Katarina Henot je te 1627. godina imala sastanak sa sudbinom. Pred sudom u Kelnu je proglašena krivom zbog bavljenja crnom magijom. Pre toga je uhapšena i danima mučena na grozomoran način. Zbog potpuno smrskane desne ruke koju je inače koristila za pisanje, morala je da svoju odbranu drhtavim, iskrivljenim slovima ispiše levom rukom na okrvavljenom papiru. Zatim su je krvnici do lomače provozali u dvokolicama kroz čitav grad, kako bi joj se svaki „pošten hrišćanin“ narugao, a svaka „poštena hrišćanka“ se na nju bacila kamenom. Ispod Katarininog još uvek živog ali izlomljenog tela je na kraju potpaljena lomača. Smrt joj je došla kao spas od onoga što joj je život neočekivano priredio.

Sada je grupa gradskih poslanika Kelna, čiji su preci pre četiri stotine godina proglasili ovu ženu krivom za veštičarenje, odlučila da ponovo razmotri dokaze u slučaju Katarine Henot. Povod je sumnja da je Henotova, tada upravnica gradske pošte, postala žrtva političke intrige koje su pokrenuli njeni rivali u borbi za prestižni posao.

Za mogućnost da se ime Katarine Henot rehabilituje, uglavnom je zaslužan Hartmut Hegeler, evangelistički pastor i predavač, koji je slučaj davno spaljene žene ponovo pokrenuo pred sudom u Kelnu.

„Na časovima veronauke smo razgovarali o suđenjima vešticama. Učenici su me pitali da li je presuda protiv Katarine Henot ikada ukinuta, a odgovor je bio negativan“, kaže gospodin Hegeler. „Katarina je bila izuzetno ugledna žena i veoma je držala do pravde i poštenja. Mislim da bi želela da se sa njenog imena skine ljaga.“

Između 1500. i 1782. godine, najmanje 25.000 Nemaca – mahom žena, iako je bilo i muškaraca i dece – osuđeno je zbog veštičarenja. Mnogi od tih ljudi su bili jednostavno žrtve prirodnih nesreća (ako grad „ubije“ useve ljudi su krivili veštice, smatrajući ih đavolovim ljubavnicama), ljubomornih suseda, ili neprijatelja željnjih osvete. Mnogi se jednostavno nisu uklapali u pravila sredine u kojoj su živeli, što je tada bio dovoljan dokaz da su „veštice“ ili „vešci“.

Jedan od najsramnijih slučajeva progona, odigrao se 1630. godine u gradiću Oberkirhen. Tromesečno mučenje i krvoproliće okončano je spaljivanjem 58 ljudi osuđenih zbog veštičarenja. Ludila lova na veštice nisu bila pošteđena ni deca: dvoje dece je takođe izgorelo na lomači.

Danas se širom Nemačke, po gradovima i selima gde su se odigravali progoni veštica bez presedana, pokreću procesi rehabilitacije tih žrtava masovnog sujeverja i inkvizicije katoličke crkve, ne bi li mir konačno došao njihovim dušama, a pravda bila zadovoljena – makar i sa zakašnjenjem od nekoliko stotina godina.