Kameron Makouli bio bi kao i svi šestogodišnjaci da od svoje dve i po godine nije pričao o „drugoj porodici“ koju je imao. Kao mesto gde je „živeo“ naveo je ostrvo Bara, na zapadnoj obali Škotske, udaljeno oko 220 milja od Glazgova, sa oko hiljadu stanovnika.

Crtao je „svoju“ kuću – dugačku, belu prizemnu zgradu, i pominjao nekadašnje roditelje, oca Šina, ili Šona Robertsona, a majku iz prethodnog života zvao je „stara mama“. Sve ovo je Normi Makouli, razvedenoj, samohranoj majci Kamerona i dve godine mlađeg Martina, teralo žmarce niz kičmu. Kameron je bio uporan i neprestano je iznosio podatke koje nije mogao ni da vidi, ni da čuje od bilo koga, pogotovo što porodica, niti bilo ko od rodbine ili poznanika nikada nisu bili na ostrvu Bara.

„Bio je zabrinut da nedostaje svojoj porodici“, kaže Norma. „Od kada je progovorio, on govori o svojim nekadašnjim roditeljima, o braći i sestrama, kako je tata umro, o tome kako je sa prozora svoje sobe gledao avione koji sleću na plažu. Žalio se što u kući imamo samo jedan toalet, a tamo su imali tri. Tražio je da obavestimo njegovu porodicu na Bari da je dobro“, ispričala je dečakova ovovremenska majka.

Sve to trajalo je pune četiri godine, a kada je Kameron krenuo u obdanište, stvari su postale još teže. Vaspitačica je slušala njegove priče o igrama u kamenim „bazenčićima“ u zalivu iza kuće, crno-belom psu kojeg je imao, o tome kako je tata stradao jer „nije gledao na obe strane“, po čemu je zaključila da je u pitanju bila saobraćajna nesreća, i morala je da ga teši kada je plakao za svojom „starom mamom“.

Jednog dana vaspitačica je obavestila Normu da filmska kompanija traga za osobama koje veruju da su nekada živele i preporučila joj da, zbog Kamerona, stupi sa njima u kontakt. Ubrzo je sa televizijskim „Kanalom Pet“ dogovoreno da se ode na ostrvo Bara, a ekipi se pridružio i doktor Džim Taker sa Univerziteta Virdžinija u Sjedinjenim Američkim Državama, koji se specijalizovao za ispitivanje dece sa „sećanjima“ na prošle živote.

U toku putovanja koje je preduzeto početkom februara 2006. godine, snimljen je upečatljiv dokumentarni film i prikazan u seriji „Neobični ljudi“. Mali Kameron bio je oduševljen i skakao je od sreće kada su mu rekli da će ga voditi na ostrvo Bara. Govorio je o „velikoj knjizi“ (Bibliji) koju je njegova porodica čitala, Bogu i Isusu, o tome kako njegova mama ima dugačku, smeđu kosu sve do pojasa, jer je ne skraćuje. Makaulijevi, za razliku od navedene porodice Robertson, inače, nisu religiozni.

Posle sata leta, mali avion „Britiš ervejza“ je sleteo na plažu na Koklešel Beju, a Kameron se okrenuo majci i bratu i rekao: „Da li mi sada verujete?“ Kada je izašao iz aviona, podigao je ruke u vazduh i povikao: „Vratio sam se!“

Nakon što su se smestili u hotel, krenuli su u otkrivanje tragova prošlosti. Prvo razočarenje čekalo ih je u lokalnom Centru za istorijsko nasleđe: istoričar Kalm Meknil nije uspeo da pronađe da su Robertsonovi ikada živeli na ostrvu! Zatim su lutali okolinom, tražeći belu kuću okrenutu zalivu, ali nisu mogli da je nađu i Kameron je bio veoma razočaran. Usput je prepoznavao mnoge detalje, kao na primer jednu kulu-zatvor na ostrvcetu podalje od kopna, za koju je rekao „da im je (zatvorenicima) bilo teško da pobegnu, osim ako nisu plivali“.

Sutradan, Meknil im se javio sa novim vestima: Robertsona je ipak bilo na ostrvu, 60-tih i 70-tih godina prošlog veka, ali su oni bili sa kopna i živeli u Glazgovu, a baš takvu belu kuću u zalivu koristili su samo kao letnjikovac! Uputio ih je gde da je nađu.

„Ništa nismo rekli Kameronu, samo smo se odvezli u tom pravcu i čekali da vidimo šta će se dogoditi“, rekla je Norma. „On ju je prepoznao smesta i bio je presrećan. Ali, dok smo išli prema vratima, sva boja je iščezla sa Kameronovog lica i postao je veoma tih, što mu nije svojstveno. Bio je tužan i ja mislim da je on zamišljao da će sve biti kao u njegovom sećanju i da će ga unutra čekati mama sa Bara. Nikoga nije bilo tamo, prethodni vlasnik je umro, ali nas je čovek koji je imao ključ pustio da uđemo.

Uprkos promenama do kojih je vremenom došlo u enterijeru, Kameron je znao gotovo svaki deo kuće, bila su zaista tri toaleta u njoj, a odveo nas je i u baštu da nam pokaže „tajna“ vrata koja su vodila na plažu!“

Ekspedicija na ostrvu Bara je bila završena sa delimičnim uspehom. Ali, Norma Makouli i dr Džim Taker nastavili su i nakon toga potragu za Kameronovim sećanjima iz prošlog života.

Rut Borhem, stručnjak za genealogiju u Glazgovu, otkrila je da od Robertsonovih koji su u vezi sa ostrvom Bara, u Stirlingu živi Džilijan Robertson, i Norma i dr Taker otišli su da je posete. Nadali su se da će dobiti razjašnjenja i da će Kameron, možda, na porodičnim fotografijama prepoznati određene ljude, pa čak i sebe.

Međutim, razgovor sa Džilijen nije doneo značajniji napredak. Bila je dete u vremenu kojeg se Kameron seća, potvrdila je da su imali kuću na plaži, sećala se crno-belog psa Kolija, ali nijednog Šina, Šona ili Šejna Robertsona nisu imali u porodici. Njen otac, kao i deda, zvali su se Džejms. Nije bilo takve smrti u familiji, niti je imala brata koji je umro kao dete. Kada su došle na red stare fotografije, iz Kameronovih priča na njima je bio veliki, crni automobil i crno-beli pas, kuća, ali ne i likovi koji bi mu bili bliski i prepoznatljivi.

„Odlazak na ostrvo Bara bio je najbolja stvar koju smo učinili!“, ipak je bila zadovoljna Norma. „Kameron se smirio, više ne govori o tome sa toliko žara i čežnje. Sada zna da ne mislimo da on izmišlja, iako nismo dobili sve odgovore. Ja sam ga pitala, ako je živeo tamo, kako je onda dospeo kod mene? Odgovorio je da je „propao kroz prazninu i našao se u mom stomaku“. O svojoj smrti nikada nije govorio, a kada sam ga pitala kako mu je pre bilo ime, rekao je: „To je Kameron. To sam još uvek ja“.

Norma, koja sebe smatra ženom otvorenog uma, htela je da nađe objašnjenje. Doktor Kris Frenč, psiholog koja uređuje „Skeptik magazin“ i razotkriva paranormalne fenomene, odbila je svaki razgovor o mogućnosti reinkarnacije i priču je pripisala dečijoj fantaziji koja se hrani preko televizijskog programa na kojem lako može doći do podataka. Norma nije bila ubeđena, ona ne veruje da je Kameron ikada gledao programe koji bi davali takve informacije.

Za razliku od Frenčove, Karin Mejdžors, psiholog čija su specijalnost deca sa bujnom maštom, ocenila je da se Kameronova kazivanja veoma razlikuju od uobičajenih imaginarnih dečijih prijatelja. A dr Džim Taker, i pored svih „kockica“ koje nedostaju, odlučio je da slučaj Kamerona Makaulija svrsta među dokaze o postojanju reinkarnacije!

Doktor Taker radio je nekoliko godina sa profesorom Janom Stivensonom, poznatim istraživačem fenomena reinkarnacije kada su u pitanju deca, i posle njegovog penzionisanja, 2002. godine, preuzeo je taj odsek na Univerzitetu Virdžinija. Za razliku od Stivensona, koji se najviše bavio decom iz Azije, Taker se opredelio za proučavanje sećanja na prethodne živote kod malih Amerikanaca i uglavnom zapadne kulture. Mada je baptista, neopterećen je religijom i tvrdi da je u stvari skeptik u odnosu na reinkarnaciju, ali je vidi kao najbliže objašnjenje fenomena povezanog sa do sada najpoznatijim slučajevima.

„Ovo je širom sveta rašireni fenomen i dešava se na mestima i u porodicama koje veruju u reinkarnaciju, kao i na mestima i u porodicama koje ne veruju, i za brojne izjave dece se potvrdilo da su istinite. Mnogi slučajevi prkose jednostavnim, racionalnim objašnjenjima“, kaže doktor Džim Taker.

„Jednu stvar nije bilo moguće utvrditi: dečak je izjavio da je njegov otac Šejn ili Šon Robertson stradao od automobila. Preživela rođaka Džilijan, potvrdila je da je oko dvadeset godina kuća na plaži bila letnjikovac Robertsonovih, ali nema saznanja o stradanju. Pretpostavili smo da bi ona mogla da bude njegova sestra, jer je rekao da je imao nekoliko braće i sestara u prethodnom životu. Ja ću slučaj ipak svrstati u jake dokaze o reinkarnaciji. Nema načina da je tako mali dečak, još od svoje dve i po godine, mogao da sazna sve te podatke. Činjenica da Džilijan Robertson nema saznanja o dečaku ili ocu koji je umro, nije konačan dokaz protiv.

Mi čak ne znamo kada je dečak umro u prethodnom životu; mogao je da odraste i umre u 30-tim ili 40-tim godinama. Takođe postoji mogućnost da Džilijan zna mnogo više nego što priznaje, ali ne može da se suoči sa traumatskom mogućnošću reinkarnacije svoga brata ili nekog člana familije, posebno ako to ne podržavaju njena religiozna verovanja. Ima mnogo više činjenica koje se uklapaju, od onih koje ne. Neki pretpostavljaju da je dečak iz Glazgova pomešao dva prethodna života. Ko zna?“, zaključuje doktor Džim Taker.

Misterija je ostala nedorečena, a kao i kod druge dece koja se sećaju prethodnih života, sećanja i kod Kamerona Makoulija vremenom blede. Sada već definitivno orijentisan na svoju aktuelnu inkarnaciju, Kameron je ipak svom najboljem drugu rekao: „Ne brini zbog smrti. Mi se uvek vraćamo“.