Sedamdesetih i osamdesetih godina prošlog veka svi su imali dnevne sobe u socrealističkom stilu, koje su se sastojale od glomaznih regala, (koji su zauzimali ceo zid), dva kauča i dve fotelje i stočića. Stočić je služio da se na njemu stavi posluženje, kada dođu gosti. Sve te sobe bile su sličnog dizajna i obavezno u bež i braon tonovima. Meni je to delovalo suviše strogo i ukalupljeno, pa sam negde u svojoj mašti zamišljala sobe žute, plave, crvene ili zelene boje…
Moji roditelji su kupili jednu takvu sobu u tamno braon nijansi, sa ogromnim ležajevima i glomaznim foteljama, ali kako su rekli u prodavnici nameštaja, uz nju nije išao stočić. Ta soba preselila se zajedno sa nama iz starog u novi stan.
Moji roditelji su rešili da je dopune novim stočićem. Iz nekog razloga poveli su i mene u prodavnicu nameštaja. Tamo, meni i majci za oko su zapala dva mermerna stočića, jedan okrugao i drugi pravougaoni. Otac i ako je pošao sa nama, bio je nezaintersovan za kupovinu i ćaskao je sa direktorom firme u kojoj je radio, a koji je takođe tu bio u kupovini. Meni se više svideo okrugli stočić, valjda zato što su svi imali četvrtaste. Imao je obod i nogice tamno bordo boje, a u sredini je bila mermerna ploča koja je ličila na mozak, sastavljena od komadića mermera ružičaste, crvenkaste, bele i sive boje. Delovao je jako lepo i dekorativno, ali meni se u fokusu našla jedna ugaona garnitura, bogata jastucima, prevučena platnom sa odslikanim lišćem, od svetlo žute, preko oker i bež boje do svih nijansi zelene. Te nijanse boja su se skladno i lepo prelivale, tako da je lišće na garnituri izgledalo prirodno i živo. Pogledah cenu, koja je bila jako povoljna i zaboravivši na stočić, rekoh roditeljima da je kupe. Oni mi odbrusiše, da kada budem zaradila svoj novac, da je kupim. Ja odgovorih da je to samo moj predlog, a oni kao hoće. Posle nekoliko meseci su mi prigovorili što nisam bila upornija da ih nagovrim da kupe garnituru.
Na kraju je prevagnula majčina odluka da se kupi okrugao mermerni stočić.
On je našao svoje mesto u dnevnoj sobi između dve velike fotelje i odlično se uklapao u taj ambijent. Dolazili su nam gosti i prijatelji i sa tog stočića su uzimali posluženje, kafu, sok, kolače ili alkoholna pića. Na prvi pogled sve je bilo u redu. Ipak posle izvesnog vremena otac, koji je spavao u toj sobi, reče da se oseća jako nelagodno. Ispriča da sanja pokojnog tasta, koji sedi u fotelji do mermernog stočića. On promeni sobu…
Ono što je bilo čudno, da svi moji ukućani koji su boravili u dnevnoj sobi, počeli odjednom da poboljevaju. Jedan po jedan završavali su više puta u bolnici. Ja sam bila na fakultetu i ređe sam boravila u toj sobi. Jednom prilikom kada su svi otišli na neko slavlje, a ja zbog obaveza nisam mogla, zaspah u fotelji do mermernog stočića. Sanjala sam dečaka od desetak godina koji mi kaza da se zove Kuzman i tražio je od mene kolač. Pitala sam majku da li u našoj familiji postoji dete sa tim imenom. Ona preblede i reče da se tako zvao rođeni brat njene majke koji je umro kao dete. Više nisam zaspala u toj sobi, ali posle nekog vremena usnih da sam baš u dnevnoj sobi u kojoj je mermerni stočić. U tom snu sanjam strahovit plač neke dece koju ne vidim. Momentalno sam se probudila i osvrnula oko sebe, zadovoljna što je java sasvim drugačija. Mnogo godina kasnije, saznala sam da je u vreme kada sam sanjala taj san, neki čovek preorao groblje na kome su sahranjeni moji rođaci, koji su umrli kao deca.
Život je uprkos svim bolestima koje su snašle moju porodicu išao dalje. Moja majka je održavala vezu sa starim komšilukom, pogotovu sa jednom komšinicom sa kojom je bila u prijateljskim odnosima, još dok smo stanovali tamo. Sa tom ženom se nikada nismo povađali i nikada između nas nije pala nijedna ružna reč, a kamoli nešto više. Bolovala je od hroničnog reumatizma i bila je slabo pokretna, te smo joj majka i ja pomagale koliko smo mogle. Majka je kod nje jednog dana svratila na kafu i ona joj je ispričala njen san koji se ticao mermernog stočića. Kada sam svratila kod nje i meni je od detalja ispričala taj san. Počela je svoje pripovedanje rečenicom:”Znaš ja sam rođena na Vidovdan. “Nastavila je dalje, pravdajući se:”Nisam znala da u kući imate taj stočić, jer mi niste ništa pričali, a odavno nisam bila kod vas. “Ispriča kao je sanjala u našoj dnevnoj sobi Bogorodicu i Svetog Nikolu (inače mi slavimo Malu Gospojinu, a Sveti Nikola je slava majčine porodice). Bogorodica je pokazivala na mermerni stočić i reče da mi je brat baš zbog njega bolešljiv. Kaza da je majstor taj stočić napravio od mermera sa nadgrobnog spomenika. Od tog njenog sna kosa mi se digla na glavi. Stočić je brzinom svetlosti našao novog vlasnika, a koliko znam i on je loše prošao.
Nisam istraživala da li je stočić zaista napravljen od mermera sa nadgrobog spomenika, ali jedno je sigurno, niko više iz moje kuće nije završio u bolnici. Mislim da i stvari poseduju dobru ili lošu energiju koja se odražava na ljude, kada su u njihovoj neposrednoj blizini. U ovom slučaju stočić je emitovao negativnu energiju, a čim ga više nije bio u našem stanu, zdravstvena situacija mojh ukućana se popravila. Shvatila sam da nikada nismo ni svestni šta kupujemo, jer se ponekad desi da kupimo novu stvar koja uopše nije nova, jer je od starog materijala koji je pripadao ko zna kome, emitujući njegovu energiju, koja će se ko zna kako odraziti na nas…
Danijela Janković