Sve što vam je potrebno da doneste neki zakon je većina u vladajućoj stranci, a bez obzira na efikasost argumenata opozicije, oni glasaju kao ovce za „njihovu“ stvar. Kakva korist od glasanja – možda ste glasali za nekog političara ili partiju zbog onoga što su oni obećali da ispune kada dođu na vlast, međutim, kao što je to stalno slučaj, oni nemaju nikakvu obavezu da to ispune čim jednom kroče u svoje kabinete – piše u knjizi “Ljudska raso, ne kleči više” Dejvid Ajk i nastavlja:

Pravo, zajedno sa kontrolom finansija, je najefikasniji način nametanja nečije volje populaciji. Zapravo te dve stvari su potpuno povezane i današnji pravni sistem se zasniva na rimskom pravu novca ili trgovine. Sudija sedi za klupom i upravo to otkriva etimološko poreklo reči „banka“. Pozajmljivači novca u Rimu bi pravili svoje „šaltere“ na jednoj dugačkoj klupi koju su nazivali „bancu“, a to je kasnije postalo „banco“, a zatim „banka“. Zakoni u SAD se donose, barem u teoriji, na Kapitol Hilu (kapital, novac), a ime potiče od Kapitol Hila iz starog Rima. Centar u kome se nalaze vlade svake države se naziva „capital“ (engcapital – glavni grad, prim. prev). Pravni sistem u čitavom svetu se zasniva na rimskom pravu koje potiče iz vavilonskog ili sumerskog prava. Najočigledniji je u Sjedinjenim Državama gde, kao i u Rimu, imaju „Senat“. U rimskom senatu koristili su „fascije“ (svežnjeve pruteva od bele breze spojene crvenom, kožnom trakom u cilindar, koji je često imao i jednu ili dve sekire sa sečivom koje je štrčalo na stranu) kao simbol moći i nadležnoti. To na izvanredan način prikazuje svet kakav porodice Iluminata žele da nam nametnu – prutevi (individualnost) spojeni u jedno kojima vlada sekira (diktatorat). Kakav simbol Evropske Unije! Zvanični pečat Senata SAD-a ima i par ukrštenih fascija, a žezlo Predstavničkog doma Sjedinjenih Američkih Država je dizajnirano tako da ih predstavlja. Fascije se mogu videti na zidu Doma sa obe strane američke zastave, u Ovalnom kabinetu, na pečatu i obeležjima Nacionalne garde u centru zvaničnog pečata Poreskog suda SAD-a. Fascije, takođe, uokviruju bazu Kipa boginje Slobode (kraljice Semiramis) na kupoli zgrade Kapitola SAD. To je, ponovo, veoma prigodno, jer ona uopšte nije boginja „slobode“. Ona je vavilonska boginja Meseca. Pogledajte arhitekturu Vašingtona ili Bank of England i slične zgrade u Londonu. Zasnovane su na drevnim društvima, posebno Rimskom. Kontrolisanje ljudi putem rimskog prava je veoma jednostavno.

Nekoliko njih diktira kakav će biti zakon i svi koji odbiju da se pokore se kažnjavaju od strane mreže agencija, što je poznato kao „primena zakona“, izuzev u slučajevima kada se javi masovno odbijanje povinovanja zakonu, koje bi brojno nadjačalo sistem, što je upravo ono što nam treba! Bilo koji pojedinac koji se odupre, kažnjava se za primer kako bi ostali videli šta će im se dogoditi ukoliko se odupru volji Države, bez obzira na to koliko je neki zakon nepravedan ili ne. Taj sistem kontrole postaje sve moćniji kada se postarate da subjekti tih zakona nemaju pristup njihovom donošenju. Programirani smo tako da izjednačavamo pojam „demokratije“ sa „slobodom“, iako to uopšte nisu iste stvari. Jedina prava razlika, posebno danas, između fašističkog/komunističkog diktatorata i izabranog diktatorata (demokratije) je – da u teoriji ljudi moraju da glasaju na svake četiri ili pet godina. Ovde su bitne dve stvari: (1) Kakva korist od glasanja kada su opcije za dolazak na vlast uvek u rukama iste mreže porodica ili grupa? (2) Jednom kada „izglasate“, „izabrana“ vlada se odmetne i radi ono što hoće. Možda ste glasali za nekog političara ili partiju zbog onoga što su oni obećali da ispune kada dođu na vlast. Međutim, kao što je to stalno slučaj, oni nemaju nikakvu obavezu da to ispune čim jednom kroče u svoju kancelariju. Zaboga, pa pogledajte Obamu za početak. On je već toliko puta napravio “lakat” krivinu u svojoj politici da je nadmašio i begunca koji vozi kroz saobraćajnu gužvu. Glas je irelevantan i predstavlja samo sitnicu koja će ljude zavarati da su slobodni. Svaka današnja država je diktatorat, bez obzira da li je predsednik „izabran“ ili je nametnut državnim udarom. Svi su isti!

Uredbe umesto zakona

Još jedna zabluda je i ideja da se zakoni u „demokratskim društvima“ donose javnom debatom u Kongresu, Parlamentu ili gde već ne, ali za veliku većinu njih to ne važi. Većina ljudi nema mišljenje koje se zasniva na detaljnom znanju ili razumevanju. Oni imaju samo „privid“ toga kakva je stvarna situacija. Taj privid nastaje na osnovu onoga što su načuli – uglavnom prečuli – a što im kao mantru neprestano ponavljaju političari, „novinari“ i akademici. Tako oni dobijaju utisak da, da bi nešto postalo zakon, mora da prođe kroz neku vrstu debate u kojoj će učestvovati „predstavnici“ u nacionalnim parlamentima ili lokalnim većima, ali to nije tačno. Nekih 75 odsto (i sve ih je više) zakona u Britaniji potiče od strane neizabranih birokrata Evropske unije. Zatim, postoje i drugi “mali” načini koji dozvoljavaju vladama ili predsednicima da uvedu novi zakon bez javne debate ili ozbiljnijeg uvida u njega. U Sjedinjenim Državama postoji sistem Predsedničke izvršne naredbe koja omogućava da se zaobiđe Kongres i pomoću koje je donešena čitava hrpa zakona, a još toliko je na čekanju, što nije ništa manje od fašističke/komunističke države u senci koja se aktivira tokom „vanrednog stanja“.

Izvršne naredbe predstavljaju pravno obavezujuće diktate koje izdaje predsednik bez javne debate. Za njih nije potrebno odobrenje Kongresa, ali imaju istu pravnu težinu kao i zakoni koje donosi Kongres. Ukoliko Kongres donese neki zakon koji bi doveo u pitanje ono što je odlučeno Izvršnom odredbom, predsednik ima pravo da uloži veto. Da bi se anulirao taj veto, potrebna je dvotrećinska većina – što je, najblaže rečeno, malo verovatno. Način na koji je ustanovljen oblik vladavine u Sjedinjenim Državama daje fantastičnu moć jednom čoveku i, što je još bitnije, onima koji ga kontrolišu!

Uvod u globalnu diktaturu

Postoji duga lista Izvršnih naredbi koje su iskoristili sukcesivni predsednici (portparoli istih gospodara) tokom decenija i mogu se aktivirati proglašenjem nacionalnog vanrednog stanja. Oni su pravi proklamatori fašizma koji vladi daju pravo da vam oduzmu kuću; razore porodice i oduzmu decu; nateraju ljude da žive i rade tamo gde im se kaže; preuzmu kontrolu nad svim medijima, transportu – uključujući i privatna vozila – i svih izvora energije, plus mnogo toga još. Koliko Amerikanaca to zna? Oni, takođe, imaju sistem poznat kao „donošenje propisa“ prilikom koga se zakonima, usvojenim – barem teorijski – na Kapitol Hilu, agencije za donošenje različitih odredbi u kojima često rade ili u kojima su savetnici neizabrani i često nepoznati naučni, ekonomski i korporativni „stručnjaci“, dodaju određeni detalji. To je još jedan od načina uvođenja zakonskih promena bez odgovarajuće političke debate ili uvida u njih.

U Velikoj Britaniji mi imamo ono što se naziva „sekundarno zakonodavstvo“, poznato i kao podređeno ili delegirano zakonodavstvo i, kada se radi o ministrima u vladi, tzv. statutorne instrumente. Evo definicije sa Internet sajta www.answers.com:
Statutorni instrumenti (SI) su delovi prava Ujedinjenog Kraljevstva odvojeni od parlamentarnih akata koji ne zahtevaju puno parlamentarno odobrenje pre nego što postanu zakon.

Obično ih Parlamentu predstavlja neki od vladinih ministara, sprovodeći legitimno pravo koje mu je dato Zakonom o Parlamentu.

U suštini, oni rade šta hoće i Akt o zakonodavnoj i regulatornoj reformi, donet 2006. godine, značajno povećava tu moć. Hiljade i hiljade pravila, odredbi i zakona se donosi svake godine samo u Velikoj Britaniji bez ikakve javne debate, a čak i one koji prođu debatu ne čita većina onih koji glasaju za njih. Fundamentalne promene, poput fašističkog Patriotskog zakona SAD, kao i fundamentalni prenos nadležnosti sa nacionalnih parlamenata na Evropsku Uniju, se izglasavaju među ljudima koji nisu ni pročitali zakon. Obamin Zakon o čistoj energiji i bezbednosti, koji daje vladi kontrolu nad skoro svakim aspektom američkog života, donet je u junu 2009. godine iako je 300 stranica teksta zakona predstavljeno u 3 sata ujutru i niko ih nije pročitao. Kada je lider manjina, Džon Behner, ustao da glasno pročita sadržaj, kofinansijer zakona, Henri Voksmen (Cionista Rotšildovih) je uložio prigovor i pokušao da ga zaustavi napomenom da se krši „procedura“. Sve što vam je potrebno da donesete neki zakon je većina u vladajućoj stranci, a bez obzira na efikasost argumenata opozicije, oni glasaju kao ovce za „njihovu“ stvar. Ne dovodite u pitanje i ne izražavajte svoje neslaganje, jer to neće biti dobro po vašu karijeru. A usluga samom sebi je osnovno gorivo koje napaja zaveru. Dan za danom, godina za godinom, to se neprekidno dešava i proizvelo je brdo zakona koji sada diktiraju ljudima živote do najsitnijih detalja. Oni iz pozadine koji pišu te zakone u ime svojih gospodara masona ili Iluminata kriju svoje tablete cijanida namenjene ljudskoj slobodi u beskonačnoj, nerazumljivoj, masi klauzula i pod-klauzula koje političari i javnost nikada nisu ni pročitali, ali ih svakako često ne bi mogli ni razumeti. Zakoni su naročito tako sročeni da bi se prikrilo njihovo pravo značenje. Kada neko kasnije kaže „Ja nikada nisam glasao za ovo“, oni će mu naći da jeste u klauzuli 71, pod-klauzuli 55. Na taj način je tajno konstruisana fašistička/komunistička globalna država, a sada imamo novu „lajt motiv“ frazu „međunarodno pravo“. Slušaćemo je još češće, jer su međunarodni zakoni – zakoni koje bi trebalo da poštuju svi ljudi na planeti. Sve je to deo pripreme za uvođenje centralizovane, svetske vlade.

Velika obmana

Ništa više ne naglašava veličinu obmane od načina na koji se prava priroda zakona krije od ljudi. Postoji interesantan broj istraživača koji se fokusira na ono što je, zapravo, minsko polje – još jednom da ponovim, polje Uma – iskalkulisane kompleksnosti. Ova oblast istraživanja je umnogome još uvek u toku i malo podseća na pronalaženje kombinacije za otvaranje sefa. Jednom kada pomisliš da imaš potrebne brojeve, iza prve kombinacije se ukaže i druga, itd. Duboko poštujem one koji se bave ovom temom – većini njih, da budem precizniji. Potrebna je neverovatna količina rada i posvećenja tome. Da, bude grešaka i uvek je potrebno saznati nešto više, ali ukoliko ne preuzmete taj zadatak, manipulacija ostaje neotkrivena. To nije moja oblast iz jednostavnog razloga, a to je da će vam za efikasno i odgovarajuće pokrivanje teme biti potrebno svo vaše raspoloživo vreme. To je mreža intriga, igri reči i kovanica, kao i pravnih začkoljica da bi se uhvatili oni koji na ovaj način preuzimaju sistem.

Ono što ću ovde uraditi je to da ću navesti pregled osnovnih otkrića do kojih su ovi istraživači došli, ali zapamtite da je taj rad još uvek u toku i ima toliko toga što mi još uvek ne znamo, kao i mnogo iznenađenja koja tek slede… Kada ljudi govore o Zakonu o zemlji, oni misle, po mišljenju mnogih istraživača, na opšte pravo, a ne na statutarno pravo koje diktiraju vlade. Običajno pravo je evoluiralo tokom hiljada i hiljada godina na osnovu običaja i na osnovu presedenata. Jedan od istraživača, Britanka Veronika: iz porodice Čapmen, specijalizovala se za ovu oblast zavere i za trenutak ćete videti zbog čega sam napisao njeno ime na tako čudan način. Ona kaže sledeće: U keltsko vreme, na britanskim ostrvima živela su plemena. Imala su svoje tradicije i običaje. Ništa nije bilo permanentno zapisano, već su živeli po pravilima koje je svako znao. To potpuno oslikava situaciju širom sveta. Nekada je bilo vreme kada je sve bilo plemensko i svaki član plemena je znao pravila koja su upravljala njegovim životom. Ukoliko bi neko prekršio ta pravila, organizovao bi se plemenski sastanak kojim bi predsedavao poglavica ili neki čovek koga bi pleme smatralo svetim. Presuda bi bila doneta na osnovu argumenata koje bi iznele obe strane i došlo bi do izvršenja kazne.

Običajno pravo je pomenuto u originalnom Magna Carta dokumentu (Velikoj povelji) koju je kralj Džon bio prinuđen da potpiše 1215. godine. Ako ne kršite mir, ne činite štetu ili ne nanosite gubitak drugima i poštujete pravila ugovora, tada nećete prekršiti odredbe običajnog prava. Poštovanje običajnog prava je zdravorazumsko ponašanje u svakoj situacji o kojoj se formira mišljenje na osnovu zasluga bez ikakvih „statutornih“ zakona koji će sudiji naložiti šta treba da uradi u određenim uslovima. Jedna od modernih definicija je sledeća: Običajno pravo je sistem odlučivanja o parnicama koji potiče iz Engleske i koji je kasnije usvojen od strane običajnog prava SAD-a… Zasniva se na precedentu (pravnim principima do kojih je došlo u ranijim parnicama) umesto na statutornim zakonima.To je tradicionalni zakon jedne oblasti ili regiona koji su stvorile sudije prilikom odlučivanja o individualnim sporovima ili parnicama. Običajno pravo se vremenom menja. Sada vidite glavni razlog zbog kojeg je običajno pravo bilo od slabe koristi Iluminatima. On se menja vremenom, da, ali uglavnom nedovoljno brzo i ponekad suviše malo, a ljudi čak mogu sami stvoriti svoje običajno pravo. Ukoliko želite da stvorite globalni zatvor u nekom realističnom vremenskom periodu, potrebni su vam zakoni koje možete uvesti brzo i menjati ih po volji kako bi odgovarali vašim zahtevima. Sigurno ne biste želeli da ljudi imaju mogućnost da prave svoje sopstvene zakone. Reptilske loze su uzurpirale običajno pravo, ono što istraživači nazivaju „zakonom zemlje“, statutornim pravom, „zakonom mora“. To se, takođe, naziva i pomorskim pravom ili admiralskim pravom ili trgovinskim pravom, između ostalog, a danas je opšte poznat u SAD-u kao uniformni trgovinski kod (UCC). On se zasniva na rimskom/vatikanskom kanonskom pravu. Daglas Džej Vejli, profesor prava na državnom Univerzitetu u Ohaju, kaže da postoje dve jurisdikcije: UCC i običajno pravo.

UCC se samo odnosi na prodaju robe ili prodaju lizinga na robu, kaže on, a roba mora biti „pokretna“. Ne mora da se kreće daleko, ali mora biti sposobna da se pokrene. To znači da bilo šta što se smatra nekretninom, kao što su zgrade i sve usluge, potpadaju isključivo pod odredbe običajnog prava, kažu neki istraživači ovog problema. Porodice Iluminata su preuzale zakone o otpremanju robe i trgovini morem i prebacili na „kopno“ i nazvali ih statutarnim pravom. Ukoliko vam se čini čudnim što neki sud ili zgrada na suvom može potpasti pod odredbe zakona o pomorskom ili admiralskom pravu, pogledajte SAD kod broj18B7. U njemu se kaže da jurisdikcija admiralskog prava pokriva sledeće lokacije: (1) otvoreno more; (2) bilo koji američki brod; (3) bilo koje kopno koje su rezervisale ili pripojile SAD, i pod ekskluzivnom ili uporednom nadležnošću bilo koje mesto koje su kupile ili na drugi način pripojile Sjedinjene Države u skladu sa zakonom države. Drugim rečima, kontinentalna teritorija Amerike. Po samoj svojoj prirodi, pomorski zakon je trgovinski zakon, zakon ugovora. To su „zakoni“ koje uvode vlade i parlamenti i to nekada mogu uraditi za svega par sati – što je odlično ukoliko želite da uvedete ropsku državu. Kada Kraljica potpiše neki parlamentarni zakon ili američki predsednik potpiše neki zakon, oni samo potpisuju ugovor i ulaze u ugovorni sporazum. Za vreme desetogodišnjeg boravka Tonija Blera u Dauning stritu novi zakon bi bio donet na svaka tri sata – 98 odsto njih pomoću statutornih instrumenata, a ne parlamentarnom većinom…

Ako želite da naručite knjigu Dejvida Ajka “Ljudska raso, ne kleči više”, možete to učiniti putem telefona +381 63 77 43 519; Detaljnije informacije možete pronaći i na web sajtu izdavača “Admiral books”, ako kliknete ovde ili na sliku: