Švedski lekar dr Jarl je 1939. godine snimio neverovatne prizore na Tibetu, ali mu je film je zaplenilo Englesko naučno društvo i sledećih 50 godina se o njemu ništa znalo.

Priča počinje ovako: švedski lekar po imenu dr Jarl je 1939. godine posetio Tibet. Tibetanac sa kojim se sprijateljio kada su obojica studirali na Oksfordu, pozvao ga je da pregleda bolesnog lamu. Doktor je to i učinio, a u znak zahvalnosti je pozvan da prisustvuje ceremoniji koju ni jedan stranac nikada nije video.

Kako je opisao kasnije, bila je to izuzetna ceremonija sa 6 trubača, 13 bubnjara i horom od 200 budističkih monaha. Njihov cilj je bio da akustičkom levitacijom podignu ogromne kamene blokove na kameni plato blizu vrha okomite litice, gde je započela izgradnja manastira. Monasi su pevali, bubnjari bubnjali a trubači trubili, stvarajući zaglušujuću buku tokom nekoliko minuta, sve dok se kameni blok sa vrha polukružne gomile blokova oko koje se odigravala ceremonija nije podigao u vis i, sledeći paraboličnu putanju odlebdeo nekih 400 metara ka platou gde se gradio manastir. Isti proces je ponovljen nekoliko puta, mada ne uvek uspešno – dr Jarl tvrdi da je za 60 minuta levitacijom prebačeno tek pola tuceta kamenih blokova, od kojih su neki pali na zemlju i polomili se.

Monasi su mu dozvolili da snimi ceremoniju filmskom kamerom, što je on i učinio dva puta iz različitih uglova. Međutim, po povratku u Englesku, film je zaplenilo Englesko naučno društvo sa kojim je sarađivao i sledećih 50 godina se o njemu ništa više nije saznalo.

Ovu priču je prvi objavio 1961. u svojoj knjizi „Zaboravljena tehnologija“ Šveđanin Henri Kjelson (1891-1962.), pionir švedske aeronautičke industrije. Deo priče sa Tibeta je objavio i Brus Keti 1987. u knjizi „Antigravitacija i svetska mreža“. Keti se poziva na nemački tekst koji je, najverovatnije, zasnovan na Kjelsonovoj knjizi.

Sledeći iste naznake, Gaj Lajon Plejfer je u knjizi „Nebeski ciklusi“ iz 1978. počeo da traga za zaboravljenim filmom. Iako je njegova knjiga objavljena i u SAD i u Velikoj Britaniji i na još šest drugih jezika, Plejfer nije dobio nikakvu povratnu informaciju o izgubljenom filmu. Smatrajući da Kjelsonova priča o avanturi doktora Jarla počiva na realnim događajima i da Kjelson nije bio maštar željan publiciteta već ozbiljan i ugledan inženjer veoma zainteresovan za drevne tehnologije, Plejfer je zajedno sa danskim dokumentaristom Erlingom Haagensenom počeo da prikuplja deliće slagalice. Kjelson nikada nije bio na Tibetu niti je imao prilike da vidi film, ali mu je Jarl ispričao dovoljno da precizno opiše ceremoniju, zapiše mere, uglove, trajektorije i slične detalje, i da napravi nekoliko crteža na kojima je prikazao tačne pozicije svih učesnika. Sve ono što je Jarl tvrdio da postoji snimljeno na filmu.

Haagensen je stupio u kontakt sa jednim od Kjelsonovih sinova koji nije ništa znao o filmu, ali je znao nešto o doktoru Jarlu. Izgleda da Jarl uopšte nije bilo njegovo ime već titula ekvivalentna tituli engleskog erla. Doktorovo puno ime je bilo Jarl Knud Georg af Buren. Haagensen je takoše pronašao i Burenovu udovicu. Nažalost, ona nikada nije videla film niti je znala gde se nalazi. Ni Burenov poznanik Ernest Linder nije znao, ali je izrazio sumnju da film uopšte postoji. Rekao je da je Buren bio ličnost sklona fantaziji i da sumnja da je ikada bio na Tibetu.

Za Haagensena su ovi podaci bili prilično obeshrabrujući. Burenova priča je počinjala da podseća na još jedan slučaj klasične prevare. Plejfer je odlučio da proveri šta se može saznati na univerzitetu Oksford i u Engleskom naučnom društvu. Na Oksfordu je bilo lako – rečeno mu je da u njihovoj dokumentaciji ne postoje podaci da je bilo ko sa prezimenom Buren ikada studirao na ovom univerzitetu. Dobiti informacije od Engleskog naučnog društva je bilo teže. Najpre zbog toga što takvo društvo uopšte ne postoji. Plejfer je pomislio da je možda reč o pogrešnom prevodu, s obzirom da Kjelsonova knjiga nikada nije prevedena na engleski. Možda je Kjelson mislio na Kraljevsko društvo? Plejfer je tamo pronašao arhivara voljnog da mu pomogne, ali on nije znao ništa o Burenu i njegovom filmu. Isti je odgovor dobio i od još 15 sličnih organizacija kojima se obratio.

Nisu mogli da mu pomognu ni istaknuti stručnjaci i akademici specijalizivani za šamanizam i tibetanske misterije, niti Tibetanci koje je upoznao u Londonu. Zamolio je svoju prijateljicu, parapsihologa Serenu Roni-Dugal da se, tokom predstojeće posete Tibetu, malo raspita o onome što ga je zanimalo. Rezultat njenog ispitivanja je bio negativan.

I taman kada je Plejfer rešio da odustane od svega i Burenovu priču proglasi izmišljotinom, pojavio se problem. Susreo je nekoga ko je svojim očima zaista video misteriozni film, ili bar film koji je veoma podsećao na Burenovu priču. Bila je to bibliotekarka sa Univerzitetskog koledža u Londonu, koja se prisetila da je film videla 90-tih godina negde na londonskom univerzitetu, kada je par ruskih naučnika održao predavanje o šamanizmu. Nije mogla da se seti imena predavača, niti ko je organizovao predavanje, niti gde je ono održano, ali se jasno sećala filma na kome je snimljeno kamenje koje lebdi u vazduhu. Rekla je Plejferu da se seća kako je pomislila da je ono što vidi veoma čudno i krajnje uznemirujuće i da se još uvek tako oseća kada pomisli na film. Odbila je da sa njim dalje priča.

Plejferu je njena priča bila dovoljno ohrabrenje da nastavi svoju istragu. Konačno je pronašao još dve osobe koje su videle film. Jedan je bio pisac R.A. Gilbert koji je prisustvovao istom predavanju, iako se ni on nije sećao tačnog datuma, mesta, niti imena predavača. Bio je ubeđen da je film falsifikat i nije želeo da dalje govori o njemu.

Za trećeg očevica saznao je posredno od prijateljice, uz priču da je ta osoba film pozajmila od svog prijatelja. U međuvremenu, Plejferova prijateljica je izgubila kontakt sa osobom koja je videla film, pa se tako ohladio još jedan trag. Na kraju se Plejfer setio knjige koju je godinama imao a skoro zaboravio na nju. Bila je to knjiga Hajnriha Harera „Sedam godina na Tibetu“, objavljena 1953. godine, po kojoj je snimljen i film sa Bredom Pitom u glavnoj ulozi. Jedna od ilustracija iz knjige mu je bila neverovatno poznata. Ispod fotografije je pisalo: „Takvi manastiri se mogu videti širom Tibeta, podignuti visoko u nepristupačnim planinskim predelima kao svojevrsna utočišta do kojih je gotovo nemoguće stići.“ Na nejasnoj fotografiji koja je, izgleda, bila kopija originala o kome Harer ništa ne govori u svojoj knjizi, vidi se manastirska zgrada podignuta na platou pri vrhu litice koja neodoljivo podseća na Kjelsonov crtež, iako snimljena iz malo drugačijeg ugla. Da li je moguće da je crtež nastao na osnovu ove fotografije?

Na kraju, Plejfer priznaje da se ne može sa sigurnošću reći da je film, prikazan 90-tih u Londonu, isti onaj film koji je snimio Buren, mada veoma podseća na Kjelsonovu priču. Neobično je i to što se takav film iznenada pojavio baš posle 50 godina. Nemoguće je potvrditi ni da li je Buren zaista sam snimio film na Tibetu. Možda ga je dobio od nekoga, pa izmislio priču koja se uklapala u snimljene događaje i sebi pripisao ulogu snimatelja. Možda je falsifikovao film, mada je teško zamisliti zbog čega bi to uradio, ili kako se taj falsifikat pojavio na predavanju 50 godina kasnije. Zapravo, čitava je priča veoma, veoma čudna.

Koliko god bila čudna, ipak ne zvuči potpuno apsurdno da bi bila smesta odbačena, bar ne sve dok se film zaista ne pojavi ponovo i ne prođe detaljnu analizu stručnjaka. Do tog trenutka, misterija Burenovog filma i misterija tibetanskog kamenja koje levitira ostaju i dalje misterije…