Branili smo se prečesto i predugo. Gazila nas je i tuđinska i bratska čizma, čineći to onako kako samo dušmani i braća umeju. Ognjišta ostadoše skoro pa pusta, a njive zaparložene. Naše žene bejaše i majke i očevi dok su deca naša za tili čas stasavala za neke nove bitke, još krvavije, golemije.
U tim vremenima zlih i naopakih mladom kaplaru Momčilu Kalajiću vetrovi Velikog rata rasuše kosti negde daleko. Bio je to momak kamenog stiska ruke, gvozdene volje, sa srcem vuka i dušom od pamuka. Nakon smrti pratio ga je gromoglas preživelih saboraca o njegovom nadljudskom junaštvu. Dom mu je, nekad bogat i čestit, sada jedan tužni znamen rodnog Sumrakovca. Prazan grob što nad njim bdi Krajputaš.
I neka se zna da to ne beše, niti će ikad biti, samo jedan od mnogih svagdašnjih znamena. Jer ponekad, u sumrak, pohodio ga je onaj čija je poslednja, neostvarena želja bila da mu zemni ostaci počivaju upravo tu. Viđaše ga u krvavoj uniformi kako, u onoj ruci što ne beše načeta od neprijateljskih granata, nosi cveće. Smiljem i bosiljem krasio je sopstveni lik od mlečnobelog kamena, Krajputaša isklesanog veštinom majstora svog zanata. Niko ne zna ko je mogao biti taj tajnoviti klesar niti kada je tačno Krajputaš osvanuo tu na raskršću, na vetrometini. Govorilo se da ga je Momčilo sam sebi za života izvajao, i da ga je posle života sebi lično svojim mrtvim rukama podigao. Bila je to mladićeva verna slika i prilika urezana u kamen, sasvim istovetna odrazu u ogledalu. Uvek u pratnji jata vrana i gavranova vaskrsli vojnik, baš kao i njegov kameni dvojnik dugo su čudili i strašili ne samo one praznoverne i strašljive. Jednom je kaplar stajao u stavu mirno pred Krajputašem i onom čitavom rukom salutirao sa istim onim ponosom kojim je nekad pozdravljao komandanta divizije. Drugom prilikom je na grudi svog kamenog dvojnika – vojnika stavio svoj orden, na njegovu glavu svoju šajkaču punu rupa a na njegovo rame svoju pušku kokinku. Nekad bi sablasni Momčilo lutao prašnjavim drumovima tražeći nekog ili nešto, možda društvo počivših drugova, možda putokaz do budućih bojišta.
A onda je prestao da dolazi. Kao da je najzad u zemlju propao našavši ono što je, čini se, oduvek tražio – mir. Kažu da mu duša i dalje živi usnula u kamenu, u mramornom telu visokog i stamenog Krajputaša. Čekamo da se Momčilo probudi iz večnog i slavnog sna o pobedi i slobodi. Čekamo da nas konačno probudi iz sramne jave sopstvenog poraza, kukavičluka i ropstva. I svakako, da strepimo od njegovog zasluženog gneva i neizbežne kletve.
Sumrak je. Slušam kako Sumrakovcem ponovo odjekuje graja crnih ptica i teški koraci zauvek mladog ratnika. Tako će biti sve dok i nas, njegove potomke, ne proguta tmina zaborava, sve dok mu se i stena, od koje je po drugi put sazdan, ne pretvori u prah.
Za vjek i vjekov.
Ivan Ristić