Vikendica na brdu krije tajnu. Naizgled sasvim obična vikend – kuća (što zbog fasadnih zidova okrečenih u belo, što zbog neobične legende koja i danas kruži) simbolično i dvosmisleno nazvana “Devojka u belom”, u kasne večernje sate središte je neobjašnjivih događaja i mesto okupljanja nečastivih sila.

Tako je, prema kazivanju praznovernih ljudi, već godinama unazad. Duboko ukorenjena u tminu i nestvarnu tišinu badnjevske šume, kuća je tokom vremena dobila epitet preteće i negostoljubive građevine u kojoj je svaki namernik, pa čak i sam domaćin, ništa drugo do – uljez.

Igrom slučaja, ili možda igrom sudbine, roditelji mog starog poznanika sagradili su pre dvadesetak i više godina vikendicu, nimalo se ne obazirući na upozorenja prijatelja i malobrojnih komšija da se “okanu ćorava posla, jer u tim brdima i šumama neki andrak nikada ne spava”. Jedni su govorili da veruju kako na tom mestu prebiva i luta majka šumskih vila Muma Paduri, a drugi su tvrdili da su je čak svojim očima i videli. Iz meni tada nepoznatih razloga, nedugo nakon izgradnje danas zloglasne vikendice, roditelji mog poznanika odlučili su da je prodaju i da se odsele u drugi grad. Sve u svemu, uprkos više nego povoljnoj ceni imanja nekada čuvenog izletišta na kome vikendica već skoro dve decenije vapi za živim dušama, okružena sa svih strana šumom, plodnim vinogradima i voćnjacima, niko nije ni pomišljao da prekorači njen prag, a kamoli da jednog dana postane novi vlasnik “Devojke u belom”.

Kada sam, iz čiste znatiželje, pokušavao da saznam ponešto o tajanstvenim dešavanjima u samoj kući, nailazio sam jedino na zid ćutanja. Moj prijatelj nije želeo da govori o tome a njegove roditelje, nažalost, nikada nisam imao priliku da upoznam. Kopajući po prašnjavim spisima gradske arhive, uspeo sam jedino da dođem do podataka da se izletište o kojem govorim nalazi upravo na ruševinama davnašnjeg rimskog naselja… i ništa više od toga.

Zahvaljujući lično mom poznaniku i njegovom gostoprimstvu ja sam, jedne od ne tako davnih noći, pristao da za opkladu probdim do prvih petlova na tom ukletom mestu. Na taj način želeo sam da dokažem sebi i uverim druge u činjenicu da ničega nema sa one druge strane pojavnog i da konačno izvrgnem ruglu sve tamošnje vikendaše koji su skloni da olako prihvate i poveruju u svakojake bapske priče. Međutim, dok ispisujem ove redove krv mi se ledi u žilama pri samoj pomisli na zastrašujući događaj koji je zauvek promenio moj život. Kao da iznova osluškujem kako jesenjim vetrom oglodane grane stoletne vrbe grebu, kao mačije kandže, po zamagljenim staklima prozora. Kao da iznova i iznova posmatram vatru u peći koja isijava blede senke što, kao kakvi živi stvorovi, puze po golim zidovima. Gluvo je doba, pomislih, a ništa se još uvek čudnovato nije dogodilo. Osim umirujućeg plamena skoro pa dogorele sveće i pucketavog žara u peći, sve oko mene miruje i tiho je. Rasklimatani nameštaj nagrižen zubom vremena i vlagom, kao predmeti prekriveni slojevima prašine, gube jasan ovozemaljski oblik i kao da postepeno prelaze u neku drugu ravan.

Ono što me pomalo uznemirava jeste činjenica da sam svojom voljom zatočenik zabačene, teskobe i nenastanjene vikendice koja kao da se nalazi na par svetlosnih godina daleko od grada Negotina; u njoj nema tekuće vode, a zbog neispravne instalacije vrlo često dolazi do nestanka električne energije.

Tek što sam izgovorio delić tih misli da bih odagnao pospanost i prekinuo nepodnošljivu tišinu, iz nezastrtog betonskog poda poče da dopire struja užasno hladnog vazduha, šireći naokolo vonj truleži i nekakvih omamljujućih isparenja. Praćen zvukom nalik žuboru podzemnih voda, davno potisnuti strah od nepoznatog budi u meni paniku što okamenjuje ionako prenapregnute nerve.

Nazirem, uz izvestan napor, kako kroz sada već mrkli mrak zure razrogačene oči bez zenica; čujem kako me kroz zaglušujuću tišinu doziva po imenu devojački glas, izobličavajući se gotovo do nerazgovetnog šapata. Dok mi se približava tromim koracima, sve jasnije raspoznajem konture sablasne prikaze u dugoj, beloj haljini čiji zagrobni smeh parališe svaki moj pokret.

Nemoćan da bilo šta učinim, stojim kao ukopan u uglu sobe obasjan magličastom, turobnom svetlošću kojom zrači ona čije prisustvo nikada nisam smeo da prizovem. Odmah potom, njene ruke, ledenog stiska i silovite snage, vuku me nadole, kroz bezobličnu masu nalik živom blatu, i dok tonem, uspevam da se otrgnem iz njenog mrtvačkog zagrljaja, pritom joj rasparavši deo rukava te dronjave haljine. Molim se bez glasa da je sve što se odigrava pred mojim očima samo ružan san čiji ću besmisleni sadržaj potpuno da zaboravim kada se nakon svega probudim. Poslednje čega se sećam jeste snažan blesak zaslepljujuće svetlosti praćen potmulim lavežom u daljini, nakon čega me je blaženo ništavilo milosrdno zaposelo…

Kada sam došao sebi, ležao sam na podu sunčevim zracima poškropljene sobe stežući u ruci komad trule, prljavobele tkanine. Pored mene je, pojavivši se neočekivano i niotkuda, dremao mali žuti pas čije je prisustvo nesumljivo jedino objašnjenje zašto sam te avetinjske noći sačuvao živu glavu.

Treba li reći i to da sam izgubio opkladu, ali da sam se nakon svega preobratio u zakletog protivnika kockanja i iskrenog vernika?

“Devojku u belom” i dalje more košmari na javi, a žuti pas je do dana današnjeg ostao moj verni pratilac i prijatelj.

IvanRistić