Ako mislite da pakao ne postoji pročitajte – svedočanstvo žene koja boluje od retkog poremećaja – u njenoj glavi egzistira više ličnosti, koje bez upozorenja preuzimaju kontrolu nad njom…

Razred je zaćutao dok je učiteljica, gospođa Boldvin, marširala učionicom. „Kim Nobl, ustani!“ naredila je grubim glasom, a zatim zgrabila uplašenu šestogodišnju devojčicu za ruku . „Zašto si to uradila?“

Posramljena, devojčica je gledala dole, niz svoju suknju i bluzu. Oba odevna predmeta su bila prekrivena mrljama crnog mastila.

„Naravno, učiteljica je vikala i nije mi poverovala kada sam rekla da nisam ja to učinila“, priseća se epizode iz detinjstva danas pedesetjednogodišnja Kim, i sama majka devojčice. „Videla je svojim očima kako razmazujem mastilo po sebi. Ali u tom trenutku, ja sam zaista verovala da sam nevina i da mi je to učinio neko drugi.“

Ono što Kim tada nije znala jeste da boluje od retkog poremećaja razdvojenog identiteta, i da će se tokom sledeće četiri decenije njen um redovno prebacivati iz jedne ličnosti u drugu, bez ikakvog upozorenja.

Najupornija od svih ličnosti koje borave u Kiminom umu je Patriša. Ona je narator intrigantne knjige „Sve o meni“, u kojoj pokušava da prikupi delove neverovatnog i haotičnog života Kim Nobl.

Zapravo, Kim Nobl više ne postoji. „Za spoljašnji svet ja sam Kim Nobl“, objašnjava ona, „pa se i odazivam na to ime. Ali njen um je iskidan na fragmente još pre nego što je naučila da hoda, pruživši šansu brojnim alter egoima da je preuzmu.“

Danas se iza imena Kim Nobl krije više od 20 različitih ličnosti, a svaka od njih se može pojaviti u bilo kom trenutku. Pored senzibilne, trezvene Patriše, tu su i Ebi, usamljena devojka koja očajnički traga za ljubavlju; Boni – majka maloletne devojčice i Salome – predana rimokatolkinja. Tu su i dečak po imenu Diabalus koji piše isključivo na latinskom jeziku i depresivni dvadesetogodišnjak po imenu Ken.

Iz svoje kože…

Sama ova priča, takva kakva jeste, definitivno navodi čoveka da posumnja u njenu istinitost. Ali slučaj Kim Nobl su detaljno istražili i proučili brojni lekari i psihoterapeuti, na kraju zaključivši da ova žena ne izmišlja, već je zaista zarobljena silama koje ne može svesno da kontroliše.

Alter ego po imenu Patriša je njena dominantna ličnost već više od šest godina. Patriša upravlja domaćinstvom, brine o njenoj četrnaestogodišnjoj kćeri Ejmi i čini sve što može da obezbedi normalni porodični život i majci i kćeri. Ali čak i kada ima dobre dane, dve ili tri druge ličnosti će se ispoljiti, potpuno preuzeti kontrolu nad Kiminim telom i raditi sve što im padne na pamet.

Kada se dogodi zamena, to bukvalno izgleda kao da potpuno druga osoba naprasno klizne u kožu Kim Nobl. Lice joj se trza dok elokventna, racionalna Patriša ustupa mesto đavolastoj Džudi, samouverenoj petnaestogodišnjakinji koja se obično pojavljuje u vreme obroka. Džudi redovno zbunjuje staromodna odeća koju Patriša nosi i smesta poželi da se presvuče.

„Ponekad promenim bar pet puta kompletnu garderobu tokom samo jednog jutra“, objašnjava Patriša. „Potpuno je normalna stvar da se odvezem u kupovinu i vratim se kući sa torbama punim namirnica koje nisam želela da kupim“, piše Patriša u knjizi, „ili da otvorim garderober i otkrijem da je pun odeće koju nisam ja kupila, ili da mi donesu picu koju nisam naručila. Vraćanje u sopstvenu kožu posle promene ličnosti je kao kada se probudite iz sna. Potrebno vam je nekoliko sekundi treptanja i gledanja unaokolo da bi ste shvatili gde ste, ko ste, sa kime ste i šta radite. Dogodi se da jednostavno nestanem sa kauča na kome sam ležala i probudim se u kafiću ili supermarketu, ili čak za volanom automobila iako nemam pojma gde sam krenula.“

Gost u sopstvenoj glavi

Ono što je uobičajeno za osobe sa razdvojenim identitetom, jeste da je dominantna ličnost svesna drugih karaktera, čak čuje njihove glasove ili vidi šta se događa iako nije u stanju da preuzme kontrolu. Ali u slučaju Kim Nobl to se definitivno ne dešava – ličnosti dele isto telo ali ne i informacije ili ista iskustva. Otuda i incident sa bojom u školi. Patriša veruje da je neka druga nestašna ličnost uprljala bojom suknju i bluzu Kim Nobl samo par sekundi ranije, a da je njoj preostalo da se snalazi u situaciji za koju nije znala kako je u nju dospela.

Većina stručnjaka se slaže da poremećaj razdvojene ličnosti izaziva neka ozbiljna trauma. Čini se kao da se Kimin um neprestalo delio na posebne odeljke kako bi se izborio sa bolnim životnim iskustvima. Neke od ličnosti su nerazmrsivo povezane sa pojedinim epizodama iz njenog života, čak i onih kojih se uopšte ne seća. Takva je, na primer, Don – mlada devojka koja neprestano strahuje za svoju bebu. Don je eho traumatičnog iskustva kada su socijalni radnici odmah po rođenju oduzeli Kim bebu, zbog njenih mentalnih problema. Drugi su se likovi javljali vremenom. Tinejdžerka Džudi ima problem sa poremećajem ishrane, baš kakav je i Kim imala dok je bila mnogo mlađa.

Ali odgovor na pitanje šta je uopšte izazvalo prvobitnu podelu ličnosti Kim Nobl, mogla bi biti dvanaestogodišnja Ria, koja neprestano crta uznemiravajuće slike na kojima su prikazana maltretirana i zlostavljana deca. Kim, koja se ne seća da je zlostavljana u detinjstvu, možda nikada neće saznati pravu istinu. Možda je istina suviše bolna da bi mogla svesno da se sa njom suoči. Ipak je sasvim izvesno da je ova napaćena žena u ranom detinjstvu doživela tešku traumu.

Ne bi li saznala šta joj se događalo u životu i reintegrisala sve ličnosti u jednu, Kim se podvrgla intenzivnoj psihoterapiji. Ali za sada ne uspeva, pa njena racionalna ličnost Patriša pokušava da drži sve konce u rukama, tretirajući druge ličnosti kao goste. Ostavlja im svuda po kući podsetnike, a nekolicini je otvorila imejl naloge tako da po potrebi može da komunicira sa njima. Čak je uspela da iz čitavog iskustva izvuče nešto pozitivno – danas je ona uspešna umetnica koja na izložbama prikazuje slike različitih stilova kao radove svojih višestrukih ličnosti.

Njena kćer Ejmi je, u međuvremenu, odrasla smatrajući da je sasvim normalno imati mamu u kojoj borave različite osobe. Toliko joj je to normalno, da čak ima i svoje miljenike.

Ejmi je provela prvih šest meseci života pod pokroviteljstvom socijalne službe koja ju je oduzela majci. Zahvaljujući podršci psihoterapeuta koji su sa njom radili, Kim se žalila na takvu odluku iznevši kao ključni argument da ni jedna od njenih brojnih ličnosti ne predstavlja opasnost po dete. Dobila je bitku na sudu i od tada odgaja svoju kćer uz pomoć terapeuta i socijalnih radnika.

Čije je dete?

Dok je odrastala u Krojdonu, Kim je često bila zbunjena neprekidnim prebacivanjem sa jedne u drugu ličnost. Njeni roditelji Džejms i Doroti Nobl su ćerkino bizarno ponašanje pripisali dečijem nestašluku. Ali kada je ušla u pubertet, počele su redovno da se pojavljuju i druge ličnosti poput Rebeke – suicidne devojke, anoreksične Sonje i bulimične tinejdžerke Džudi koja je neprestano savijala i cepala papiriće. U četrnaestoj godini, Kim je prvi put posetila psihijatra i veći deo svojih tinejdžerskih godina provela u raznim domovima za problematične tinejdžere. Kada je ušla u dvadesete, lekari su pogrešno zaključili da boluje od šizofrenije. Kim je zatvorena, propisana joj je terapija izuzetno jakim antipsihoticima i rečeno joj je da će nejverovatnije sledećih šest godina provesti u bolnici za mentalno obolele pacijente.

Instinktivno, Kim je shvatila da je postavljena pogrešna dijagnoza. Njen um je priskočio u pomoć, dozvolivši drugom alter egu, odlučnoj mladoj ženi po imenu Hejli da postane dominantna ličnost. Hejli se žalila sudu na odluku lekara i pobedila.

Ali iako je uspela da izađe iz bolnice, njeni problemi nisu okončani. Tokom sledećih nekoliko godina su se tri dominantne ličnosti borile da preuzmu kontrolu nad njenim telom: odlučna Hejli, materinski orijentisana Boni i senzibilna Patriša. Zavisno od toga koja bi ličnost prevladala, Kim bi se obrela živeći u totalno različitim delovima Londona. Ove epizode iz njenog života zvuče suviše neverovatno da bi bile istinite, ali njeni roditelji tvrde da je Kim pronašla pisma adresirana na Hejli i Boni i da je u jednom trenutku živela rastrzana između tri različita stana.

Teško je poverovati da Kimine ličnosti nisu svesne jedna druge, ipak Grejem Galton, psihoterapeut sa Klinike za proučavanje poremećaja razdvojenih identitea kaže da je to savršeno moguće.

Kim nikada nije bila njegov pacijent, ali je on imao priliku da susretne slične slučajeve.

„Poremećaj razdvojenog identiteta je poremećaj kompleksnog posttraumatskog stresa. Njegova psihološka svrha je da zaštiti um u trenutku kada se dogodi traumatski događaj. Da bi se zaštitio, um briše sećanje na traumu i smešta se u drugi identitet. To znači da se, u većini slučajeva, podiže barijera amnezije između stanja različith ličnosti, iako se kod nekih ljudi mogu pojaviti flešbekovi ili noćne more. Ljudi mogu imati samo dve ili tri ličnosti, ali ja radim sa osobama koje u sebi imaju veliki broj ličnosti. Ponekad je razlog što su kao deca doživeli višestruke traume i podelili identitete za svaki traumatični događaj.“

Privatni život Kim Nobl je postao još komplikovaniji kada je zatrudnela. Ona veruje da je otac njenog deteta Patrišin povremeni dečko, ali tvrdi da se uopšte ne seća trudnoće niti da je rodila dete.

Tuđe ime na računu

I ponovo se čini da je njen ugrađeni odbrambeni mehanizam uključen – ovoga puta da bi je zaštitio od bola kada joj je dete oduzeto odmah posle porođaja. Taj traumatični događaj pamti samo jedna od njenih ličnosti, problematična žena po imenu Don.

Zatim je, dok je dete bilo malo, jedna druga ličnost Boni, preuzela dominantnu ulogu smatrajući sebe Ejminom majkom. Tek godinama kasnije, Kim je uspela da poveže ove detalje i to uz pomoć terapeuta. Sredinom 90-tih godina joj je konačno postavljena dijagnoza poremećaja razdvojenog identiteta.

„Od tog trenutka ja (Patriša) postajem dominantna ličnost. Obećala sam sebi da ću otkriti sve što mogu o životu – ili životima Kim Nobl. Posle toliko godina zbunjenosti, bilo mi je potrebno da znam činjenice. Ali pokušavajući da ispričam ovu priču o većem delu života, kada sam bila prisutna samo delić vremena svakoga dana, prikupljanje činjenica je bilo izuzetno teško.“

Kim je potražila pomoć dr Evelin Lejn, terapeuta specijalizovanog za pomoć traumatizovanim osobama.

„Dr Lejn mi je ispričala o ženi koja se zove Hejli i o drugoj koja se zove Boni – o dve ličnosti koje su ranije bile dominantne i koje je upoznala na terapeutskim seansama.

„Smesta sam prepoznala oba imena. Videla sam u svojoj kući pisma adresirana na obe, pitajući se ko su te žene. Doktorka mi je takođe pomogla da se suočim sa još jednom istinom – da je Ejmi moja kćerka. Ejmi je od najranijeg detinjstva videla sve moje različite ličnosti. Naučila je da svaku od njih prihvati kao posebnu osobu. A sve je te osobe zaista vole, zbog čega su rođendani i božićni praznici za nju ispunjeni ogromnom radošću. Uopšte nije neuobičajeno da dobije poklone od svih nas. Svako od nas joj lično kupuje poklone. Ne žalim se čak i kada vidim kako novac nestaje sa računa. Na kraju krajeva, na kreditnoj kartici piše ime Kim Nobl a ne moje.“

Upravo je zahvaljujući Ejmi Kim otkrila isceljujuću moć slikanja. Ono što je počelo kao zabava za mamu i njenu devojčicu, pokazalo se izuzetnim načinom da se sve ličnosti izraze. Trinaest od dvadeset ličnosti koje Kim Nobl ima sada slikaju. Kim se često probudi ujutro otkrivši na štafelaju novu sliku za koju se ne seća kada ju je naslikala.

„Slikarstvo je unelo dozu neophodne stabilnosti u naš život. Doktorka Lejn smatra da je i naš zajednički haotični život sada daleko smireniji. Slikanje je izgleda pružilo neku vrstu emocionalnog izlaza nekima od ličnosti koje imaju suicidne sklonosti, a drugima snagu da odupru svakodnevnom haosu.“