Jedan od najvećih magova svih vremena, po mišljenju upućenih je svakako Englez Džon Di. Njegov život i rad su i dalje prekriveni velom misterije i praćeni obiljem neproverenih glasina i svakojakih priča. Džon Di je bio model po kome je Šekspir kreirao lik čarobnjaka Prospera u „Buri“.

Za svog života, Džon Di je objavio svoj dnevnik i nekolicinu autobiografskih tekstova. Bio je priznati stručnjak i vodeći autoritet za matematiku, starogrčku i latinsku literaturu i prvi je na engleski jezik preveo Euklidovu teoremu. Posebno ga je interesovala umetnost navigacije, osmislio je osnovnu ideju za meridijan na Griniču, isplanirao i predložio strategiju za kolonizaciju Amerike i detaljno istraživao optiku. Zahvaljujući njegovom obimnom znanju iz oblasti astronomije, reformisan je engleski kalendar. Bio je privatni astrolog kraljice Elizabete I, filozof, fizičar koji je proučavao alhemiju, posebno veštinu pretvaranja osnovnih elemenata u plemenite metale. Neki čak tvrde da je Di proveo čitav život tragajući za napitkom koji će njemu i njegovim klijentima obezbediti besmrtnost.

Poverenik kraljice Elizabete Prve

Džon Di je rođen 1527. godine. Jedva da je napunio 15 godina, kada je primljen na prestižni univerzitet Kembridž. Kao izuzetno posvećeni student, obično je svakoga dana provodio 18 sati u učenju i radu. U devetnaestoj godini je, na osnovu dela starogrčkog pisca Aristofana, za potrebe pozorišne predstave dizajnirao genijalnu leteću mašinu u obliku bube, koja je svojom pojavom i demonstracijom unela popriličnu paniku među gledaoce. Govorilo se tada da jedan takav bezbožni leteći objekat može da se stvori jedino uz pomoć crne magije, da je Di đavolov sluga i prijatelj „paklenih pasa“. Takve optužbe će značajno uticati na buduću karijeru mladog maga, koji je smesta izbačen sa univerziteta.

Dvadeset godina kasnije, Džon Di predaje geografiju na univerzitetu Loven u Flandriji, okružen globusima i navigacionim instrumentima. Mladi Doktor Di, kako su ga zvali, već je stekao reputaciju političkog i industrijskog špijuna u službi engleske krune. Njegovo interesovanje za okultnu praksu je moglo biti samo vešto pokriće za špijunske aktivnosti. Doduše, upravo isto to se govorkalo i o jednom drugom čuvenom astrologu, Nostradamusu.

Džon Di je, zaista, prečesto bio u dodiru sa politikom. Protestant po ubeđenju, često je rizikovao sopstveni život u vrtlogu sukoba katoličkih i protestantskih snaga koje su neprestano ratovale u Engleskoj. Katolička kraljica Meri, naredila je da se njena polusestra Elizabeta uhapsi zbog svojih simptaija prema protestantima i utamniči u zamku Vudstok. Igrom slučaja, njena sobarica je bila Dijeva rođaka. Uz pomoć te sobarice kao posrednika, Di je slao zatvorenoj princezi umereno optimistična astrološka predviđanja, poručivši Elizabeti da iako je situacija kritična, njen život nije ugrožen. Čak je napisao da postoji šansa da će jednoga dana upravo ona postati kraljica Engleske.

Horoskopa koje je Džon Di radio za Elizabetu dočapli su se tajni agenti kraljice Meri, pa je Di smesta optužen za jeres, magijsku zaveru protiv kraljičinog života i prenos poverljivih dokumenata – horoskopa kraljice Meri i njenog supruga Filipa II od Španije, koje je napravio ne bi li utešio Elizabetu. Džon Di je bačen u tamnicu. Samo nekoliko meseci posle toga, zbog nedostatka dokaza, oslobođen je optužbe, ali je za kaznu bio prisiljen da boravi u kućnom pritvoru. Kućni pritvor je okončan posle smrti kraljice Meri 1588, kada je Elizabeta sela na engleski presto.

Kraljica Elizabeta I je redovno konsultovala Dija po brojnim astrološkim pitanjima. Na primer, Di je odredio najpovoljniji datum za njeno krunisanje. Uprkos svojim osećanjima i velikoj naklonosti, Elizabeza nije javno pokazivala svoje prijateljstvo sa Dijem, koji je zbog toga duboko žalio. Možda je Elizabeta smatrala da kao kraljica ne može sebi da dozvoli javno druženje sa čovekom koji je već dva puta bio optužen za čarobnjaštvo.

Ipak, Elizabeta je Džonu Diju poveravala krajnje misteriozne zadatke koje je on obavljao na kontinentu. Čini se da je do dela potrebnih informacija dolazio na uobičajeni načina, ali je voma često posezao za okultnom praksom kako bi poremetio planove neprijatelja Engleske. Uprkos svojim zaslugama, Džon Di je živeo u svakodnevnom strahu da bi mu, zbog samo jednog lošeg dana, mač krvnika iz Tauera, čuvene londonske tvrđave-zatvora, mogao doći glave.

Godine 1563. Di odlazi u Antverpen, u to vreme jedan od najvećih gradova i svakako najblistavijih intelektualnih centara zapadne Evrope. Kao prijatelj Erazma Roterdamskog, ugošćen je u domu štampara, izdavača i knjižara Kristofa Plantina, od koga je kupio pozamašnu količinu knjiga, mapa, ogledala, globusa i astronomskih instrumenata. Pretpostavlja se da je upravo u Plantinovoj prodavnici pronašao nekompletnu kopiju Tritemiusove „Steganografie“. Tu je knjigu pratila reputacija da predstavlja remek delo okultizma. Zapravo, reč je o kolekciji retkih i za to vreme veoma modernih sistema enkripcije. Džon Di je kompletirao Tritemiusov rad, pa čak i smislio nekoliko novih metoda enkripcije koje su bile isto tako efikasne kao i one koje je zapisao misteriozni opat Tritemius.

Uzaludna potraga?

Bio je na vrhuncu slave. Famozni Doktor Di, kako su ga svi zvali, predavao je na univerzitetima Lovena, Pariza, Oksforda i Kembridža; napiso je neke izuzetno učene knjige, posedovao sopstvenu laboratoriju i biblioteku sa gotovo 4.000 naslova. U tajnosti ga je, povremeno, posećivala lično kraljica Elizabeta. Šta je još mogao da poželi?

Ipak, Doktor Di je želeo Mudrost. Žudeo je za Znanjem. Godine su mu prolazile u eksperimentisanju i proučavanju, ali je on sam bio uveren da uopšte nije napredovao. Nije bio spreman da prizna ograničenja ljudskog duha, pa je doživeo nekoliko ozbiljnih mentalnih kriza, suočen sa spoznajom da neće pronaći Mudrost ni Znanje u malenom selu Mortlejk na Temzi, gde je živeo u kući svoje majke. Niti će ih pronaći kraj ljupke Džejn Fromond, žene sa kojom se venčao nakon smrti svoje prve supruge.

Tih dana je bila veoma popularna tehnika predviđanja budućnosti pomoću kristalne kugle. Za crkvu nije bilo razlike između kristalne kugle i ogledala koja su koristile veštice, ali je Džon Di otkrio sredstvo za ulazak u svet duhova i kraljevstvo natprirodnog. Njegov „Privatni dnevnik“, istinita i verodostojna priča o onome što se događalo tokom mnogih godina između Doktora Dija i nekih duhova, objavio je gotovo pola veka posle Dijeve smrti Merik Kasobon u Londonu. Dnevnik još uvek nudi čitaocima izuzetan uvid u pravu opasnost – ne toliko okultne koliko psihološke prirode – od gledanja u kristalnu kuglu. Doktor Di opisuje kako je danima neprestano zurio u vlažne dubine kristala, osluškujući čudne zvuke i glasove, sanjajući čudne snove. A onda je, 25. maja 1581. u svoj dnevnik trijumfalno zabeležio: „U kristalu sam ugledao viziju!“

Kasnije će dodati da je tokom brojnih godina, na različitim dalekim i bliskim mestima, u bezbrojnim knjigama i različitim jezicima tragao za spoznajom Istine i Realnosti.

„Čitao sam kako su dobri anđeli poslati na zemlju po Božijoj zapovedi da uče i pomažu čovečanstvu. Zato sada mislim da sam dovoljno učio. Jer uveren sam da ljudsko biće ne može pronaći Mudrost, koja jedino dolazi od Tebe, o Bože.“

Džon Di sreće „Božijeg anđela“

Kao i mnogi drugi pobožni tragaoci za skrivenom mudrošću, a uprkos viziji koju je imao 25. maja, Di je zaključio da ne poseduje dovoljne kvalitete da bi napredovao kao čitač kristalne kugle. Bio mu je potreban specijalni čitač, posrednik koga će mu Bog poslati u formi anđela. Tako je dobri doktor otkrio „medijuma“ u liku Barnabasa Sola. Ispostavilo se da je Sol bio špijun Dijevih neprijatelja, koji su uz njegovu pomoć smesta započeli kampanju klevetanja doktora u javnosti. Barnabas je dobio otkaz, a Di je neko vreme nakon toga naleteo na Edvarda Kelija, čoveka 27 godina mlađeg od sebe koji je već bio optužen za falsifikovanje dokumenata i kome su za kaznu otsečena oba uha.

Crna kapuljača koju je Keli nosio da bi sakrio užasne ožiljke, samo je još više dodala težinu njegovoj zlokobnoj reputaciji. Šaputalo se da upražnjava „užasnu umetnost nekromantije“ – ispitivanja mrtvih dijaboličkim sredstvima, ne bi li se iz njih izvukle informacije o budućim događajima. Keli je posedovao čuveni alhemijski priručnik i dve vrste neidentifikovanog magijskog praha, poreklom iz opatije Glastonberi.

Edvard Keli definitivno nije bio pouzdan partner, ali Doktor Di je verovao da on zaista poseduje dar viđenja. Što se tiče kredibiliteta događaja koji će uslediti, imamo samo reč Edvarda Kelija. Iako je Di postavljao pitanja duhovima i pažljivo beležio njihove odgovore, nikada nije video niti čuo ikoga od njih – duhovi su govorili samo preko Kelija. Da li je Keli lagao Dija?

Profesor E.M. Batler je ovu temu obradio detaljno u dve knjige, štampane 1948. i 1949. godine. On smatra da Keli nije lagao. Konstantni Kelijev strah da će prizvati zle duhove umesto entiteta anđeoske prirode, njegovi neprestani pokušaji da prekine seanse, provale besa, pretnje, često odbijanje i nevoljnost da nastavi sa eksperimentim, ukazuju da je imao istinske vizije i da se užasno bojao onoga što mu se ukazivalo i u unutrašnjosti kristala i van njega, baš kao i čudnih glasova koje je slušao.

Tako bi Doktor Di seo naspram Kelija i počeo da beleži njegova kazivanja. U novembru 1582. godine, pri zalsku sunca, na zapadnom prozoru svoje laboratorije Di je ugledao prikazu anđeoskog deteta. Konačno je i on imao viziju! Kasnije će utvaru nazvati Urijel, Duh Svetla.

Crno ogledalo

Urijel je u ruci nosio crni kamen, blistav i gladak, u obliku jajeta ali mnogo većeg. Anđeo je zahtevao da Di primi taj poklon od njega, ali ga je i upozorio: „Ni po koju cenu ne dozvoli da ruka bilo kog drugog smrtnika osim tvoje sopstvene dodirne ovo!“

Ovaj se susret nije dogodio tokom jednog od uobičajenih seansi za stolom u čijem je središti bila postavljena kristalna kugla iz Plantinovog dućana. Niti je Keli bio prisutan u laboratoriji osim ako nije, kako to neki tvrde, bio prerušen u Urijela. Drugi naučnici poput Žaka Beržera, veruju da Urijel nije bio anđeo niti prerušeni Keli, već vanzemaljac(?). U svakom slučaju, blistavo, ispolirano kristalno „ogledalo“ nalik antracitu će kasnije dospeti u vlasništvo Horasa Volpula, čuveng pisca horor novela. Crno ogledalo Doktora Dija se danas nalazi u Britanskom muzeju.

Uz pomoć kristalne kugle, Doktor Di je bezuspešno pokušao da izleči svog komšiju i da pronađe izgubljeno blago. Ali pomoću crnog ogledala koje mu je poklonio Urijel, Anđeo Svetla, dogodilo se nešto sasvim drugačije. Način na koji su Di i Keli radili sa ogledalom je možda bio isti, ponovo su se javljali duhovi u unutrašnjosti kamena i van njega, ali su rezultati bili drugačiji. Mnoga predviđanja koja je Keli dao gledajući u kristalnu kuglu pokazala su se lažnim, a na praktična pitanja dobijao je banalne odgovore. Ali kroz crno ogledalo, čini se da je dobijao istinska predskazanja.

Di je 1583. zabležio do najsitnijih detalja smaknuće visoke, prelepe žene kojoj je crni čovek odsekao glavu. Nakon toga je Keli dobio upozorenje da Engleskoj preti napad sa mora od strane velike strane sile. U njegovoj viziji more je bilo istačkano ratnim brodovima, a Urijel je naglasio da ogromna flota preti sigurnosti Engleske.

Meri Stjuart, kraljica Škotske, pogubljena je 1587. na način koji je opisao Di. A nepobediva španska armada je 1588. godine isplovila u invaziju Engleske.

Moglo bi se pomisliti da kontakti Doktora Dija na visokim položajima nisu osećali entuzijazam dok su mu davali vrhunske tajne informacije, ukoliko su time rizikovali da izgube glavu. Pod pretposatvkom da su planovi za invaziju Engleske postojali par godina pre nego što je španska armada isplovila i da su ti planovi bili poznati manjoj grupi španskih plemića, ukoliko bi Englezi iznenada počeli da prekovremeno rade na gradnji sopstvene flote, bilo bi svima jasno da informacije odnekud cure sa španskog dvora. Ali ako bi mag sa reputacijom Doktora Dija u viziji video „more istačkano brodovima“, nije bilo potrebe tragati za izdajnikom. Pretpostavilo bi se da je do informacija došao pomoću svojih okultnih veština. Iz ovog ugla gledano, Di je svakako mogao da bude špijun prerušen u maga.

Ćudljivi duhovi

Kao čovek nauke, Di je želeo da otkrije sve o moćima crnog ogledala. Danas znamo da se gledanjem u kristalnu kuglu može postići hipnotički efekat, pa je moguće da je Edvard Keli, vođen sopstvenim žudnjama i najnižim instiktima, bio opsednut hipnotičkim halucinacijama projektovanim iz crnih dubina ogledala od antracita. Keli kao da je bio podstican impulsima kojih ni sam nije bio svestan, dok je Di – tragajući za znanjem i mudrošću – sedeo kraj njega beležeći, pokušavajući da razume fenomen koji se događa pred njegovim očima.

Gotovo opsednut tajnom crnog ogledala, Doktor Di je potpuno zapostavio druge poslove, pa se uskoro našao do grla u finansijskim problemima. Njegova inkvizitorski nastrojena pokroviteljka, kraljica Elizabeta, bila je mišljenja da Di treba sam da se izvuče iz problema s obzirom da je alhemičar. Nažalost, Doktor Di još uvek nije otkrio tehnologiju koja olovo pretvara u zlato.

Jednog dana je, potpuno očajan, upitao duh ženskog anđela po imenu Madimi može li mu na nekoliko nedelja pozajmiti stotinu funti. Ali mu je ona odgovorila da je u prethodnom životu spiskala sav svoj novac i jako se razljutila što je Keli pokušao da joj zaviri ispod suknje.

I Urijel je odbio da im pomogne. „Srebro i zlato ne mogu da dam“, rekao je. „Moj je blagoslov daleko vredniji od zemaljskog šljama.“

U to vreme je na engleskom dvoru boravio poljski princ Alasko, pa ga je Di upitao da li bi postao patron alhemijskih eksperimenata koje je planirao da izvede uz pomoć Kelija i crnog ogledala. Promućurni Di je tako formulisao pitanja, da su pogodila direktno u sujetu ambicioznog princa, koji je odmah pristao da otvori kesu sa novcem. Duh iz ogledala po imenu Galvah, predvideo je da će princ koga je nazvao Laski, jedanoga dana zaista postati kralj Poljske, pod uslovom da poseduje neiscrpni izvor zlata. Naravno, princ je odmah platio Keliju i Diju da nastave sa alhemijskim eksperimentima transmutacije lemenata. Ubrzo je pozvan da se hitno vrati u Poljsku, ali je pre polaska ipak ostavio dovoljno novca da Di, njegova supruga, sin Artur i Keli i njegova supruga krenu za njim.

Di je u Poljsku poneo svoje crno ogledalo i određen broj knjiga, a Keli svoje „magijske praškove“ i alhemijski priručnik. Još pre nego što su stigli na prinčevo imanje, odnosi između Dija i Kelija su se veoma pogoršali. U maju 1584. godine su se obreli u Krakovu, gde je duh iz ogledala saopštio Keliju da bi trebalo da spali sve knjige i beleške koje je Di poneo sa sobom. Ne zna se kako je na to reagovao Di, ali je poznato da su bića koja žive u višim sferama i od nekolicine drugih poznatih i ozloglašenih magova (Solomon, Simon Magus, Rodžer Bejkon, Nostradamus…) u jednom trenutku zahtevala da se odreknu sopstvenih knjiga o magiji. Svaki put se postavljalo pitanje duhovne krize, misteriozne neophodnosti, određene pretnje.

U trenutku dok su se približavali imanju princa Laskog, Galvah je počeo da govori da više ne vidi princa kao budućeg kralja Poljske i dobročinitelja ostatka sveta, već predviđa da će princ biti uništen baš kao i dobri stari Doktor Di, koji nije ništa drugo do bedni prosjak. Duhovi ogledala su ponovo insistirali da Di spali svoje pokvarene i bogohulne knjige, ali se ovaj odupro njihovim pretnjama.

Sva sačuvana dokumenta ćute o tome šta se dogodilo između septembra 1585. i aprila 1586. Verovatno je Keli ritualno spalio Dijeve knjige – izgleda da se toliko bojao duhova iz ogledala da više nije mogao da im se odupire. Tri knjige su se vratile u Englesku sa Dijem na, kako je on to zapisao, „čudesan način“. I neka druga dokumenta su sačuvana od paljenja, ali je nejasno ko je zapalio vatru, kada i kako.

Dvojica magova su odlučila da princa Laskog prepuste sudbini, pa su pre nego što su stigli do njegovog zamka odlučili da promene pravac puta i krenu za Prag. Di je želeo da razgovara sa carem Rudolfom II, ali je i Rudolf upravo primio poruku od duhova. Iako niko nije saznao o čemu je ta poruka govorila, svakako je bila krajnje neprijatna po Rudolfa, pošto je onog trenutka kada je Doktor Di stupio nogom na njegov dvor, naredio straži da ga izbaci iz palate.

Ogledalo otkriva tajne

U međuvremenu su odgovori duhova iz ogledala doveli do novog otkrića. Brojevi i simboli koji su se pojavljivali u ogledalu zajedno sa duhovima mogli su se pretvoriti u slova i reči, pa su tajne čudesnog crnog ogledala počele da se otkrivaju. Di je zapisao šifrirane priče duhova o životu u ogledalu i van njega, o silama ogledala i njihovom uticaju na ljudski duh. U tom šifrovanom dokumentu piše i sledeće:

Logaeth seg lovi brtnc

Dox Larzed ner habzilb adnor

Doncha Larb frog hirobra

EXI Fri zednip taiip chimvane

Cher mach lendix nor zandox

“U ovim je rečima misterija našeg stvaranja, večnosti i kraja sveta”, rekli su duhovi. Prema Kelijevim rečima, u ogledalu se nisu pojavljivali samo brojevi i simboli, već takođe i zmajevi i žabe. Pokušao je da prekine seanse, ali je Di insistirao da nastavi dalje. U toj knjizi nazvanoj “Logaeth” koju su duhovi posvetili njemu i ispisali je gotovo nerazmrsivom šifrom, obuhvaćena su sva znaja i mudrost o ljudskim i nadljudskim duhovima od početka vremena.

Keli je počeo da se ponaša krajnje haotično, da bi na kraju kategorički odbio da nastavi sa seansama i na kraju napustio Dija i njegovu porodicu. Njegovo mesto ispred crnog ogledala zauzeli su Diejva žena Džejn i njihov osmogodišnji sin Artur, ali je Džejn uspela da vidi samo neke tačke i nepovezane figure, a u Arturovim vizijama su se pojavili ljudi sa krunama i lavovima ali ne brojevi i simboli koji su se mogli pretvoriti u slova i reči.

Zatim se Keli vratio, a ženski duh Madimi je postala besramna i pojavila mu se potpuno naga, naredivši obojici magova da razmene svoje supruge i da svako od njih uzme ženu onog drugog. Obe žene su reagovale veoma burno na tako nečuveni predlog, pa su eksperimenti prekinuti.

Neki naučnici tvrde da je to bio Kelijev trik ne bi li se dočepao zgodne Džejn Di, ali je Keli u to vreme govorio različitim jezicima i činilo se da je potpuno sišao s uma.

Niko ne zna šta se uistinu dogodilo između dva maga i njihovih supruga.

U jesen 1589. porodica Di se vratila u Englesku. Edvard Keli je planirao isto, ali je najpre odlučio da ode u Antverpen, ne izjašnjavajući se zbog čega. Nije se vratio, pa je Doktor Di ponovo počeo da luta zapadnom Evropom, tragajući za novim, posebnim asistentom. Tokom njegovog odsustva, laboratoriju i biblioteku u Mortlejku opustošila je lokalna rulja, izvikujuči da je Džon Di “prijatelj paklenih pasa”.

Keli se naknadno pojavio u Pragu, gde je Rudolf II zatražio da izvede alhemisjke eksperimente transmutacije. Kada mu nije uspelo da olovo pretvori u zlato, bačen je u tamnicu iz koje mu je bio dopušten izlazak samo da bi nastavio svoje “veliko delo”. Keli je na kraju izgubio strpljenje, napao i ubio vojnika koji ga je čuvao u laboratoriji, pa je ponovo zatvoren. Godine 1595, je odlučio da pobegne po svaku cenu. Zavezao je čaršave i spustio se kroz prozor, ali se okliznuo, pao i slomio vrat.

Džon Di nikada nije pronašao nekoga sličnog Edvardu Keliju. Kraljica Elizabeta mu je povremeno davala male sume novca. Napisao je i objavio priče o svojim trijumfima i čestim nesrećama, ali ni reč o crnom ogledalu. U godinama nakon Kelijeve smrti, Elizabeta ga je postavila za nastavnika u školi u Mančesteru, ali je doktor veoma brzo podneo ostavku i povukao se u Mortlejk. Zarađivao je za život radeći horoskope mladim parovima.

Univerzitet Kembridža ga je izbacio jer se bavio crnom magijom. Naslednik Elizabete I mu zbog potpuno istog razloga nije udelio ni najbedniju penziju. Kakva god bila priroda duhova sa kojima ga je Keli upoznao, dogodilo se upravo ono što je jedan od duhova iz ogledala i predvideo – Džon Di umro je kao prosjak 1608. ili 1609. godine.