Zvanična medicina smatra da je placebo obmana – ali ne može da objasni njegov pozitivni uticaj na pacijenta…

Svakih nekoliko godina britanski naučni magazin „Nju Sajentist“ objavljuje listu najintrigantnijih misterija života i univerzuma. Gotovo redovno se na toj listi nađu zagonetni fenomeni poput tamne materije, hladne fuzije i ultra-energetskih kosmičkih zraka, zajedno sa bar desetak drugih „stvari koje nemaju smisla“. Rangiranje se vrši brojevima od jedan do trinaest, zavisno od toga koliko pojedine odrednice zadaju muke i izazivaju nedoumicu mejnstrim naučnika u pokušajima da objasne način funkcionisanja svega toga.

Kad god je ova lista bila objavljena u 21. veku, pod brojem jedan je uvek bio naizgled svetski fenomen koji svako od nas može iskusiti – placebo efekat, a koji se uporno suprotstvalja racionalnom senzibilitetu naučnika pitanjem kako to da tolika količina naizgled „ničega“ ipak može da bude toliko snažna sila.

Konvencionalna definicija placebo efekta glasi ovako: to je svaki lažni medicinski tretman bez poznate farmakološke akcije kojim se leče bolest pacijenta ili neka druga medicinska stanja. Placebo može biti šećerna pilula, inekcija slanog rastvora, ili čak dobro osmišljeni ritual koji liči na pravu operaciju. „Psihički hirurzi“ sa Filipina koji golim rukama izvode lažne operacije, mađioničarskim trkovima pokazuju organe životinja koji igraju uloge tumora „izvađenih“ iz tela pacijenta. To je tek jedan od primera placeba.

Zvanična medicina smatra da je placebo obmana čija je jedina korist što se u kliničkim studijama mogu testirati novi lekovi. Pošto zvanična medicina nema ni jednu teoriju kojom bi se mogao objasniti placebo efekat na telo, njegov pozitivni uticaj na pacijenta se često ignoriše ili se trivijalizuje kao nasumična greška, kao da nije ništa drugo do pseudonauka koja se oslanja na sujeverje. Pri tom je sprovedeno više istraživanja placebo efekta širom sveta nego svih poznatih farmaceutskih lekova zajedno, pa opet nije pronađeno ni jedno razumno naučno objašnjenje, niti odgovor na pitanje zbog čega taj efekat tako dobro funkcioniše kod toliko mnogo ljudi.

Zbog čega se 60 procenata svih obolelih od čira na želucu, na primer, izleči nakon uzimanja placebo tableta napravljenih od šećera? Kako obična pilula od skroba gotovo smesta zaustavlja užasnu glavobolju? Kako objasniti činjenicu da je veliki broj ljudi obolelih od degenerativne bolesti kolena, nakon lažne artroskopske operacije prohodao sasvim normalno i bez ikakvog bola? Čime objasniti zbog čega placebo ima sporedne efekte baš kao i mnogi farmaceutski lekovi? Ovo nije nasumično pitanje, već se zasniva na istinskom slučaju iz 1983. godine, objavljenom u „Svetskom žurnalu za hirurgiju“. Naime, primećeno je da su pacijenti iz placebo kontrolne grupe, koji su verovali da dobijaju novi lek za hemoterapiju, spontano izgubili svu kosu jer su smatrali da je gubitak kose uobičajena posledica hemoterapije.

Veoma inovativni istraživač raka u Izraelu, doktor Geršom Zajiček, redovno koristi placebo principe kao deo svog tretmana „mudrost tela“ protiv raka, prepisujući ih u lečenju raka i indukovanju remisije. On opisuje istoriju medicinskih tretmana kao istoriju placebo efekta, koji dalje definiše kao „uspešnu manipulaciju neobjašnjivim procesima“.

Umesto da potcenjuje placebo kao iracionalan i nenaučni efekat, kako to mnoge njegove kolege čine, Zajiček je postao pionir u isticanju značaja primene placebo tretmana u slučajevima odmaklih stadijuma bolesti, ne samo da bi se smanjili bol i uznemirenost pacijenata, već da bi se pokrenuli prirodni odbambeni i samoisceljujući mehanizmi tela. „Placebo efekat ne izaziva ništa u telu“, naglašava doktor Zajiček. „On, zapravo, pokreće prirodni odgovor tela na bolest.“

Ovo zvuči kao razumno gledište, pa se čini da bi na osnovu Zajičekovih standarda i akupunktura, pa čak i homeopatija mogli da se svrstaju u istu kategoriju sa placebom, s obzirom da obe metode izgleda pokreću prirodne terapeutske procese u telu. To je, izgleda, još jedna primena principa da celina malog li ničega još uvek može pobuditi moćne efekte i stimulisati prirodne isceljujuće sile.

Kada se pacijent oporavi od bolesti opasne po život mnogo brže nego što to konvencionalne metode lečenja dozvoljavaju, lekari obično koriste reč „čudo“ kako bi opisali dejstvo nepoznatih sila prirode. „Nauka često ignoriše ovakve slučajeve, jer je previše sklona traganju za statističkim prosekom. To nije dobra nauka, već samo pogodna nauka“, primećuje doktor Džejms Gordon, profesor na medicinskom fakultetu Džordžtaun i direktor Centra za proučavanje uma i tela.

Gordon veruje da bismo se morali prvenstveno fokusirati na pravu kombinaciju uslova kako bi mobilisali um i telo na isceljenje, umesto što pokušavamo da sistematizujemo fenomen svodeći ga na nešto što spada u istu kategoriju kao lek. Drugim rečima, ključ za pokretanje remisije u čovekovom životu se svodi na stvaranje uslova „Petrijeve šolje“ i privlačenje munje koja će udariti ravno, a ne na pokušaje da se ta munja reprodukuje.

Tek je tokom poslednje dekade u medicini prihvaćen konsenzus da naše misli i osećanja direktno mogu uticati – na bolje ili na gore – na naše zdravlje i sposobnost da se oporavimo od bolesti. Interakcija um-telo, koja je tokom čitavog 20. veka smatrana pseudonaukom, danas je rangirana zajedno sa placebo efektom kao kamen temeljac čitavog novog polja medicinskog istraživanja poznatog pod imenom psihoneuroimunologija.

Ali da bi se napravio korak od razmišljanja o samom sebi kao samoproklamovanom borcu protiv bolesti, do primene misli i energija tela kao oruđa kojima se mogu lečiti drugi ljudi, neophodno je postići još veći pomak u svesti koji može dodatno opteretiti imaginaciju zagovornika konsenzusa.

Da li postoji dovoljno ubedljiv dokaz koji bi opravdao promenu u našoj kolektivnoj perspektivi o tome koliki je stepen radikalne regeneracije medicinski moguć?

Medicinska tehnologija i farmaceutski lekovi pomažu da se ublaže simptomi, ali najprirodniji i najefikasniji način lečenja još uvek se vezuje za mudrog doktora koji postoji u svakome od nas – naš imunološki sistem i njegovu regenerativnu moć. Ponekad taj unutrašnji čuvar oslabi oštećen hemijskim toksinima, nezdravim načinom života ili genetskim predispozicijama. U takvim slučajevima nam je neophodna energetska inekcija, koja će ga podstaći da obavi svoj posao kako valja. Nije li upravo to ono što biotransmisija među ljudima postiže, baš kao punjenje slabe baterije?

Raznolikost potencijalno efikasnih tehnika kao da postoji da bi izazvala ubrzavanje radikalnog sistema regeneracije našeg tela. Neke podrazumevanju moć sugestije i placebo efekta kojima podstiču samoisceljenje; neke koriste praksu duboke meditacije, vizuelizacije i autohipnoze; neke se oslanjaju na manipulisanje bioenergetskim poljima uz reiki, terapeutski dodir, ili čak molitvu; druge primenjuju drevne istočnjačke rituale i prakse kigonga i akupunkture; treće kombinuju pomenute metode sa posebnim režimima ishrane kako bi se izazvala imunološka reakcija i stvorila samoisceljujuća sinergija.

Svi ovi pristupi isceljenja spadaju u opštu kategoriju energetske medicine, čiji bi Sveti Gral, naravno, bila teorija jedinstvenog polja isceljenja i ljudske psihologije.