Počinjem ovu priču uz trenutni nestanak struje, a ispravne pijaće vode u mom mestu nema od kraja aprila. Pisanje mi pomaže da barem na trenutak zaboravim na ove nestašice. Nekada smo čekali u redu za mleko, kafu, deterdžent, zejtin, a sada ispred cisterne čekamo u redu za vodu. U blizini cisterne su klupe, pa penzioneri, kada napune balone sa vodom, posede na klupama, komentarišući dnevno-politička zbivanja. Takva je situacija u mojoj čađavoj mehani, kako ja tepam gradu u kome živim. On pliva u oblaku smoga, zahvaljujući dimnjacima termoelektrana. Panoramu moga grada, koji je u ravnici, krase baš ti dimnjaci koji štrče iz neprekidnog niza zgrada i kuća.
Moje mesto ima jednu jedinu raskrsnicu u centru. Semafori, hvala Bogu, rade ali zeleno svetlo kratko traje, vrlo brzo zatreperi, tako da ako niste dobro uvežbani prelazite ulicu u skladu sa Cecinim hitom „Prođi sa mnom kroz crveno“, a ako jeste, možete da se prijavite za Beogradski maraton. Malo naviše od te raskrsnice nalazi se novoizgrađeni kružni tok, uvek lepo dekorisan u skladu sa predstojećim praznicima. Jedan deo tog kružnog toka vodi ka nedovršenom putu koji čeka asfaltiranje. Nekad je tu bila železnička pruga, o čemu svedoče hrpe drvenih balvana naslagane u gomilama, a gvozdene šine su već odnete. Nekadašnja zgrada železničke stanice pretvorena je u slikarsku galeriju i ograđena je žicom iz koje proviruju buketi ruža bele i bledo roze boje. Odatle je nekada polazio šinobus, kojim se do susednog grada stizalo za petnaest do dvadeset minuta. Toga sada nema, a to putovanje od 13 kilometara po meni je izgubilo onu nekadašnju draž. Oduvek sam volela putovanja vozom, a putovanje šinobusom mi je posebno bilo interesantno.

Šinobusom sam odlazila i dolazila umorna, vesela, tužna ili srećna, ali bi se moje raspoloženje uvek popravilo prilikom vožnje. Njime je putovala široka lepeza ljudskih karaktera, pa je bilo puno dogodovština, pogotovo onih smešnih. Kondukter i mašinovođa bili su uvek ljubazni prema putnicima, šaljivdžije, puni priča, šala i dosetki. Niste mogli, a da ne izađete iz šinobusa nasmejani. Bilo je tu
stalnih i večitih putnika, koji su se vozili tamo-amo, da bi išli na posao ili završavali neke svoje obaveze.
Veliki problem bio je penjanje i silaženje iz šinobusa, jer su stepenice šinobusa bile visoko postavljene od tla. Ali mi smo dovitljiv narod, pa smo se snalazili. Jedna baka iz obližnjeg sela nosila je kofu, na čijoj je dršci bio privezan kanap. Kad bi pristigao šinobus, okrenula bi kofu dnom nagore, stala na kofu, pa zakoračila na stepenik šinobusa, a onda povukla kanap i uzela kofu. Jedan moj komšija se žalio mašinovođi: „Bre, majstore, kada ćete da namestite perone? Ovo je mnogo visoko, ko da skačem sa tavana!“ Posle izvesnog vremena namestiše betonska stajališta, tako da je ulazak i izlazak bio mnogo lakši.
Poseban šmek putovanju davala je čitava plejada raznih likova. Sećam se i jednog deke koji je uporno pokušavao da Nedićevim parama iz Drugog svetskog rata kupi kartu, sve u cilju izbegavanja plaćanja karte. Kondukter bi ga opominjao: „Deda, nemoj da se praviš lud, nije ovo četrdeset prva, plati lepo dinarima“. Poseban je bio slučaj jedne bake, koja je večito vukla piliće da ih proda na pijaci. Da li je tvrdila pazar, pa nije spuštala cenu pilića, to ne znam, ali na tim putovanjima pilići su porasli. Kondukter, kada bi je ugledao, smejao se: „Bre, baba, tvoji pilići postadoše kokoške“.
Stariji kondukter, koji je novog uvodio u posao, kad bi šinobus pristigao na stanicu, odlazio je da sebi i mlađem kolegi na brzinu kupi doručak. Jednog jutra, kad mu je to dosadilo, pola u šali, pola u zbilji mu reče: „Sine, što si se ti uopšte ženio, kad ja i dalje treba da ti kupujem doručak? Zašto ti mlada ne umesi gibanicu?“
U tada novoj montažnoj zgradi železničke stanice bio je šalter za prodaju karata, a blagajnik je uvek nešto gunđao i gotovo nikada nije imao sitan novac, pa bismo čekali da još neko dođe da kupi kartu, da bi mogao da nam vrati kusur. Kad je meni to dosadilo i dojadilo, skupila sam u apoenima od po deset para novac za povratnu kartu. Videvši sitniš, on zakuka: „Lele, šta si to donela, ima do sutra da
brojim!“ Od toga doba trudio se da ima sitan novac.
Na železnici u susednom mestu moja rođaka je radila kao pravnik. Kad bih doputovala sa fakulteta, sa autobuske stanice bih prešla na železničku, da čekam šinobus. Ako bih imala vremena, svraćala bih kod moje rođake na razgovor. Ona je fina i prijatna žena i dan-danas mi je velika podrška u životu, tako da bih se posle tih naših razgovora uvek bolje osećala. Prešla bih prugu i došla do njene
kancelarije, ispred koje je bila bašta puna raznobojnog cveća koje je ona negovala. Ušla bih u njenu kancelariju, ukrašenu uljanim slikama i sela naspram nje. Naš razgovor prekidale su njene kolege, komentarišući da ličimo, što bi njoj uvek izmamilo širok osmeh na licu.
Zatim bih otišla do šinobusa, nastavljajući put do mog mesta. Kondukter bi pregledao moju kartu uz opasku da često idem kod „mame“ na posao. Smejući se, odgovorila bih mu da mi to nije mama, već rođaka, a on bi me u neverici gledao. Često bih u toku vožnje listala i čitala neki udžbenik za ispit. Jednom sam tako listala Rimsko pravo, kad sam čula glas železničara: „Šta to učiš kad su ti Rimljani davno pomrli? To je bilo, pa prošlo“.

Slatko sam se nasmejala, nemajući srca da mu objašnjavam da se naše današnje pravo bazira na rimskom i da su mnogi pravni instituti preuzeti baš odatle. Možda su stari Rimljani iliti Latini umrli, ali su nam ostavili zaostavštinu u vidu rimskog
prava.
Šinobus je saobraćao skoro do kraja devedesetih, donoseći lepe prihode železničarima. Po njihovim rečima, oni su od toga živeli. Dokle god je bio u funkciji ja sam se vozila njime, baš kao i službenica železnice, razvedena žena sa dvoje male dece. Mlađeg sina je ujutro vodila sa sobom u vrtić, izlažući
mašinovođi detaljno svoje probleme. U neko vreme, neka deca, da li slučajno ili namerno, pri dolasku šinobusa u susedno mesto počeše da ga gađaju kamenicama. To se više puta ponavljalo.
Kako i zašto je ukinut šinobus, o tome nemam informaciju. Saobraćaj na toj relaciji nikada nije obnovljen. Putovanja šinobusom ostala su u oblaku mojih sećanja. Setim se nečeg smešnog iz tog doba i krenem napred u život, koji teče nekim novim tokom.
Danijela Janković