Ima li Zemlja sopstveni um? Gde se kriju Hronike Akaša? Jesu li vidovnjaci, mistici, psihici i autistični savanti u direktnoj vezi sa superstrukturama tamne materije unutar kojih postoji naša planeta? Da li su kreativnost, inteligencija i uspomene pojedinaca samo deo kolektivne svesti Zemljine noosfere dostupne svima?

Tridesetih godina prošlog veka i kasnije, neurohirurg Vajlder Penfild je razvio hirurški zahvat za lečenje epileptičara, tokom koga je izvodio operaciju na otvorenom mozgu dok je pacijent istovremeno bio potpuno svestan. Kada bi postavio elektrodu na slepoočni režanj mozga, pacijent je doživljavao kompletan flešbek epizoda iz prethodnih perioda svog života. (Elektrode postavljene na druge delove mzga nisu rezultirale istim efektom.) Scene su se uvek odvijale od jednog trenutka u prošlosti ka vremenu sadašnjem i uvek napred. Ukoliko je taj doživljaj imao veze sa muzikom, na primer, sledio je veoma precizan i originalni tempo; savršeno precizno pacijent bio otpevušio čitavu partituru baš onako kako ju je čuo snimljenu na ploči…

U svojoj knjizi „Misterije uma“, Penfild piše: „Bile su to električne aktivacije zabeleški svesti koje je mozak memorisao tokom ranijeg iskustva pacijenta. Pacijent je tako ponovo proživljavao sve čega je bio svestan u tom ranijem periodu života, u obliku pokretnih flešbekova koji su se nizali istim redosledom jedan za drugim. Svaki put kada bih ponovo stimulisao tu regiju, na primer, moja pacijentkinja je ponovo čula istu melodiju. Počinjala je da pevuši na potpuno istom mestu i bez greške nastavljala sve do kraja partiture.“

Penfild je zaključio da mozak na svoj originalni način skladišti sve ono što njegov mozak ikada čuje, vidi i doživi. Flešbekovi se vraćaju potpuno istim redosledom, nalik scenama iz filma. „Pošto elektrode aktiviraju nasumične uzorke tog filma iz daleke prošlosti“, zaključuje Penfild, „i pošto se u tom uzorku mogu pojaviti najnevažniji i potpuno zaboravljeni periodi iz prošlosti, čini se logičnim pretpostaviti da je memorisani zapis potpun i da uključuje sve periode svesnog života jedne osobe.“

Slepoočni režanj mozga, posebno desna hemisfera, povezan je i sa iskustvom bliske smrti, tokom koga se događa „rekapitulacija života“. To ponovno proživljavanje se javlja u vidu filma, video zapisa, živopisnog 3D prikaza čitavog života osobe u koloru, sa svim pratećim segmentima. Neki ga opisuju kao 3D hologram svog života u punom koloru, sa pratećim zvucima i mirisima. Scene se odvijaju u odlomcima, ponekad nasumično, sa skakanjem s jednog događaja na drugi; ili kao ubrzano premotavanje filma kada scene proleću velikom brzinom jedna za drugom; ili kao usporeni snimak sa fokusom na određene detalje. To je veoma slično Penfildovim „filmovima“.

Filmski snimak iskustava koje mozak beleži i koje je Penfild opisao, takođe je identičan onome što se naziva Hronike Akaša o kojima govore metafizičari i medijumi. Te hronike uključuju uskladištena autobiografska sećanja drugih i akumulirano znanje o specifičnim stvarima i temama. Metafizičari smatraju da su Hronike Akaša kolektivne uspomene utkane u tkivo svemira. Akaša na sanskritu znači svemir. Ali kako su te uspomene utkane u svemir? Svrha ove priče jeste da ponudi fizički model takve mogućnosti.

Neuronske mreže u svemiru?

Postoji sve više dokaza da obična materija poznata fizičarima čini manje od 5 procenata univerzuma. Više od 25 procenata univerzuma je istkano od onoga što se naziva „tamnom ili nevidljivom materijom“. Astronomi su detektovali široku mrežu paukovih niti od tamne materije, koje okružuju ogromnu strukturu univerzuma.

Svemirska opservatorija NASA po imenu „Čandra“, satelit koji snima rentgenske snimke svemira, otkrila je da se niti tamne materije protežu milionima svetlosnih godina kroz svemir i da jedna od njih prolazi i kroz našu galaksiju. Te nevidljive niti tamne materije se mogu detektovati jedino zbog toga što se obična materija veće gustine akumulira i kondenzuje u njima zahvaljujući gravitacionom privlačenju. Obična materija generiše obično elektromagnetno zračenje koje naučnici mogu da izmere.

Vidljive galaksije univerzuma stoga nisu izolovane i nepovezane, već se javljaju na čvorovima (sa utisnutim vrtlozima) duž raskrsnica u kojima se niti ukrštaju. Sve ranije kompjuterske simulacije mladog unverzuma su imale jednu zajedničku stvar: prve ogromne strukture koje su se u tom mladom univerzumu formirale su dugačka vlakna čiji su krajevi bili učvršćeni čvorovima. Modeli su uvek ličili na trodimenzionalne paukove mreže i podsećali na neuronsku strukturu mozga. Naprosto je nemoguće otrgnuti se utisku da ta mreža neodoljivo liči na poprečni presek mozga, sa jasno vidljivom mrežom neurona.

Neuronske mreže u ljudskom mozgu

Ljudski mozak ima više od 100 milijardi neurona. Neuroni su na mnogo načina slični drugim ćelijama ljudskog tela, ali ipak postoji jedna ključna razlika. Za razliku od drugih ćelija, neuroni imaju posebne produžetke koji se zovu aksoni ili dendriti, a svrha im je da primaju i odašilju informacije. Neuroni održavaju različitu koncentraciju pozitivnih jona (naelektrisanih čestica) u membranama svojih ćelija različite voltaže, koja se menja zavisno od hemijskih aktivnosti. Ciklusi električne depolarizacije, hiperpolarizacije i zatim ponovne polarizacije omogućavaju neuronima da upravljaju svojim akcijama u specifičnom smeru duž ose. Osim neurona, u ljudskom mozgu postoji takođe i deset puta više glijalnih ćelija. Ove ćelije kreiraju konstrukciju koja neurone drži zajedno. Piter Rasel smatra da se te ćelije ponašaju kao tečni kristali koji su u rezonanci sa ambijentom električnih polja. To im omogućava da detektuju slabe električne struje i pojačaju ih nekoliko hiljada puta na isti način kako to čine tranzistori.

Trenutno najpopularnija teorija u neurologiji o formiranju pamćenja kaže da mreže neurona formiraju različite obrasce i tako stvaraju fizičku bazu pamćenja. Teorju je formulisao dr Donald Heb koji objašnjava proces pamćenja kao proces reaktiviranja istog obrasca neurona koji su aktivirani u vreme originalnog iskustva. Razmišljanje o sladoledu će aktivirati jednu mrežu neurona u mozgu, a razmišljanje o pacovima potpuno drugu mrežu sa različitimm obrascem ili strukturom. Iskustva menjaju anatomiju ili strukture ovih neuronskih mreža. Različite strukture predstavljaju različita sećanja. Prema „Hebovom pravilu“, ponovna aktivacija iste mreže ojačava vezu između neurona unutar mreže. Te ojačane mreže formiraju biološke supstrate memorije. Ako postoje retke aktivacije, veza slabi usled nedostatka stimulacije i postepeno nestaje. Drugim rečima, ponavljanje stimulacije istih mreža je neophodno da bi se formiralo pamćenje.

Iako ovo objašnjava isksutva „obične memorije“ kod većine ljudi, iz studije o autističnim savantima znamo da su oni sposobni da se spontano prisete ogromne količine informacija posle samo jedne stimulacije, makar to bilo i decenijama posle događaja. I sve to sa fotografskom memorijom. Ispada da nema potrebe za ponavljanjem stimulacije da bi se ojačale sinapse. Kako se Hebovo pravilo uklapa u sve ovo? Moglo bi se pretpostaviti da je reč o različitom tipu memorijskog mehanizma ili različitom supstratu koji omogućava gotovo trenutno aktiviranje dugoročnog pamćenja koje postoji zajedno sa „običniom memorijom“. Ta mogućnost bi se savršeno uklopila i radove o „elektronskom mozgu“.

Neuronske mreže i svemirska plazma

Prema teoriji o tamnoj plazmi, veći deo tamne materije postoji u formi magnetne plazme egzotičnih čestica, to jest tamne plazme. Vlaknasta mreža je istovremeno oznaka i nevidljive tamne materije i magnetne plazme. Dr Mitau Ueahara i njegove kolege smatraju da fiziku plazme treba smatrati delom biološke istrage, jer se „fizika plazme može korisno primeniti u istraživanju fizičkih svojstava živih ćelija. Koncepti poput neutralnog naelektrisanja, Debejeve dužine i dvostrukog omotača su veoma korisni za objašnjavanje električnih svojstava ćelijske membrane.“ Koncept „plazma biologije“ i nedavna otkrića mreže niti tamne materije u svemiru nam sada olakšavaju da zamislimo paukovu mrežu niti struja koje mogu biti supstrati za utkivanje memorija u svemir.

Teorija o tamnoj plazmi tvrdi da su niti tamne materije u svemiru rezultat dinamike plazme. To znači da struje naelektrisanih čestica tamne materije protiču kroz te niti. (Ovakvo naelektrisanje je karakteristika tamnog a ne običnog elektromagnetizma. Tamni elektromagnetizam je suprotan običnom elektromagnetizmu i prisutan je u teorijama savremene fizike. Tamna materija nije u interakciji sa običnim elektromagnetizmom.) Šta više, te struje formiraju obrasce mreža baš kakve su i neuronske mreže u mozgu.

Skokovita povećanja i opadanja protoka struja imaju funkciju signala širom mreže. Tokom vremena, majušne strujne niti izrastu u veće niti ukoliko se češće šalju signali kroz te kanale, jačajući veze među mrežama. Ukoliko su aktivacije ređe, struja opada i veza nestaje. Ta aktivnost generiše mreže nalik Hebovim (baš kao u ljudskom mozgu) da se formiraju u tamnoj plazmi. Negativne struje su inhibitori, pozitivne podstiču. Sabiranje tih struja u čvorovima obezbeđuje naelektrisanje mreže koje će „ispaljivati“ pozitivno ili negativno naelektrisanje napred kako bi se menjala struktura mreža. Šta više, kada se izlazna struja vrati kao ulazni input tokom različitih vremenskih perioda stvarajući petlje, konstruiše se asocijativna memorija unutar mreže koja se organizuje i uči kroz adaptivnu rezonancu. Na taj način memorije se utkivaju u tamnu materiju svemira oko nas u sivu i belu materiju unutar našeg mozga u različitim obrascima niti i čvorova i u specifičnim mrežama. Ljudski mozak koji detektuje i povezuje se sa tim mrežama generiše slike i zvuke vezane za određene memorije.

Ljudski mozak sadrži uglavnom hemijske sinapse, uz svega nekoliko električnih sinapsi. Slanje signala kroz električne sinapse je mnogo brže nego kroz hemijske. Te se sinapse često nalaze i neuronskim sistemima kod kojih su neophodne najbrže moguće reakcije, na primer kod odbrambenih refleksa. Postoji hipoteza da neuronske mreže u tamnoj plazmi završavaju u električnim sinapsama. Tako bismo mogli očekivati da su memorije utkane u tamnu plazmu mnogo brže, čime bi se omogućilo mnogo brže aktiviranje i utkivanje fotografske memorije.

Zemljin mozak – tamna noosfera

Vladimir Vernadski i Pjer Teilar de Šarden smatraju da je noosfera „sfera ljudske misli“. Reč potiče od grčkih reči νοῦς(nous – um) i σφαῖρα (sfaira – sfera). Prema originalnoij teoriji Vladimira Vernadskog iz 1936. godine, noosfera je treća faza razvoja Zemlje, odmah posle geosfere (neživa materija) i biosfere (biološki život.) Baš kao što pojava života fundamentalno transformiše geosferu, pojava ljudske spoznaje fundamentalno transformiše biosferu. Noosfera Vernadskog postaje i tačka na kojoj čovečanstvo, ovladavši tajnama nuklearnog procesa, počinje da stvara resurse kroz transmutaciju elemenata.

Teilar de Šarden smatra da je noosfera stvorena interakcijom ljudskih umova. Što su kompleksnije društvene mreže unutar čovečanstva, to je viša i svesnost noosfere. Zapravo, za njega je noosfera kolektivna svest ljudskih bića koja je rezultat interakcije ljudskih umova na Zemlji i obogaćuje se kako populacija ljudi na Zemlji raste. Po teoriji tamne plazme, vidljiva Zemlja se nalazi usred sfere tamne plazme veličine Jupitera, po veličini i obliku veoma sličnoj Zemljinoj magnetosferi. Tamna magnetna plazma generiše niti sa sinapsama u čvorovima (gde su utisnuti vrtlozi) koje su analogne aksonima/dendritima i ćelijama ljudskog tela. Te niti u mozgu Zemlje su takođe identifikovane i kao lej linije i vrtlozi na svetim mestima ili portalima koje pominje metafizička literatura. Kao i u kosmičkom mozgu, Zemljin (tamni elektromagnetni) mozak poseduje pogodnu infrastrukturu za ubrzano šifrovanje memorija. Tamna plazma, za razliku od obične, ima dug životni vek čak i na sobnoj temperaturi, zahvaljujući nekolicini faktora među kojima je i činjenica da egzotične čestice koje čine magnetnu plazmu, prema teoriji o tamnoj plazmi imaju sličnu masu. To omogućava da jonizacija energije čestica bude mnogo manja.

Hronike Akaša kojima ljudska vrsta pristupa na različite načine su relativno skorašnje memorije utisnute u Zemljin mozak. Prema metafizičaru Čarlsu Ledbiteru, kada se posmatrač ne fokusira na njih, Hronike Akaša jednostavno formiraju pozadinu za bilo šta što se događa – „reflektujući mentalne aktivnosti više svesti na daleko višoj ravni koja nam je dostupna“. Posmatranje dinamičkih i vizuelnih Hronika Akaša bilo bi kao gledanje sa daljine mentalnog filma velikog mozga. Mi stanujemo u tom mnogo većem mozgu i šifrovane memorije postoje ne samo unutar našeg sopstvenog biohemijskog mozga, već i unutar te tamne noosfere. Procesi šifriranja u mozgu Zemlje se odvijaju tokom REM faze sna preko leve hemisfere mozga i kroz interfejs tela bioplazme kada je naše telo na bazi ugljenika nepokretno što omogućava našem telu od biolpazme da se odvoji od fizičkog tela i komunicira sa tamnom neuronskom mrežom čiji smo mi deo. Na taj načn dugoročna memorija se učvršćuje. Rezonanca između sličnih kola u ljudskom mozgu i Zemljinom mozgu takođe može igrati značajnu ulogu u ojačavanju memorija.

Većina memorije (sećanja, pamćenja) ljudske vrste je utkana i šifrovana unutar nekoliko kilometara Zemljine kore, zapravo unutar onoga što se može nazvati geokorteksom. To podrazumeva autobiografske memorije pojedinaca i različite kognitivne mape. Moguće je da su u širem kosmosu šifrirane i memorije telesnih mapa životnih oblika koji igraju značajnu ulogu u morfogenezi i evoluciji vrsta. Asocijativna memorija obezbeđuje spajanje misli koje se odnose na istu temu, čime se stvaraju biblioteke, baze podataka i specifični tipovi okruženja – kako o tome govore i ljudi čitači Hronika Akaša, napominjući da „slično privlači slično“. I paklu i raju se može pristupiti preko asocijativnih putanja unutar Zemljinog mozga. Nema sumnje da je ovo takođe fizički supstrat koji formira osnovu kolektivnog nesvesnog Karla Junga i budističku alaju – skladište uspomena.

Hronike Akaša su u mozgu?

U ovom trenutku se možemo opravdano upitati ima li uopšte potrebe da se postavlja hipoteza o drugom mozgu za šifriranje memorija kada je sam biohemijski mozak dovoljno kompleksan da šifrira i pamti praktično sva sećanja, angažujući za to milijarde neurona i trilione veza?

Kao prvo, teorija o većem mozgu je neophodna zato što Hebovo pravilo ne objašnjava kod ljudi trenutno šifriranje ogromnih količna informacija u odsustvu ponovljenih stimulacija i automatizovanog, fotografskog kvaliteta memorija tokom epizoda podsećanja. Za tako nešto se mora angažovati nebiološki supstrat.

Dalje, biohemijski mozak ne može računati na određene tipove memorija, na primer, na detaljne memorije o udaljenim mestima i autobiografskim memorijama drugih ljudi koje rutinski otkrivaju forenzički vidovnjaci, medijumi, senzitivci i ljudi koji vide na daljinu.

Nedavni eksperimenti su pokazali da se korelacija neuronskih signala može detektovati skeniranjem pomoću FMRI (funkcionalni magnetno rezonantni imidžing) i EEG (elektro encefalogram) očitavanjem mozga subjekata koji su fizički izolovani jedni od drugih.

Zatim, izvorište ljudskog genija naučnicima još uvek predstavlja pravu misteriju. Sami genijalci često sopstvenu inspiraciju pripisuju nekakvom spoljnom izvoru. Na kraju, inteligencija je nešto što životni oblici ispoljavaju rutinski, čak i oni koji nemaju mozak, ili tek sasvim malo sive materije. Kako je to moguće ako je biohemijski mozak jedini izvor inteligencije i skladište naših memorija?

Korelacija EEG i FMRI kod fizički izolovanih subjekata

Eksperimentalno je dokazana korelacija između EEG očitavanja kod ljudskih subjekata koji deluju kao „pošiljaoci“ ili kao „primaoci“. Slične korelacije su utvrđene i pomoću FMRI skenera ljudskog mozga. Do sada je objavljeno šest studija, od kojih se pet odnosi na izuzetno značajna otkrića. Tokom jednog eksperimenta o kome piše dr Din Redin, na lice pošiljaoca su usmeravani fleševi svetla. Istovremeno je kod primaoca koji je bio smešten unutar bučne FMRI mašine, snimljena aktivnost u potiljačnom delu mozga (primarni i sekundarni vizuelni korteks) koja je bila u savršenoj korelaciji sa fleševima svetla. Dvadeset studija EEG i FMRI korelacija je preispitivao i dr Robert Čermen. Zaključio je da postoje dokazi o direktnoj komunikaciji između fizički odvojenih ljudskih mozgova, da je ta komunkacija apsolutno moguća i da se zaista odigrava.

Šta više, Redinova analiza eksperimenata RNG (Random Number Generator) takođe pokazuje da postoje jaki dokazi umanjenja zavisno od udaljenosti između pošiljaoca i primaoca. Stoga on veruje da psi energija nije u potpunosti nezavisna od udaljenosti. On navodi primer Fione Stajnkemp i njenu analizu ESP karata kada subjekti prenose jedan drugome slike sa karata, gde efekat uspešnosti opada što je udaljenost između pošiljaoca i primaoca veća. Efekat distance na efekat opadanja se ne može pripisati telepatskom modelu “kvantne zamršenosti”, koji zahteva trenutnu korelaciju i na koga distanca ne utiče. Šta više, ti modeli ne dopuštaju transfer aktuelne informacije.

Međutim, već pomenute tamne neuronske mreže podrazumevaju razliku u vremenu za signale, kako bi se raširili i umanjili efekti opadanja. Ako Zemljin mozak predstavlja posrednika u transferu signala od jednog ljudskog mozga ka drugome, morao bi da se protegne na daljinu. Vreme potrebno za transfer, iako još uvek prilično brzo, potrajalo bi – možda delić sekunde za kratke distance i mnogo duže za signale koji putuju sa jednog kontinenta na drugi. Efekat opadanja bi se smanjio. Za razliku od običnih elektromagnetnih struja, na tamne struje koje se generišu između pošiljaoca i primaoca ne bi uticala elektromagnetna zaštita tokom eksperimenta, jer tamna materija, sama po sebi, neće stupati u elektromagnetnu interakciju sa takvim štitom.

U okviru Projekta globalne svesnosti, koriste se RNG aparati širom sveta da bi snimili sve navodne ne-nasumične pokrete tokom većih događaja. Primećeno je da neposredno pred određene događaje, RNG očitavanja rastu. Najveći porast je zabeležen dva sata pre napada na svetski trgovački centar u Americi. Ovi podaci dokazuju postojanje masovnog predosećaja (ili nesvesne prekognicije) i povezivanje ljudskih umova sa većim mozgom ili neuronskom mrežom koja vreme procesuira na drugačiji i ekspanzivniji način.

Nedavna naučna istraživanja pružaju nesumnjive dokaze da postoji duboka, nevidljiva međupovezanost između mozgova ljudi koji su fizički odvojeni jedni od drugih. Suština ove priče svodi se na to da je Zemljin mozak tihi i nevidljivi posrednik između tih fizički odvojenih ljudskih mozgova.

Psihici, medijumi, vidovnjaci i mistici

Uloga forenzičkih psihika i vidovnjaka u borbi protiv kriminala postaje sve značajnija, bar u zemljama razvijenog zapada. Ovi policijski psihici (veoma retko su u pitanju medijumi) često osete bol žrtve na određenim mestima svog tela, a u nekim slučajevima su u stanju da sagledaju mesto zločina očima žrtve ili njenog napadača, odnosno da vide isto ono što je videla preminula osoba ili njen ubica. Drugim rečima, iz nekog nepoznatog izvora oni prikupljaju autobiografske memorije žrtava i napadača. Posmatranje medijuma poput Lize Vilijams tokom “čitanja” pokazuje da ona ne samo da se priseća intimnih autobiografskih sećanja preminule osobe kao da je na neki čudan način preneta direktno u njen um već, što je najprimetnije, takođe oseća fizički bol koji je preminula osoba osećala – bez obzira da li je taj bol uzrokovan bolešću poput kancera, na primer, ili je rana od metka na određenom delu tela. U svakom slučaju takva informacija je potpuno tačna i odgovara stvarnom događaju.

Moderni mistik Paramhansa Jogananda, pamti kako je njegova svest tokom meditacije preneta u um kapetana broda koji je tonuo daleko od mesta gde se on nalazio. Tokom nekoliko minuta je iskusio i osetio sve ono što i kapetan broda. Kada je um umirućeg kapetana skliznuo u nesvesno, svest se ponovo vratila u um Joganande.

Drugim rečima, putem transfera svesti Jogananda je proživeo iskustvo druge osobe. Mnogi slični slučajevi su već rutinski zabeleženi i dokumentovani.

Ta čitanja medijuma i psihika su slične prirode čitanju Hronika Akaša, Penfildovim filmovima, ili ponovnom preispitivanju života tokom iskustva bliske smrti. Ljudi koji preispituju svoj život u trenucima bliske smrti često osećaju emocije drugih ljudi na koje su njihovi postupci uticali (što bi im u normalnom slučaju bilo potpuno nepoznato). Na primer, pilot koji se seća rata u kome je učestvovao, osetiće bol i užas stanovnika čitavog sela na koje je bacio bombe. To se može dogoditi ukoliko preispitivanje života proizilazi iz centra većeg mozga gde postoji pristup autobiografskim memorijama brojnih drugih ljudi od kojih su većina potpuno nepoznati osobi koja preispituje svoj život, ali koji su povezani sa Zemljinim mozgom preko asocijativnih putanja. Iako nam “neuronski odrazi u ogledalu” u mozgu dozvoljavaju da iskusimo emocije drugih ljudi, precizna priroda tih iskustava i novih informacija koje su generisane nagoveštava istinski ekstrakranijalni proces, kojim posreduje Zemljin mozak.

Gledanje na daljinu i kreativnost

Kod “grupne svesti”, telepatije i gledanja na daljinu, učesnici aktivno koriste Zemljine neuronske mreže.

Melvin Mors kaže da “gledanje na daljinu ne znači da osoba zaista vidi nešto, koliko da to podrazumeva procesuiranje informacije kroz desni slepoočni režanj mozga iz obrazaca informacija koje sadrži univerzum”. Obrasci informacija su neuronske mreže u tamnoj plazmi kojima je okružena Zemlja. To je jedan način na koji funkcionišu ljudi koji vide na daljinu. Harman i Rejngold kažu da istraživanje gledanja na daljinu ukazuje da “kreativni / intuitivni um dobija informacije na drugačije načine, a ne iz procesa doživotnog učenja jedne osobe”. Mnoga otkrića, naučne i umetničke ideje, javljaju se kada naučnici ili umetnici ne razmišljaju aktivno o njima. Odakle potiče ta inteligencija koju naša svest ne može da detektuje?

Paranormalni imprinti

U paranormalnoj literaturi se može pronaći podatak da duhovi nisu svesni. Zapravo su potpuno nesvesni posmatrača i uvek izgledaju i ponašaju se isto – gotovo kao Penfildov film ili sećanje koje se ponavlja ili preživljava iznova i iznova. To su u parapsihloškoj literaturi takozvani imprinti – otisci ili rezidualne kletve. Među događaje koji ih pokreću spadaju borbe, ubistva, silovanja, kidnapovanja ili ratovi.

Čuveni slučajevi imprinata se javljaju na brojnim bojištima iz vremena američkog građanskog rata. Na mestu gde se kod Getisburga u Pensilvaniji odigrala poznata bitka, tutnjava topova i zvuci ispaljenih hitaca se često mogu čuti u večernjim satima. Miris baruta se takođe oseti ponekad duž puta gde su se vodile borbe tokom bitke kod Antietema i Šarpsburga u Merilendu.

Istraživači paranormalnog veruju da se imprinti javljaju kada posle događaja ostane ogromna količina paranormalne energije i s vremena na vreme se ponovo generiše na istoj lokaciji. Međutim, još uvek nije jasno kako nastaju ti energetski imprinti – otisci. Neke popularne teorije tvrde da građevinski materijal upija energiju lokacije i ponovo ispušta tu uskladištenu energiju kasnije; ili da je energija uskladištena u atmosferi i ponovo aktivirana promenama u atmosferi.

Po teoriji tamne plazme, imprinti iz paranormalne literature su memorije utkane u Zemljin tamni geokorteks. Pokreće ih interakcija između našeg mozga i Zemljinog mozga. Kada osoba uđe na lokaciju Zemljinog mozga gde je utisnut deo memorije, asocijativna memorija se aktivira i ponovo reprizira – baš kao što se događalo kada je Penfild aktivirao sećanja svojih subjekata pomoću elektroda postavljenih na tačno određene lokacije mozga. Većinom te aktivirane memorije ostaju u našoj podsvesti. Jedino moćno sećanje (obično praćeno jakim emocijama) u Zemljinom mozgu može isplivati u našoj svesti i omogućiti nam da vidimo i čujemo scene. Istinski medijumi i senzitivci, međutim, češće od drugih ljudi osećaju Zemljine memorije i svesni su reprize.

Misterija molitve

Kada se čovek moli, signali iz njegovog ili njenog mozga se šalju u različite delove asocijativnog korteksa Zemljinog mozga, zavisno od toga kome je molitva upućena. Ukoliko je upućena poznatom božanstvu, aktivira se relevantna asocijativna memorija koju vekovima generiše ljudski mozak i koja se može naći u lokalizovanim oblastima Zemljinog mozga. Signali se tada projektuju napolje kroz putanje Zemljinog mozga i primaju ih pojedinci takođe fokusirani na isti cilj, koji mogu poželeti da i sami počnu da se mole. Lečenje na daljinu takođe može funkcionisati na isti način.

Životinjska inteligencija

Leptiri imaju više foto receptora u svom vizuelnom sistemu od ljudi. To znači da je njihov vizuelni sitem mnogo bolji od našeg. Međutim, dok mi posedujemo veliki potiljačni režanj mozga koji procesuira vizuelne informacije, leptir taj superiorni posao obavlja sa mozgićem obima dva milimetra. Naučnici nemaju pojma kako mu to uspeva.

Biljke i amebe obavljaju kompleksne aktivnosti bez trunčice moga. Jednoćelijska sluzava plesan bez mozga, uspešno prolazi kroz lavirint u svakom eksperimentu. Otkuda dolaze ta inteligencija i moć procesuiranja informacija? Od Majke Zemlje?

Moguće je da životni oblici na nižoj evolucionoj lestvici (bez mozga ili sa mrvicom mozga), često koriste nelokalizovanu inteligenciju da bi kompenzovali deficit sopstvenog biološkog kognitivnog sistema. Autistični savanti možda koriste istu inteligenciju kao kompenzaciju sopstvenim nedostacima.

Autistični savanti i mozgovi koji nedostaju

Naučnici koji izučavaju neurologiju veruju da autistični savanti imaju pristup oblastima mozga koje funkcionišu poput superkompjutera. Ali gde se taj navodni superkompjuter nalazi? U našem vlažnom biomolekularnom mozgu?

Širom sveta postoji na stotine slučajeva ljudi hidrocefalusa – stanja gde se u mozgu formiraju velike šupljine. Takođe postoje stotine slučajeva ljudi koji su ili rođeni sa nerazvijenim mozgom, ili su velike oblasti njihovih mozgova oštećene usled nesreće ili odstranjene tokom hirurških operacija. A opet, mnogi od njih funkcionišu potpuno normalno. Neki naučnici veruju da preostali korteks (moždana kora) preuzima funkciju koju je nekad obavljao odstranjeni korteks. Međutim, to objašnjenje se dovodi u pitanje, posebno u slučajevima gde je jedva ostalo iole mozga unutar lobanje. Cinizam postoji čak i među neurolozima.

Ima ih koji tvrde da smo, možda, potcenli rad dubokih subkortikalnih struktura mozga. Ali neurolozi su intenzivno proučavali subkortikalne strukture i nisu pronašli dokaze da te strukture u normalnom mozgu zaista obavljaju kognitivne funkcije koje se trenutno pripisuju korteksu. Umesto da se okrenemo substrukturama, moramo se okrenuti superstrukturama. Moramo da zavirimo u superkortikalne strukture koje predstavljaju interfejs Zemljine tamne noosfere.

Nevidljive superkortikalne strukture

Tokom svojih hirurških eksperimenata, Penfild je primetio da njegovi pacijenti, prilikom reprize sopstvenih sećanja, mogu da naprave razliku između trenutnog iskustva i živopisnih sećanja koje su ponovo prizvali. Oni su čvrsto verovali da nisu oni ti koji generišu flešbekove, već hirurg. Drugim rečima, oni su doživeli dve struje svesti i znali su da posmatraju sopstvene uspomene. To je navelo Penfilda, inače izuzetno iskusnog neurohirurga, da zaključi da je um odvojen od mozga i da ga napaja drugačija forma energije.

Teorija tamne plazme tvrdi da su naša tela bazirana na ugljeniku blisko vezana za seriju nevidljivih tela sastavljenih od tamne plazme koja koevoluiraju sa našim vidljivim telima milionima godina. Ta tela od tamne bioplazme i njihovi mozgovi se ponašaju kao interfejs između Zemljinog mozga i biološkog mozga. Biološki mozak tako ima oslonac u nevidljivoj superstrukturi satkanoj od tamne materije, koja se razvija tokom života. Ta nevidljiva superstruktura obuhvata kompleks suptilnih tamnih elektromagnetnih tela, sposobnih da prenose i primaju informacije iz nelokalizovanih izvora unutar Zemljinog mozga.

Elektromagnetna priroda tih suptilnih tela, uz pomoć Zemljinog mozga, čini ih boljim kandidatima za izvođenje kompleksnih proračuna i reprize informacija koje savanti imaju. Fotografsko pamćenje, brzi proračuni i operacije nalik video plejeru sa ubrzanim premotavanjima informacija unapred i unazad, nagoveštavaju da u našim suptilnim bioplazma telima postoji elektromagnetni supstrat.

Kod određenih bolesti mozga, na primer Alchajmerove bolesti, kola neophodna za snimanje dolaznih signala iz superkortikalnih struktura su oštećena. Otuda iako postoji pristup Zemljinom mozgu, ne postoji mogućnost prizivanja informacija, posebno u budnom stanju. Biološko oštećenje, ipak, ne prenosi se na superkortikalne strukture (jer su sastavljene od različitih tipova materije koja jedva da je u inerakciji). U trenutku smrti se neoštećeno bioplazma telo odvaja od ugljeničnog tela i živi u tamnoj noosferi, stičući sposobnost da stupa u interakciju sa Zemljinim mozgom direktnije. Tu se kod osobe gubi i osećaj izolovanosti i usamljenosti.

Internacionalizacija univerzuma

Postoje teorije koje kažu da dok mozak evoluira (posebno neokorteks) i postaje veći (proporcionalno telu), živtni oblik se više udaljava od nelokalizovane inteligencije i mora da se oslanja na lokalnu inteligenciju mozga unutar sopstvenog tela. Ljudska bića su se posebno otuđila od nelokalizovane inteligencije. Mi stvaramo sopstene univerzume unutar sopstvenih mozgova, koji se takmiče sa informacijama koje dolaze iz Zemljinog mozga.

Evolucija je, međutim, učinila korak da to ispravi. Čeoni i slepoočni režnjevi ljudskog mozga su pretpeli najznačajniji razvoj tokom evolucije u Homo sapiensa. Desni slepoočni režanj ljudskog mozga (metaforično nazvan Istočna Kapija) je morao da se više razvije kako bi Homo sapiens zaobišao potpunu blokadu Zemljinog mozga i dao našoj vrsti evolutivnu prednost, posebno nezamislivu kreativnost u odnosu na svet životinja.

Sa jedne strane, memorije generisane našim iskustvima se oslanjaju na Zemljin mozak preko leve hemisfere, verovatno tokom REM faze sna. Sa druge strane, mi se povezujemo sa Zemljinim mozgom kada se prekinu određena kola ili neuralni procesi u mozgu, ili se namerno isključe (tokom meditacije, na primer, indukovanih transeva i prilikom uzimanja psihoaktivnih droga), ili nenamerno (u slučaju oštećenja mozga usled nesreće ili pojave lezija na mozgu, tumora i biohemijskog disbalansa), dok se drugi prebacuju na desnu hemisferu (posebno slepoočni režanj) kako bi snimili iskustva i omogućili njihovo svesno repriziranje. Otuda neuronski signali iz biološkog mozga predstavljaju autput – izlaz iz leve hemisfere u interfejs bioplazme, koji se zatim prenosi do Zemljinog mozga; dok inputi -ulazni signali iz Zemljinog mozga stižu preko interfejsa bioplazme do desne hemisfere biološkog mozga.

Različiti mozgovi, različite realnosti

Različiti mozgovi stvaraju različite „svetove“. Sa jedne strane, to znači da svaka osoba koja pristupa Zemljinom mozgu može da kontekstualizuje primljene informacije razumljivim terminima u okviru sopstvenog shvatanja i očekivanja.

Sa druge strane, to takođe znači da Zemljin mozak ne procesuira inpute na potpuno isti način kao ljudski mozak. Otuda Zemljin mozak može modulirati memorije pojedinaca. Šta više, Zemljin mozak može različito da konstruše prostor i vreme.

Ovo ide u prilog tvrdnji da informacije primljene tokom prekognitivnih snova (snova koji se odnose na događaje u budućnosti) definitivno potiču iz Hronika Akaša utkanih u Zemljin geokorteks. Mreže struja u mozgu živih oblika su integralni deo mreže struja Zemljinog mozga. Drugim rečima, svaki živi mozak je funkcionalni modul ili nukleus Zemljinog mozga.

Mi smo oči i uši Geje

Ako Zemlja ima mozak, kako onda stiče senzorne inpute? To čini stvarajući životne oblike. Milijarde životnih oblika (među kojima su i ljudska bića) na Zemlji su zapravo oči i uši Geje. U njenom je interesu da stvara životne oblike tako da može da vidi, čuje, okusi, dodirne i omiriše i postane svesna same sebe. Geja ne samo da poseduje biološko telo, već je entitet koji misli, sanja i pamti. Njenim memorijama se može pristupiti preko Kišnog Čoveka u svakom od nas. To podrazumeva i autobiografska sećanja svake osobe koja je ikada živela na ovoj planeti. Vaše životne uspomene ne pripadaju vama – pripadaju i Geji i ostatku čovečanstva.