Stigla je iz SAD u belom pamučnom kostimu, koji je bio kontrast njenoj kao noć crnoj kosi, skupljenoj u bogatu punđu. Samo su njene crne krupne oči odavale neku tugu. Izgledala je kao sa naslovne strane modnog časopisa. Žene u komšiluku su joj zavidele na takvom izgledu, ali nisu imale razloga za to…

Stara je izreka da izgled često vara. Ona se vratila iz Amerike, gde je čuvala unuke mlađeg sina, zbog razvoda.Taj razvod je bio dug i mučan. Završio se time što joj je dosuđena alimentacija i pola stana, a njen bivši muž je tada nasrnuo na sudiju i zapisničarku i dobio tri dana zatvora.
Nastavila je da živi u istom stanu sa bivšim mužem, tako što je ona bila u sobi, a on u kuhinji.Vremenom su se pomirili, a zatim se on razboleo od teške upale pluća i umro.Ostala je sama, ali to joj nije smetalo.

Ja sam tada bila u nižim osnovne, i ona bi povremeno dolazila da mi donese nešto što je tek skuvala ili njene čuvene banatske štrudle. Godila mi je njena pažnja, jer sam bila sama dok su mi roditelji bili na poslu. U našoj ulici ona je bila poznata po tim svojim čuvenim štrudlama i Vilerovim goblenima.
Naše majke su joj donosile materijal za štrudle i ona ih je rado spremala. Bile su mekane i pune fila. Imale su ukus koji se pamti.Tako nešto danas ne možete kupiti u prodavnicama niti naručiti u restoranu.

Njeni gobleni su posebna priča.Samo njoj dobro znanim kanalima, nabavljala je najkvalitetniji konac i platno za vez. Kako je starila, sve više se posvećivala njima.To je bio njen hobi, koji joj je donosio zaradu. Što bi se reklo, spoj lepog i korisnog. Dok je bila mlađa, izlagala je svoje goblene na izložbama i odmah iz prodavala. Tako je dopunjavala kućni budžet, jer se nije moglo živeti od jedne plate u kući. Kasnije, kada je ostarila i obolela od dijabetesa i hroničnog reumatizma  i dalje je vezla i prodavala svoje goblene, sada dopunjavajući skromnu penziju i dajući novac unuku.
Ja sam kod nje počela češće da dolazim tek kad sam počela sa studiram i to uglavnom vikendom i na raspustima. Zaticala sam je na stolici kao drži ram sa platnom i veze.To je bio sitan i fini vez kojim je ona stvarala mala remek-dela. Njeni gobleni izgledali su kao da ih je najfinijom kičicom naslikao slikar impresionista. Uglavnom je vezla pejzaže,godišnja doba, anđele i cveće.Volela je najviše ruže, pa je njih najčešće i vezla. Bile su to jesenje, prolećne, žute, roze i crvene ruže na njenim platnima. Pila bi kafu i uz vez pričala dogodovštine iz svog života. Napustila je medicinsku školu da bi se udala. Pre toga roditelji su hteli da je udaju, ali njoj se nije dopao njihov izbor, pa je pobegla kod tetke u Pančevo i zaposlila se u ribljem restoranu. Njen prvi brak je počeo lepo, sve do Informbiroa, kad je njen muž, kao pristalica Staljina, pobegao u legiju stranaca. Došli su neki ljudi i oduzeli joj sve, čak i kolica i pelene njene bebe.Udala se po drugi put i dobila sina, koji je sa porodicom živeo u SAD.
Iz tih njenih priča shvatila sam da joj je život bio jedna velika avantura. Poboljevala je, a ja sam nastojala da joj pomognem.Nabavljala sam joj lekove, jurila poštare da joj na vreme donesu penziju, kuvala joj jela prilagođena njenoj bolesti. Kako je ona govorila davala sam joj volju da i dalje živi i vraćala veru u život. Jednom u želji da izbegne da popije lekove reče mi: “Znaš ja ne mogu da te volim kao tvoja baba.” Ja se nasmejah i uzvratih:”Znam, ali lekove morate da popijete.” Ona se samo slatko nasmeja .
U neko doba ispod nje se doselila komšinica koja se bavila vradžbinama i magijom, a ona mi se požali da se od njenog dolaska loše oseća. Rekoh joj da kad god može, da se kloni te žene. Mislim da me nije poslušala, jer joj je zajmila novac, a jednom je jedan veliki goblen prodala njoj za džak brašna.
Dolazili su kod nje razni ljudi i dešavalo se mnogo puta da joj ukradu goblene.Te kradljivce bi uvek stigla zaslužena kazna. Jednom je kod nje došao čovek, moleći je da prenoći u njenom stanu, jer nema gde. Pristala je.Ujutro kad je ustala, videla je da u predsoblju na zidu nema tri goblena sa ružama u mesinganim stilskim ramovima. Kasnije mi je ispričala da je taj čovek nađen mrtav, sa odrubljenom glavom.
Jednom sam joj sredila papire da preko PIO fonda ode besplatno u banju.Vratila se iz banje kao nova. Međutim odjednom poče da plače. Kaže, kupila mi sat za uspomenu, ali je njen unuk mislio da je za njega i uzeo ga. Ja joj rekoh da mi uvek pokloni neki goblen za rođendan i da nema veze. Ona izvadi broš sa žutim kamenjem i dade mi ga.

Jeste da sam joj ja dosta pomagala,ali je ona posebno bila vezana za mog oca. Zvala ga je “moj treći sin”. Razlog za to bila je pažnja koju je od njega dobijala. On bi kupio burek i podelio ga na pola za nju i njega, uz opasku:”Kevo, imamo i ti i ja pritisak, pa dosta nam je po pola bureka.”

Kada joj je umrla najstarija sestra, odoh do nje.U to vreme moj otac je ležao u bolnici. Plakala je kao kiša. Pitam da li je to zbog njene sestre Nade, a ona odrično vrti glavom i odgovara mi:”Kakva Nada, plačem i sekiram se zbog tvog oca.Tako mlad čovek, a razboleo se i završio u bolnici!” Da bih je utešila i smirila, ja počeh priču da će on da ozdravi i da se vrati kući.Ona se nekako smiri.
Nerviralo me je što je moj otac mnogo pušio, a nije smeo, nije pio lekove i nije se pridržavo propisane dijete.Ona bi, kada bih joj to rekla, odmah stala u njegovu odbranu.Više puta mi je ponovila:”Pustite vi njega. Neće on još dugo,a ja ću za njim.”Ta njena rečenica ledila mi krv u žilama i izazivala neku lošu slutnju.U neko doba počela je da mi poklanja još više goblena.Nisam znala da joj se bližio kraj. Moj otac  se mnogo razboleo i na kraju bio nepokretan, tako  da više nisam imala vremena da je posećujem. Kada je umro, nisam imala snage da odem kod nje da joj to saopštim. Znala sam koliko je emotivna i koliko bi je ta vest potresla.
Umrla je dva meseca posle smrti mog oca, baš onako kao mi je govorila. Ostali su mi njeni gobleni, te divne fine slike, da me podsećaju na nju i neko moje bezbrižno vreme. Nisam ih još uramila, a trebalo bi. Da je živa,verovatno bi me izgrdila…
Danijela Janković