Vreli trešnjarski dan, početkom prošlog veka. Zvone zvona, jer je svetkovina u ime velikog sveca. Seljani se za kap kiše i buduće blagorodne žetve, ipak, u tajnosti mole svaki svome zaštitniku ognjišta. Čini se – uzalud. U porti crkve ispošćeni dečak i njegova bogobojažljiva majka drže voštanice čiji plamen kao da će svakog časa olizati odavno opustošenu zemlju i dotaći nebo. Već dugo je suša kakva se ne pamti i glad kakvu će ljudski rod do Sudnjeg dana bar još jednom iskusiti. Dečak sa voštanicom beše moj čukundeda Jota, koji je priču preneo i time u zavet ostavio svojim potomcima sve ono što ja danas zapisujem, čuvajući od zaborava. Ono što je možda i prećutao zarad svog mira u duši, bez sumnje je sa namerom, i sa punim pravom, izostavio.

Bio je to jedan od onih retko čudnovatih dana, nalik kakvom grozničavom snu. Sve treperi od žege dok dečak Jota stoji uz majku, drhteći kao da ga čeliči pozni mraz. „Prekrsti se triput, sinko. Valja se”, reče majka. „Jedanput za našeg sveca, jednom za naše mrtve i jednom za sve nas koji smo još uvek živi. Pomoli se i za skori kraj ove proklete suše. I za komad ’leba”.

Voleo bi dečak Jota da je što dalje od ovog turobnog mesta, sa svojim vršnjacima ili bilo sa kim drugim, bilo gde drugde. Trudi se da ne diše jer od mirisa tamjana, memle i vonja isparenja oznojenih telesa uvek oseti mučninu. Podiže pogled. Dok mladi pop Toma izgovara poslednju reč molitve oko dečakove glave počinju da se, kao u gluvom kolu, okreću ikone, sveće, kandila, mantije i prašnjave haljine. Osećaj sličan onom kada je na vašarskom vitlu izbljuvao i ono malo što je inače već duže vreme jedino i imao priliku da obeduje. Pred očima mu se magli i zacrnjuje od zlokobne crnine nemuštih žena, njihovih ubogaljenih muževa i lažnih prosjaka. Lica su im svima okamenjena, ukrašena blaženim osmesima koji liče na urezane zapise u kori stoletnog hrasta. Iz daljine Stare planine dopiru tihi ženski glasovi i još tiši šapati. Sve su bliži, i sve glasniji.

„Mi idemo preko polja“…

Oseća slabost u nogama dok kao da propada kroz tlo seoske bogomolje krcate dušama. Tamo gde tone čeka ga ništavilo, ali ne još uvek i ne zauvek. Budi se ispružen na sprženoj travi crkvene porte, u krugu načinjenom od istih onih žena skrivenih ispod crnih marama. Naprosto zna da je tu negde, u čitavoj zbrci, i njegova brižna majka i zato se on ne plaši i ne plače, već strpljivo ćuti i čeka. Visoko iznad prži sumanuta zvezda, na nebeskom svodu nema nijednog oblačka – tamo gore samo gavranovi kruže. U inat omorini, ori se vesela pesma pristiglih devojčica i tek stasalih devojaka:

„A oblaci preko neba“!

Razilazi se polako crna skupina koja je okruživala dečaka i ukazuje povorka sva u zelenom što sa sobom nosi svež dah poljskog smilja i bosilja. U vazduhu je nagoveštaj nečega što će svakog trena zaiskriti. Došle su u poslednji, pravi čas te nezvane neznanke. Seljani su već predugo željni kiše, na samo korak do spasenja. A niko pre da pomoć pruži. Oni su, ipak, ništa osim prostodušnih stvorenja izmučenih žeđu i glađu, pošteni i marljivi domaćini, ma šta god o njima palacali zli jezici od sela do sela. Dečak ima šta da vidi, a od onoga što vidi zastaje dah.

Pred kapijom svete građevine, u kovitlacu prašine, igraju one čija se imena spominju samo onda kada svaka litija i bajalica zataji. Dodole. Na glavama imaju venčiće od ivanjskog cveća umesto zemaljskih kruna ili nebeskih oreola. Grudi su im gole, oprljene Suncem, neukaljane milovanjem muške ruke. Bosonoge su. Te neznanke su glasnice pradavnog i nikad zaboravljenog boga Gromovnika, njegove ponovo rođene sestre i drugarice. I tu su da igrom i pesmom zamrače nebo i pomute razum običnih smrtnika.

„Da orosi naša polja –

oj, dodo, dodole“!

Sve u svemu, dodole uspevaju da dozovu jedino kišu kamenja.

Umrtvio se svaki glas i sledenio se svaki pokret predivnih pridošlica. Ne šušte više ni odore ispletene od lišća i vinove loze što jedva skrivaju njihovu miomirisnu golotinju. Dodole sada dobro znaju da nisu dobrodošle. Najstarija od njih, predvodnica, ćutke skida venac sa glave, polaže ga na tvrdu zemlju i zaliva vodom iz testije. U drugoj ruci joj ogledalce kojim uspeva da zarobi odsjaj par zraka sunca i parčence vedrog neba. U porti okupljeni narod zuri omađijan prizorom. Sjakte oči rakijom napojenih muškaraca, kao i oči pune mržnje njihovih zakonitih supruga i povremeno tuđih nadničarki noći. One u rukama stežu ubojito kamenje u znak dobrodošlice. Sa lica su im iščezli zanatski osmesi. Žene u crnom zaboraviše na svoga pustinjskog boga pa sada hule, keze se i podvriskuju poskakujući, nošene nekim sveprisutnim bezumljem. Nekada davno bile su i one mlade, lepe i rodne, ali nikada nisu bile vešte da dozovu dažd. Nikada nisu ovakvom zemaljskom silom mogle da privuku poglede i grešne misli svojih muževa i onih koji su im u krevetu služili kada muževi dojade ili zanemoćaju. Poželeše da njihovi muškarci više nikada ne pogledaju nijednu mlađu, lepšu, nijednu sa srcem punim vatre. Niti da vide bela dana. Potrudiše se da to i ostvare.

Nastao je sveopšti grebež i grabež za kamenice. Sa svih strana prštale su grozne psovke i najstrašnije kletve, letele su okrvavljene kamenice. To više nisu mogle biti one iste dečakove drage i voljene tetke, strine, babe, komšinice, već bezlična svetina veštica, karakondžula i besomorki iz predačkih belopokladnih legendi.

Za to vreme majka ga je čvrsto privila uza se, uspevajući čak i da dobaci pokoji grumen u pravcu kamenovanih. „Nemoj, majko, nemoj!”, vikao je Jota. „Tu su da nam pomognu!” Bunovne glave gazdinskih kuća, ali isto tako i oni drugi, ljubavnici njihovih žena, ostadoše bez vida, a razjarene zabrađene žene bez i ono malo čovečnosti i crnog ispod noktiju. Pre nego što su iščezle bez pozdrava i traga, dodolama kamenovanjem darivaše žive rane i duboke ožiljke kao uspomenu na srdačan doček u selu pobožnih i bezgrešnih. Suva zemlja bila je poškropljena krvlju nevinih. Nebom ubrzo počeše da se valjaju oblaci…

Od Jote naovamo, s kolena na koleno, prepričavala se uvek ista priča. Kazivalo se da su nakon prognanstva dodola danima i noćima tukli gromovi, gradovi i kiše, i da nedugo potom selo postade kužna močvara kakva je i dan-danas.

Ivan Ristić