Širom sveta žive ljudi koji se ne uklapaju u tokove savremenog sveta – njihova tradicija, kultura i posebnosti su na ivici nestanka…
Na jugoistoku ostrva Papua, žive Korovai – poslednje poznato pleme aktivnih kanibala. Sve do njihovog prvog susreta sa holandskim misionarima 70-tih godina prošlog veka, antropolozi nisu ni znali da ovo pleme postoji. Uprkos potpunoj izolaciji od spoljašnjeg sveta i sklonosti ritualnom kanibalizmu – činjenicama koje su veoma glasno odjeknule u svetskoj javnosti, Korovai su zanimljivi i zbog svog fascinantnog kulturnog nasleđa: ovi neverovatno vešti graditelji žive u kućama sagrađenim visoko u krošnjama tropskog drveća, na visini od trideset i više metara iznad tla.
Jedinstven arhitektonski poduhvat deo je njihove drevne tradicije. Život na toj visini im omogućava da zaštite porodice od nemilosrdnih ujeda komaraca koji se roje pri tlu, ali i da izbegnu problematične susede i zle duhove. Kuće su podignute u rašljama debla banjan ili vanbom drveta. Zatim su na uglove kuće dodati tanji stubovi radi stabilnosti. Neke od tih struktura su sagrađene na visini od preko 35 metara, ali se većina nalazi na 8-12 metara iznad tla. Umesto merdevina služi visoki drveni stub sa urezima za ruke i noge. Korovai najpre postavljaju pod, zatim dodaju zidove i krov napravljene od drveta sago, a čitava konstrukcija se učvršćuje rafijom. Pod je izuzetno čvrst, s obzirom da ne retko u takvoj kući živi i više od deset osoba.
Svaka nova kuća se blagoslovi. U tu svrhu služi životinjska mast koja se premazuje po pragu i „stepeništu“. U krovu se izrezuju male rupe, koje simbolički omogućavaju ulaz ukusnim životinjama na trpezu Korovaia (obično je reč o svinjama). Čitave porodice, zajedno sa svojim kućnim ljubimcima i domaćim životinjama, žive visoko u kućama na drvetu. U većim kućama je prostor za žene i muškarce odvojen od porodičnog smeštaja. Takođe imaju odvojene jame za vatru i kuvanje, a ponekad i stepenice.
Vatra predstavlja najveću opasnost za ovo pleme, pa su jame za vatru postavljene u specijalno isečenim delovima poda, za slučaj da stvari izmaknu kontroli. Čak i ako se ne zapale, ove kuće obično traju najviše pet godina. Zatim se grade druge.
Korovai tradicionalno pripadaju kulturi lovaca-sakupljača, religioznim verovanjima duboko vezani za duhove zemlje, životinja i džungle. Suština njihove vere vezana je za demone, posednutost i smrt. Antropolozi u ovome vide koren njihove kanibalističke tradicije, u kojoj članovi porodice žrtve crne magije jedu tela ljudi optuženih i ubijenih zbog veštičarenja. Uverenje o postojanju zlih kobi oličenih u muškim vešcima koji se nazivaju kakua i bolesti i infekcija koje im šalje džungla – a koje su u srednjem veku zbrisale veći deo plemena, deo su još uvek žive tradicije Korovaia. Čovek na samrti će šapnuti na uvo članu svoje porodice ime svog spiritualnog ubice – kakue. Član porodice je tada obavezan da ubije kakuu, čak i ako ime koje je čuo pripada članu njegove porodice ili bliskom prijatelju.
Pre četiri godine, američka televizijska ekipa je provela izvesno vreme u džungli, želeći da dokumentuje život „poslednjih kanibala na svetu“. Rezultat je bila krajnje senzacionalistički skrojena priča. Neki antropolozi i članovi lokalne zajednice, međutim, insistiraju da su zapadni novinari namerno podgrejali senzaciolazam i tvrde da već najmanje 20 godina ovo pleme ne praktikuje kanibalizam.
Iako su poslednjih decenija Korovai upražnjavali striktni izolacionizam i distancu u odnosu na ostatak sveta, polako počinju da napuštaju šume svoje zabačene domovine i da sele kuće bliže okolnim gradovima. Kako ih je ostalo svega tri do četiri hiljade, antropolozi predviđaju da će za manje od jedne generacije nestati njihov tradicionalni način života i da će biti prisiljeni da se integrišu u preovlađujući stil života ostrvskog društva.
Plavi ljudi Trablsom Krika
Negde oko 1820. godine, francusko siroče po imenu Martin Fugate naselio se na obali Trablsom Krika u istočnom Kentakiju, SAD. Martin je bio nosilac izuzetno retkog recesivnog gena bolesti poznate pod imenom nasledna metamoglobinemia. Zanimljivo je što se kasnije oženio Elizabetom Smit koja je i sama bila nosilac istog, neopisivo retkog recesivnog gena.
Ta zapanjujuća koincidencija dala je krajnje bizaran rezultat: četvoro od sedmoro dece Martina i Elizabete Fugate je rođeno sa jarko plavom kožom koju su nosili čitavog života. Prema legendi i jedinoj fotografiji sačuvanoj iz tog vremena, i sam Martin je imao plavu kožu.
Uzrok tog neobičnog poremećaja boje je ustanovljen tek čitav vek kasnije. Zbog nedostatka enzima, krv članova porodice Fugate je ispoljavala smanjeni kapacitet prenosa kiseonika.
Tokom godina, Fugate su se ženili i udavali neprestano. Plavi ljudi su se množili. Šest generacija kasnije, tvrdi se u tekstu objavljenom u časopisu „Nauka“ 1982. godine, članovi porodice Fugate sa plavom kožom još uvek žive duboko u brdima istočnog Kentakija.
Ljudi nojevi
Duž obala reke Zambezi, u južnim dolinama Zimbabvea, živi malo pleme neobičnih ljudi – Vadoma. To je podučje gde rojevi muve ce-ce gospodare mračnim noćima i hrane se ljudskim mesom; gde vodeni bufalo slobodno juri kraj slabašnih koliba od bambusa, nanizanih kraj obala reke i izbeljenih nemislosrdnom vrelinom afričkog sunca. Čak i najmanji znak moderne civilizacije je stotinama kilometara udaljen od ovog mesta.
Visoko u brdima Čiruva, gde lokalno stanovništvo prikuplja koru drveta musiga, odzvanjaju bubnjevi plemena Vadoma, poznatijeg po nadimku „ljudi nojevi“. Ovi fascinantni ljudi su poznati kao ektrodaktili – izuzetan primer genetskog (d)efekta u maloj populaciji.
Veoma mali broj zapadnjaka je imao priliku da sretne čistokrvne pripadnike plemena Vadoma. Vadome govore živopisnim jezikom čikunda, koji je delom portugalski a delom korekore – jezik plemena Mkorekore. Razlikuju se od ostalih afričkih plemena, a ono što ih karakteriše je zaista jedinstveno. Veći deo vremena provode loveći i postavljajući zamke divljim životinjama, pecajući, prikupljajući divlje voće, korenje, med i bobice.
Vadome su nomadi. Oni koji su ih upoznali tvrde da su neverovatno radoznali judi, ali će čim vide uljeza nestati pre nego što ovaj podigne ruku na pozdrav. Čitavo pleme je jedinstveno zbog retkog genetskog poremćaja, nastalog usled mutacije hromozoma broj 7. Genetičari veruju da će dominantna nasledna genetska mutacija opstati ukoliko postoje blagotvorni uslovi za njen razvoj. Mutacija kod takozvanih ljudi nojeva, omogućava Vadomama da se bez problema penju i na najviše stabla.
Šta je, zapravo, ektrodaktilizam i zbog čega su Vadome nazvane ljudi nojevi?
To je nasledni poremećaj često poznat i pod imenom rascepljena ruka – rascepljeno stopalo. Reč je o vrsti nakaznosti, gde šaka ili stopalo liče na klešta jastoga. Medicinskim rečnikom ispričano, to je urođeni nedostatak svih ili većeg dela prstiju na nogama ili rukama.
Vadome su specifične po tome što bukvalno čitavo pleme – od prvog do poslednjeg člana – umesto pet prstiju na nogama ima samo dva produžena palca na svakom stopalu!