ne treba gubiti nadu.