Kao dete, živela sam u zgradi preko puta škole. U osnovnu školu krenula sam sa šest i po godina, a da prethodno nisam išla u vrtić ili predškolsko. Potpuno nepripremljena za realnost školskog života, nisam znala šta me čeka, a čekalo me je dosta toga ružnog, a manje lepog. Iskreno, to mi je pomoglo da ojačam svoje samopouzdanje, da čeličim sebe kao ličnost.
Prva četiri razreda su mi bila kao noćna mora. U razredu se formirala grupa devojčica, koja se družila od jutra do sutra. One meni nisu smetale, ali ja njima jesam iz samo njima znanih razloga. Ogovarale su sve i svakog, bile zlobne i sklone pakostima i intrigama. Bila sam na  meti njihovih pakosti. “Divno” su se ulizivale učiteljici, te postadoše njene ljubimice, a ja po njenim rečima, postadoh problem. Nije bio, po njoj, problem kada me je jedna od njih tako udarila da mi je napukao ručni zglob. Ne, to nije bio problem, jer  je to samo mene bolelo.
Odahnula sam u petom osnovne. Dobila sam nove drugare i mislila sam da će sve biti u redu i da će naše lepo druženje potrajati do kraja osmog razreda. Ali nisam bila te sreće. Negde pred kraj šestog i početkom sedmog razreda, poče da se ističe i da dominira  jedna moja drugarica. Te ona je najpametnija, najduhovitija, ona sve zna, njeni roditelji su savršeni. Dolazila je  vrlo često kod mene kući, kao eto ja nemam s kim da se družim , pa mi ona pravi društvo, što nije bilo tačno. Išla sam i  ja  kod nje, ali ne tako često i samo kad je trebalo nešto da joj odnesem. Jednom dođe u sedam sati ujutro pre škole. Ja joj ne otvorih vrata, jer mi je već dosadila. Mislim da me je zbog toga  i tužila kod razredne.

Posle toga počela je da me ogovara i na stepeništu u školi mi reče da sam budala. To je namerno rekla da bi me uvredila. Ja joj okretoh leđa i odoh, jer sam već tada naučila da se sa takvim ljudima ne vredi raspravljati. Najgore od svega je bilo što je drugu decu iz razreda počela da okreće protiv mene. Svi pa i ona su mislili da  ja po ceo dan učim. To mi je bilo jako smešno. Tajna mog odličnog uspeha bilo je moje dobro pamćenje. Čak i da sam htela, nisam bila u prilici da po ceo dan učim, jer sam bila član  mnogih sekcija u školi. Te vannastavne aktivnosti  su mi oduzimale dosta vremena.
Dođe i maj mesec, raširi se cvetni tepih baštica u mojoj ulici, a suncem okupano nebo je mamilo napolje. Istovremeno poče sezona kontrolnih i pismenih zadataka, propitivanja i ocenjivanja od strane nastavnika. Savršenstvo od moje drugarice dobi jedinicu, što joj se nikada nije desilo. Posle nekog vremena iz školske zbornice nestade crveni dnevnik našeg razreda. Taj dnevnik, u kome su se upisivale  naše ocene, kao da je u zemlju propao. Nigde ga nije bilo.
Jedne subote, kada sam se vratila se iz prodavnice, komšinica sa sprata mi reče da je na tavanu naše zgrade pronađen školski dnevnik. Mene zabole glava i odsekoše mi se noge. Bio je to dnevnik mog razreda. Dođe policija, izvrši uviđaj i vrati školi dnevnik.

Prvog školskog dana, posle ovog događaja, razredna me zamoli da kažem na koga sumnjam iz razreda  da mi je podmetnuo dnevnik. Bila je to žena starog kova i znala je da ja to sigurno nisam uradila. Ja rekoh  da ni u koga ne sumnjam i čuh iza sebe uzdahe olakšanja. Kružile su neko vreme priče da sam ja ukrala dnevnik, ali ja se više nisam obazirala na to. Krenula sam u srednju školu i na žalost one pametnice, a na moju sreću, nisam više  bila u istom razredu, pošto sam izabrala drugi smer. Našla je sebi sličnu drugaricu. Njih dve su bile u istom razredu u srednjoj školi. Vraćala bih se sa njima kući , kada se završi nastava, pošto smo bile ista smena. Jednom me jedan pijanac (koji je uvek bio u blizini jedne zgrade na putu za školu) posavetova da se ne družim sa njima, jer sam bolja osoba od njih i zato mi zavide. Na žalost, bio je u pravu. Upisale smo različite fakultete i sve se završilo  katastrofalnom svađom  između nas dve, tako da prekidoh svaki kontakt sa njom.

Posle mnogo godina jedna  od mojih drugarica iz  razreda u osnovnoj školi, dotakla se tog slučaja sa dnevnikom. Pitala me je da li znam koje je to uradio. Rekoh da ne znam, otprilike slutim, ali da sada to više nije važno.

Ona reče:”Znaš svima je pričala da ti je najbolja drugarica, a poslala je neke tipove da stave dnevnik na tavan tvoje zgrade. Ti si ispala fer, rekla si da ni u koga ne sumnjaš”. Odgovorih joj da neko takav ne može da bude moja najbolja drugaica nikada. Mahnuh rukom i odoh.
Pomislila sam u sebi, da ako je znala tada koje to uradio, zašto nije javno rekla da  to nisam ja, nego je ćutala i na taj način sakrila ko je krivac. Krivac je prošao nekažnjeno. Ja sam naučila da vrlo brzo prepoznam i ocenim koji su ljudi toksični. Takve ljude izbegavam u velikom luku, jer su sposobni za sve i svašta, samo zarad lične koristi.  

Danijela Janković