Životinjski komunikatori su specijalna vrsta ljudi – medijuma, koji veruju da je moguće ostvariti smislenu komunikaciju sa kućnim ljubimcima.

Slomio sam članak na pet mesta – napisao je u inetrnet diskusiji Džek Simons. – Strašno me je bolelo uprkos lekovima. Dok sam zatvorenih očiju ležao u krevetu preplavljen bolom, iznenada sam čuo sledeću rečenicu: „Znam da potičemo iz različitih kultura i možda misliš da ti ja ne mogu pomoći, ali ako me pomaziš, učiniću da tvoj bol nestane“. Jasno sam čuo te reči u glavi, kao da mi se neko direktno obraća. Otvorio sam oči i na jastuku kraj sebe ugledao svoju mačku Kišu kako me fiksira pogledom. Znao sam da mi to ona govori. Odmah sam je pomazio, a moj bol je zaista nestao! Po prvi put posle nesreće sam uspeo da zaspim bez bolova i da se dobro naspavam.“

Simons je samoproklamovani „životinjski komunikator“, jedan od sve većeg broja ljudi koji tvrde da poseduju psihičke moći da telepatski komuniciraju sa različitim vrstama životinja. „Svaki čovek može komunicirati sa životinjama“, tvrdi Simons i dodaje da se taj proces odvija u slikama. „Životinje komuniciraju slikama, osećanjima, emocijama i pojmovima. Ponekad možete dobiti sliku o onome o čemu životinja pokušava da komunicira, ali su to u većini slučajeva emocije ili pojmovi koje ćete od nje pokupiti.“

Šta je telepatija?

„Životinje ne otvaraju usta i ne izgovaraju reči“, kaže jedan drugi životinjski komunikator, „ali one zapanjujuće uspešno komuniciraju neverbalno. Često primam informacije u vidu reči ili osećanja koja se šire mojim telom, ili u slikama i simbolima koje mi životinje šalju telepatskim putem.“

Telepatija između ljudi i životinja se ne razlikuje previše od telepatije među ljudskim bićima, tvrdi Rafaela Poup.“Rečnik definiše telepatiju kao komunikaciju uma impresijama bilo koje vrste sa drugim nezavisnim i priznatim kanalom ili čulom, piše Rafaela Poup u tekstu Šta je to telepatska komunikacija sa životinjama. „Na osnovu sopstvenog iskustva tvrdim da je telepatija univerzalni jezik životinjskog carstva. Verujem sa su ljudi zapravo rođeni sa telepatskim sposobnostima, koje kasnije potiskuju i zaboravljaju u trenutku kada počinju da uče govorni jezik. Talepatska komunikacija podrazumeva da su životinje osećajna bića sa sopstvenom svrhom, željama, izborima i odnosom prema svetu“.

Vebsterov rečnik definiše osećajnost kao „reagovanje osećajem ili svest o čulu utiska“ i po toj definiciji se moramo složiti da većina životinja jesu osećajna bića. A svakako mnoge od njih imaju želje i sposobnost izbora. Ali mogu li komunicirati o tim željama i izborima? Pas, naravno, može da komunicira ako poželi da izađe u šetnju. On obično stane kraj vrata, grebe ih i laje. Izuzetna i neočekivana otkrića u proučavanju umova i komunikativnih sposobnosti viših primata su postignuta tokom eksperimenata sa Koko, gorilom koja je naučila engleski znakovni jezik kojim se sporazumevaju gluvonemi ljudi i čiji rečnik danas sadrži čak 600 reči. Ona govori sa svojim čuvarima jezikom znakova koje zatim prevodi specijalni mekintoš kompjuter. Koko ne samo da je sposobna da izrazi najosnovnije želje o tome šta želi da jede, već može da objasni i kako se oseća i šta misli o mnogim stvarima u svom životu.

Ali od tvrdnje da životinje mogu da izražavaju svoje potrebe na uobičajeni način, do tvrdnje da one to mogu uraditi telepatskim putem kroz slike i reči veliki je korak. Ni telepatija među ljudima nije baš svakodnevna pojava. Životinjski komunikatori veruju da ne samo da je telepatija između ljudi i životinja moguća, već i da po želji oni mogu da komuniciraju sa njima. Rafaela Poup se priseća konsultacije koju je imala sa vučjakom po imenu Helga. „Helgina vlasnica Džoan mi je rekla da je Helgino levo uvo razderano. Htela je da zna kako se pas povredio. Kada sam se mentalno uskladila sa Helgom, ona mi je pokazala sliku sebe kako kopa ispod drvene ograde kojom je imanje bilo ograđeno. Helga je pokušala da provuče glavu ispod ograde, ali joj je uvo razderao komad stare, zarđale bodljikave žice ispod ograde. Kasnije je Džoan zatražila da Helga pokaže tačno mesto na kome se povredila. Helga ju je odvela tamo, a Džoan je pronašla komad zarđale bodljikave žice omotan oko stuba ograde!“

Životinjski komunikatori imaju u arhivama mnoge slične priče, a neke se mogu pročitati i u knjigama Penelope Smit „Razgovor sa životinjama“ i „Životinje govore“. A zbog čega razgovarati sa životinjama? Za većinu životinjskih komunikatora to je svakodnevni posao: kao konsultanti, oni svoje usluge nude vlasnicima čiji ljubimci imaju probleme. „Takva vrsta usluge je od velike koristi i vama i vašem ljubimcu, posebno ako problem dugo postoji“, kaže Rafaela Poup. „Ponašanje je način na koji životinja pokazuje da li je nesrećna, bolesna ili oseća nešto treće.“

Kako komunicirati sa životinjama

Kako možete razgovarati sa svojim ljubimcem? Životinjski komunikatori nude sledeće savete:

• „Otkrila sam da jedna od tajni efikasne komunikacija sa prirodom podrazumeva da sebe pročistite mentalno i emocionalno – i da unesete malo emocija u komunikaciju. Dozvolite sebi da primetite i osluškujete svojim srcem, da govorite osećajima, a zatim verujte da ste se povezali sa životinjom“, kaže Lora Simpson u knjizi „Kako da primetite svog ljubimca“.
• „Zamislite u svom umu ono što želite da ljubimac uradi ili što pokušavate da mu kažete. Pošaljite mu mentalno svoja osećanja i emocije. Ako dovoljno želite da vaš ljubimac dobije poruku, to će se i dogoditi. Nemojte se naslanjati na svoju žvotinju ili preko nje, pokušavajući da je naterate da čuje ono što joj govorite. Jenostavno sedite, opustite se i dozvolite da osećanja i misli žvotinje dođu u vaš um“, savetuje Džek Simons.
• „Osnovni korak telepatije sa životinjama i međusobne komunikacije je kreiranje stanja mira i prijemčivosti, koje će omogućiti da se pošalje poruka i da se primi odgovor“, kaže Rafaela Poup.

Kako ćete znati da je vaš pokušaj zaista uspeo? Rafaela Poup nudi sledeći odgovor: „Ljudi koji tek počinju da se bave komunikacijom sa životinjama često me pitaju kako mogu biti sigurni da je odgovor koji su dobili zaista poslala životinja, jer im se čini kao da su to izmaštali u svojoj glavi. Ako ste sebe doveli u stanje opuštenosti, mira i relakscaije, izbegavajući da po umu motate previše misli i osećaja, onda je informacija koju ste dobili sasvim sigurno stigla od životinje. Zato što takve informacije primamo preko uma ili emocionalnog osećaja, ili vizuelne percepcije, može se dogoditi da pomislite da su one deo vaše mašte. Znaćete da nisu onoga trenutka kada dobijete neočekivani odgovor“.

Lora Simpson dodaje: „Mnogi ljudi će želeti da potpuno odbace mogućnost ovakve komunikacije, uvereni da im mašta radi prekovremeno. Ali ako oslušnete srcem, uskoro ćete otkriti da vaša imaginacija zna šta radi. Slike i reči će se pojaviti sa razlogom, pa ako prihvatite da je vaš unutrašnji uvid istinit, otkrićete da vaš ljubimac kao i čitava priroda, imaju štošta da vam ispričaju!“

Ipak, pošto ljubimci ne mogu da verbalizuju svoje probleme i bolesti, kako onda zaista da znamo da li komunikacija sa životinjom koju možda ostvarimo, zaista jeste ono što životinja pokušava da nam kaže? Dokaz da je neko jelo dobro, kako kažu, jeste ako se pojede do poslednje mrvice. Dakle, ako su problem ili bolest eliminisani ili se stanje životinje poboljša posle takve komunikacije, onda možda u čitavoj ovoj priči zaista postoji dosta istine!