Opatija Orval u Ardenskoj šumi u Belgiji, mesto je istinske misterije – izgleda da je Nostradamus na ovom mestu napisao priličan broj svojih proročanstava, a postoje indicije da su u jednom trenutku tu bilo sakriveno ne jedno, već dva velika blaga: ono koje je pripadalo vitezovima Templarima i kovčeg sa blagom francuskog kralja Luja XIV i Marije Antoanete.

U knjizi Sveta krv, sveti Gral, Majkl Bejdžent i Ričard Li pominju da su 1070. godine, 29 godina pre prvog krstaškog pohoda, cistercitski monasi iz Kalabrije sa juga Italije, stigli u Ardensku šumu koja je tada pripadala Žofriju od Bujona. Monahe je predvodio čovek po imenu Ursus koji je – prema takozvanima dokumentima Priorata – povezivan sa krvnom linijom Merovinga. Drugim rečima, Ursus je bio potomak Isusa Hrista.

Monahe su dočekali grof Arno od Šinjija i Žofrijeva maćeha Matilda od Toskane, vojvotkinja od Lorene. Matilda im je poklonila zemlju poznatu danas kao Orval, koja se nalazi nedaleko od mesta gde je svojevremeno ubijen merovinški kralj Dagobert II. Pre nego što su se monasi naselili u Orvalu, u toj oblasti nije bilo nikakvih ljudskih naselja. Bilo je jedino nekoliko merovinških grobnica, otkrivenih nedaleko od izvora vode.

Dobro poznata legenda govori da je manastir sagrađen iz zahvalnosti: Matilda, tada već udovica, izgubila je svoj zlatni venčani prsten. Prsten joj je upao u izvor. Ona se pomolila Bogu, a iz vode se iznenada pojavila glava pastrmke koja je u ustima držala njen zlatni prsten. Kažu da je Matilda tada ushićeno uzviknula: „Ovo je uistinu Val d’Or, Dolina zlata“! Posetioci i danas mogu videti taj izvor uživo…

Merovinška drama

Zanimljivo je da se priča o venčanom prstenu koji upada u vodu pojavljuje i u drami Peleas i Melisanda iz 1892. godine, belgijskog pisca Morisa Meterlinka (dobio Nobelovu nagradu za književnost 1911. godine). Karaketristika njegovog dela su fatalizam i misticizam, forme koje su imale značajnu ulogu u pokretu simbolizma. Drama je prvi put izvedena 1893. Nekoliko kompozitora je za nju napisalo muziku. Možda je najpoznatija adaptacija ove drame impresionistička opera Koloda Debisija.

Pričalo se da je Debisi bio Veliki Majstor Sionskog Priorata – čuvara tajne Isusove krvne loze. Upravo je u tom periodu Berenžer Sonije, parohijski sveštenik iz Ren-le-Šatoa, pronašao „nešto“ u svojoj crkvi, nešto što ga je povezalo sa pariskim krugom okultista. Ta tajna društva su okupljala i druge „odmetnute sveštenike“ kakav je bio Luis Van Heke, kapelen Kapele Svete Krvi iz Burga, ali i umetnike i pisce među kojima su operska pevačica Ema Kalve, Andre Žid, V.B. Jejts, Moris Meterlink…

Peleas i Melisanda su nazvani bajkom i „merovinškom dramom“. Princ Golod pronalazi Melisandu u šumi kraj reke kako plače jer joj je kruna pala u vodu. Ona ne želi da pronađe krunu, udaje se za princa na brzinu i osvaja naklonost starog kralja Arkela koji je veoma bolestan. A onda se zaljubi u Peleasa. Njih dvoje se sreću kraj izvora, u čijim vodama Malisanda tada izgubi svoj venčani prsten…

Glavna tema ovog dela je ciklus stvaranja i destrukcije. Prolog – gde sluge ne mogu da oribaju prljavštinu sa stepenica zamka – bolest starog kralja, glad u njegovom kraljevstvu i smrdljiva voda ispod Arkelovog dvorca koji se polako raspada, podsećaju na gralovske romanse, na Kraljeve Ribare, Izgubljenu Zemlju.

Ruševine opatije

Jedan od cistercitskih monaha koji su živeli U Orvalu bio je Petar Pustinjak, Žofrijev tutor. Zajedno sa papom Urbanom II, Petar je zagovarao početak krstaškog pohoda, kako bi se od muslimana oslobodili Sveti Grob i Sveta Zemlja. Ali 1108. godine, ovaj monah je misteriozno nestao iz Orvala. Nema podataka gde je otišao, ali se kao moguća destinacija pominje Jerusalim. Petar Pustinjak je otišao u Jerusalim, a Žofriju od Bujona je anonimna konklava predvođena neimenovanim monahom iz Kalabrije 1099. ponudila tron krstaškog kraljevstva.

Do 1131. Orval je postao feud Bernara od Klervoa, koji je napisao pravila reda vitezova Templara. Ponovo uspostavljanje Orvala Bernar je poverio opatiji Troa-Fonten iz Šampanje. Tokom pet sledećih vekova, cisterciti u Orvalu su živeli tiho i skriveno. Uprkos tome, opatija je cvetala.

Bernar de Montgajar, rodom sa juga Francuske, uspeo je da 1605. od nadvojvode Alberta i i njegove supruge Izabele dobije titulu orvalskog opata. Obnovio je zgrade, reformisao zakone zajednice i ponovo ekonomski ojačao manastir. Bernar je umro 1628. Njegova poslednja želja je ispunjena: da bude sahranjen stopu od stepeništa koje vodi u crkveni konak. Tako će njegova braća hodati iznad njega, bilo da silaze ili se penju uz stepenice, pa će ga se uvek sećati i moliti se za njegovu dušu.

Tokom francuske revolucije, 23. juna 1793, trupe pobunjenika koje je vodio general Loason su opljačkale manastir i spalile ga. Monasi su se povukli u svoje utočište u Luksemburgu. Više od jednog veka ruševine Orvala bile su prepuštene lovcima na blago. Ruševine te stare opatije i danas postoje.

Kraljevski kovčeg

Napad generala Loasona i kasniju potragu lovaca za blagom, zapravo su izazvale priče o kovčegu sa blagom dinastije Burbona, skrivenom negde u okrilju opatije Orval.

U proleće 1791. godine, francuski kralj Luj XIV bio je zatvorenik u sopstvenoj zemlji. Njegova supruga, Marija Antoaneta, pokušavala je da privoli svog brata, austrijskog imperatora, da im pomogne. Ali poruke njenih kurira su presretane, a šifra kojom su pisane otkrivena. Rojalistički general de Boje je pretvorio tvrđavu Montmedi na severoistoku Francuske u sigurno boravište za kraljevsku porodicu. U slučaju potrebe, mogli su lako da pređu granicu austrijske Holandije i potraže utočište u obližnjoj opatiji Orval.

Izgleda da je čuveni prorok Nostradamus u jednom od svojih katrena predvideo bekstvo francuskog kralja i njegove kraljice. U 20. katrenu 9. centurije, on govori o dvoje koji će, pod okriljem noći, kroz šume Remsa doći u Orval. U Varenu će Kapet pokrenuti oluju, plamen i sekiru, pisao je Nostradamus. General de Boje je iskoristio ovo proročanstvo da stvori šifru u okviru koje će se govoriti samo o brojevim 20 i 9, šifru u potpunosti poznatu samo zaverenicima koji štite kraljevsku porodicu. Po njegovom planu, kralj Luj XIV i Marija Antoaneta bi zaista mogli kroz šume Remsa da stignu do opatije Orval. U Varenu će, verovao je general, potomak Iga Kapeta doneti oluju i plamen prokletim republikancima!

Blago Burbona je povereno Leonardu, kraljevskom frizeru. Trebalo je da kovčeg odnese na sigurno u opatiju Orval. Ali ono što general de Boje nije ni mogao da zamisli, jeste činjenica da će Luj XIV biti uhapšen u Varneu i da će kralj Francuske i njegova supruga izgubiti glave na giljotini.

Kralj i kraljica tako nikada nisu stigli do Orvala, ali njihov frizer jeste. A zajedno sa Leonardom, blago dinastije Burbona je takođe nestalo negde u oblasti Orvala.

Templari?

Profesor u penziji, Rudi Kambije, obavio je pre par godina knjigu Nostradamus i izgubljeno zaveštanje Templara. Otkrio je da je Nostradamusov francuski zapravo bio pikardijski dijalekt iz 14. veka. Čitanjem Centurija onako kako bi trebalo da budu pročitane, ispostavilo se da ih je napisao cistercitski monah Iv de Lesinje. On je bio iguman opatije Kambron, kojoj su Templari – u trenutku kada je njihov red zabranjen – poverili određena dokumenta koja se odnose na njihove tajne i njihovo blago. Ne želeći da tu tajnu ponese sa sobom u grob, de Lesinje je zapisao priču zavivši je u formu mračnih stihova, i opisujući lokaciju templarskog blaga. Rudi Kambije je u katrenima otkrio detalje lokacije. Skeniranje tla je pokazalo da u dubini zemlje leže zakopana burad, ali mu belgijske vlasti nisu dozvolile da nastavi istraživanje i eventualno iskopa ono što je pronašao.

Nostradamus je uništio originalni rukopis Centurija. Kambije smatra da je jednostavno želeo da uništi dokaze svoje krađe. Nekada poznati okultista, P.V. Pajo je u knjizi Nostradamusova tajna objavljenoj 1927. godine, tvrdio da su Nostradamusova proročanstva napisali Templari. Svrha katrena je bila da „pruže određene instrukcije pojedincima u budućnosti“. Drugim rečima, Centurije su šifrovano uputstvo!

Zaista postoji čitava pregršt katrena koji pominju hram i blago (vitezovi Templari su poznati i kao vitezovi Hramovnici). U 1. katrenu 5. centurije, čitamo o „keltskoj ruševini“ i dvojici koji se raspravljaju u Hramu – onaj veliki, koji je uzjahao konja, ubijen je i sahranjen bez ikakve buke. Sedmi katren u 9. centuriji pominje kletvu ili zamku: zlo će snaći onoga ko otvori grobnicu. Katren broj 81 u 11. centuriji govori o blagu koje počiva na tajnom mestu u hramu; a katren broj 9 u 6. centuriji kaže da će se u svetom hramu dogoditi skandali, ali će se tumačiti kao počast.

U 13. katrenu 10. centurije pominju se skriveni vojnici – njihovo oružje pravi buku –ispod hrane preživara (sena, na primer). Životinje su odvele vojnike do podzemnog mesta ili grada sa imenom koje u sebi sadrži reč „trava“, „biljka“ ili „korov“. U petak, 13. oktobra 1307, neposredno posle hapšenja Templara u njihovom sedištu u Parizu, agenti francuskog kralja su otkrili da je templarsko blago nestalo, baš kao i gotovo čitava njihova flota brodova. Jedan templarski oficir je priznao da im je dojavljeno o predstojećem hapšenju. Mala grupa vitezova je uspela da iznese blago iz Pariza, ukrcano u troje zaprežnih kola natovarenih senom. U La Rošelu su ga ukrcali na brodove i otplovili u nepoznatom pravcu.

Prorok u Orvalu

Zna se da je Nostradamus proveo izvesno vreme u zamku Fen, udaljenom sat hoda od Orvala. Takođe je neko vreme proveo i u samoj opatiji. Francuski pisac Patrik Ferte veruje da je Nostradamus tada bio poznat kao Solitar d’Orval, prorok koji je predvideo dolazak Velikog Monarha koji se takođe pominje u Centurijama.

Bejdžent, Li i Linkoln – kao i Žerar de Sed – tvrde da je u Orvalu Nostradamus bio upoznat sa tajnim učenjima, vezanim za Sionski Priorat. Tu su mu pokazali tajanstvene i drevne knjige, na kojima je zasnovao sav svoj dalji rad. Knjige je Orvalu darivala Matilda, maćeha Žofrija od Bujona.

Tri katrena se sasvim lako mogu interpretirati kao da pominju blago Orvala. Katren 27 u 1. centuriji govori o blagu prikupljanom mnogo vekova i skrivenom ispod stabla hrasta pogođenog munjom. Kada se blago pronađe, čovek mora umreti probodenog oka. Legenda kaže da je Nostradamus često sedeo ispod starog hrasta, pored manastirske bašte. Drvo je zaista pogodila munja.

U 8. centuriji, katren 66 pominje da će drevnu pećinu koju će otkriti lampa, pronaći slova D.M. A katren 27 u 2. centuriji govori o božanskoj reči sa neba, a kada više ne može da se napreduje dalje videćemo tajnu koja je zatvorena zajedno sa otkrovenjem, kao da čovek maršira iznad nje i napred. Ispod već pomenutog hrasta kraj bašte manastira, samo nekoliko koraka dalje vide se slova D.M. I tu gde je tajna zatvorena zajedno sa otkrovenjem, možete hodati iznad nje i napred.

Reč je o grobu Bernara de Montgajara. Na tom mestu je sahranjen opat Orvala, a sa njim i tajna.