Kada je obolela Korina Borden je imala samo 29 godina, ali se uprkos tome što joj je muž lekar – odlučila za terapiju koju medicina ne preporučuje.

Prvi znaci onoga za šta će se ispostaviti da je virulentni kancer, javili su se oko Božića, dok je Korina Borden neposredno posle svog venčanja bila u poseti rodbini. Te noći ju je probudio oštar, gotovo nepodnošljiv bol ispod desne dojke.

Smesta je nazvala svog muža Voltera Parkera, lekara koji je upravo završavao stažiranje u Mičigenu i pitala ga ima li predstavu šta je uzrok bola. Volter je pitao Korinu da li ima temperaturu i da li povraća, a zatim rekao da se možda radi o problemu sa žučnom kesom. Korina Borden je popila lek protiv bolova, a narednih nekoliko dana počela da koristi homeopatske lekove za čišćenje organizma koji su obuhvatali i ispijanje epsom soli sa sokom od grejpfruta, nakon toga veliku čašu maslinovog ulja, pa na kraju čašu soka od jabuka.

Nemoćni lekar

Lekari su mesecima radili analize, pokušavajući da utvrde uzrok bola, da bi na kraju postavili dijagnozu – četvrti stepen Hodžkinsovog limfoma. Tada počinje Korinina borba na dva fronta: da preživi smrtonosnu bolest i da sačuva svoj brak.

Njen muž, dr Volter Parker je čovek koji čvrsto veruje u zvaničnu medicinu. Korina je zagovornik alternativne medicine pa je sama morala da se upusti u avanturu sa neizvesnim ishodom ne bi li izlečila samu sebe.

Danas je ova mlada žena živa upravo zahvaljujući alternativnim metodama lečenja. Želja da o svom strašnom iskustvu napiše knjigu javila joj se u snu, kaže ona, ali napominje da je knjiga koju je nazvala “Sanjala sam kobasicu” više memoarska priča nego priča o tome šta se događa kada naučite da prepoznate glasove u svojoj glavi i pravilno odaberete kome ćete od njih pokloniti poverenje.

Ovaj bračni par je pre venčanja proveo pet godina zajedno, pa je Volter Parker navikao da Korina sama sebe leči holističkm metodama. Uostalom, njena majka je napustila prestižnu karijeru u Svetskoj Banci u Vašingtonu, da bi se posvetila energetskom lečenju.

“Naučila sam da stvorim mantru oko kancera”, kaže Korina Borden. “Promenila sam potpuno način razmišljanja. Vera i čuda se događaju svakodnevno oko nas.”

Volter Parker kaže da je navikao da se njegova žena leči biljkama. “Ali ništa od toga nije imalo svrhu u mojim očima ako je u pitanju kancer. Ništa od toga ne pomaže. Tako sam učio na fakultetu i u praksi. Držite se dokaza o onome što su ljudi isprobali i ustanovili da zaista funkcioniše, a ne nekakvih biljčica, pozitivnih misli, mantri i energija.”

Kada se Korina vratila iz posete porodici u Vašingtonu, bol je postao još intenzivniji. Tokom sledeće četiri nedelje, dok je njen muž svakodnevno odrađivao maratonske smene u bolnici, ona je ležala zgrčena u krevetu, jastukom pritiskajući stomak i glasno plačući, sve dok lek protiv bolova ne bi počeo da deluje.

“Mogu dobro da shvatim zavisnost od tableta protiv bolova”, kaže ona. “Ali kada živite sa konstantnim bolom, postajete iracionalni.”

Na prvu godišnjicu braka, odlučili su da odu na svečanu večeru u obližnji restoran. Kada je bol eksplodirao u Korininom stomaku, uspela je jedino da se sklupča u fetalni položaj dok lek nije počeo da deluje, a zatim su napustili restoran.

U svojoj knjizi ona piše da ju je bol naterao da poželi da iskoči iz sopstvene kože.

Taj bol je konstantno zbunjivao njenog muža.

“Koliko god da sam naučio na fakultetu o kanceru, postoji isto toliko nijansi i nepoznatih stvari o tome šta se zaista događa u organizmu”, kaže Volter Parker. “Bio sam očajan i frustriran. Osećao sam se potpuno bespomoćnim i nesposobnim da joj pomognem.“

Dijagnoza kao presuda

Korina je želela da rodi dete, ali su njeni planovi o trudnoći pali u vodu kada je postavljena zvanična dijagnoza. Započela je šestonedeljni tretman hemoterapijom, ali ju je mučilo što je muž retko kada bio uz nju.

„Odlazio je na posao u 6 sati ujutro, a vraćao se posle 10 uveče“, piše ona. „Ponekad bismo porazgovarali jedva dvadesetak minuta, a onda bi on zaspao od umora. Tada bih glasno ubeđivala sebe da ne želim da ga volim i bila sam strašno besna na njega – ne samo na njega, već i na lekare uopšte koji mi nisu dali nikakav izbor i koji su ugrožavali moju šansu da postanem majka i vodim zdrav život. Mrzela sam bolnicu koja mi je ukrala muža i zdravlje. Činilo se da je Volter izabrao svoj posao a ne mene i bila sam strašno usamljena.“

Istovremeno sa terapijom koju je primala u bolnici, Korina je eksperimentisala i sa energetskim lečenjem, raznim saplementima, makrobiotikom i akupunkturom. Jedan energetski terapeut joj je savetovao da istraži svoje emocije.

„Svaki put kada si ljuta, ogorčena, puna mržnje prema samoj sebi ili nesrećna“, rekao joj je, „sve te loše emocije odlaze u tvoj nervni sistem i šalju tvome telu konfliktne poruke.

Volter je sa prezirom govorio o takvoj filozofiji koja je implicirala da je kancer njena krivica i da se ona nije dovoljno trudila da isceli svoje telo. Ali Korina nije želela da bude samo pasivni korisnik lekova, onih koji su joj nudili lekari a koje je smatrala ljudima nesposobnim da otvore svoj um i prevaziđu ograničenja koja im nameće zvanična medicina.

„Kako da preuzmem kontrolu nad onim što jedem i koliko spavam i vežbam“, pitala se. „To su stvari koje bih mogla da kontrolišem.“

Postala je toliko frustrirana i preplavljena stresom, da je strahovala da će zbog toga i upalni procesi u njenom telu načisto podivljati. Pri kraju hemoterapije, potpuno istrošena emocionalno i fizički, Korina se bukvalno slomila i pala u bolničkom liftu.

Kasnije je skenerom utvrđeno da je hemoterapija imala slab uticaj na bolest. Otkrivene su „vruće tačke“ preostale nakon tretmana blizu jednjaka. Bilo je nemoguće uraditi biopsiju, jer su se te tačke nalazile suviše blizu vene kave, glavne vene u telu. Sa tim užasnim vestima Korina se suočila sama, jer je njen muž ponovo radio duple smene u bolnici.

Sledeća linija odbrane od smrti bilo je presađivanje kostne srži. Ispitivanje je pokazalo da je broj belih krvnih zrnaca u njenom organizmu toliko nizak, da postoji povećana mogućnost od pojave infekcija. Odbila je savete lekara i počela da jede zelenu salatu, uprkos njihovim tvrdnjama da bi salata mogla da izazove infekciju.

„Odlučila sam da sledim sopstveni put i lečim se onako kako osećam, a to nije podrazumevalo saradnju sa onkolozima.“

Verovati u sebe

Brak joj se raspadao i u tom najtežem trenutku, Korina je otišla na šest nedelja u Meksiko, da bi se podvrgla alternativnoj terapiji (radi se o metodi dr Hulde Klark).

„Osećala sam se odlično, jer sam shvatila da mogu ponovo da preuzmem kontrolu nad onim što mi se dešava. Ni jednom od nas dvoje nije pomoglo to što sam besnela na Voltera.“

Korina je primila koktel eksperimentalnog bilja i vitamin B17, koji je zabranjen u SAD.

„Odmah sam shvatila da to nije banja posmatrajući razbarušenog muškarca kako pregleda moju krv pod miskroskopom.“

Želela je da čuje kako joj muž govori da je donela pravu odluku. „Htela sam da mi kaže da je hemoterapija delo korporativnog đavola!“

„Strašno me je plašilo ono što Korina radi“, kaže Volter Parker. „Na kraju je uradila ono što je želela. Shvatio sam da moram ili nastaviti da se borim protiv njenih uverenja i da tako okončam naš brak, ili da prihvatim i jednostavno volim tu ženu kojom sam se oženio takvu kakva jeste.“

Tokom svog boravka u Meksiku Korina je zaključila da joj nedostaje Volter i da bi brak morao da bude ispunjen ljubavlju a ne besom i strahom, jer je svaki trenutak zajedničkog života dvoje ljudi koji se vole više nego dragocen.

Bračni par se preselio u gradić Rajnbek gde Volter završava staž u lokalnoj bolnici a Korina uzgaja organsku hranu na svojoj farmi. Još uvek se pridržava holističkog režima i striktne ishrane i uspešno izbegava lekare i skenere. Zbog tretmana kojima je podvrgnuta u bolnici, Korina je ušla u preranu menopauzu, ali su lekari ipak uspeli da zamrznu dve njene jajne ćelije, pa sada pokušava da dobije dete.

„Ono što me je najviše impresioniralo je što Korina zaista veruje u sebe i ima volju da posluša i razume ono što joj njeno telo govori“, kaže Volter. „Ona je odlučna da se suoči sa svim kroz šta prolazi. Veruje u to što radi i veruje u sebe.“

On kaže da nema pojma zbog čega su holističke metode uspele da zaustave napredovanje kancera kod njegove žene.

„Većina lekara je sklona da se ruga tim metodama. Od kako je moja žena uspela da se izbori sa kancerom, daleko bolje razumem kroz šta pacijenti prolaze i daleko sam skloniji da slušam njihova razmišljanja. Lekari tako lako zaboravljaju i ne obraćaju pažnju na osećanja pacijenata.“

Korina Borden kaže da joj još uvek predstoji bitka protiv demona u sopstvenoj glavi. „Svaki put kada mi je hladno i kad osetim da me žiga sa strane, užasnem se i pomislim da se opet nešto događa. Ali sam ipak uspela da naučim kako da prepoznam taj unutrašnji glas straha i da ga prevaziđem!“