Pre stotinu godina, jedna igračka je terorisala svog vlasnika nakon čega je dospela u muzej u Ki Vestu na Floridi. Ali, krenimo redom…

Ljubitelji horor-filmova sigurno pamte lutka Čakija iz filma “Dečja igra” Toma Halanda, snimljenog 1988. godine, koji oživljava pošto je smrtno ranjeni zločinac, uz pomoć vudu-magije, preneo na njega svoju mračnu dušu.

Nakon prvog, snimljena su još četiri nastavka ove priče, maštovito kreirane da bi se gledaocima sledila krv u žilama kad Čaki krene u svoje smrtonosne pohode. U poslednjem delu, jezivi lutak je dobio i svoju nevestu, Tifani, a kako će se stvari dalje razvijati, zavisi od raspoloženja i kreativnosti producenata, bolje reći procene kakve nove scene strave i užasa će doneti više novca u bioskopske blagajne.

Međutim, gotovo da je postalo pravilo da ni najmaštovitija filmska priča, počev od “Užasa Amitvila” pa do “Egzorcizma Emili Rouz”, nije izmišljena, nego zasnovana na stvarnim događajima, pa tako i opaki lutak Čaki ima svoj uzor u stvarnosti, koja nekad prevazilazi maštu.

Njegovo ime je Robert i posetioci mogu da ga vide, pa čak i da se fotografišu sa njim držeći ga u naručju, u Martelo muzeju na Ruzvelt bulevaru u gradiću Ki Vestu na Floridi. Pitanje je, međutim, da li bi ga, znajući za njegovu istoriju, poneli kući kad bi im to bilo dozvoljeno, i šta bi im se u tom slučaju moglo dogoditi?

Možda iza svega stoji samo bujna fantazija ili niz slučajnosti, ali žena koja je kao devojčica doživela da joj omiljena igračka “od života napravi pakao”, kako se izrazila, i posle trideset godina tvrdi da je sve bilo istina i da je Robert bio živ i hteo da je ubije! Možda zato čuvari Martelo muzeja posebnu pažnju obraćaju na to da lutak uvek bude na sigurnom, i u noćnim satima, kad posetioci napuste prostorije, ostane obavezno zaključan ispod staklene kutije, jer – nikad se ne zna kakav trik može da mu padne na pamet!

Nije neobično da deca imaju svog imaginarnog prijatelja, i kad nešto pogreše ili učine neki sitan nestašluk, vrlo često za to okrivljuju nepostojećeg druga. Roditelji to najčešće prihvataju kao maštovitu igru i ne pridaju mnogo značaja njihovim tvrdnjama, smatrajući da će, vremenom, prevazići tu fazu u razvoju.

Ali, šta se dešava kad izmišljeni prijatelj počne da maltretira svog “tvorca”, ne dozvoljavajući mu noću da spava, i kad igre postanu grube i zastrašujuće? I još ako je u pitanju naizgled obična lutka načinjena od drveta, slame i tkanina – ko će poverovati da može sama da se kreće, ispušta glasove, zlokobno se smeje i čini svakakve stvari, pa čak i ugrožava život svog vlasnika?!

Priča počinje 1906. godine, kad je Judžin imao 6 godina, u kući Otovih u Ki Vestu, na uglu ulica Iton i Simonton, koju su izgradili 1898. godine.

Tomas Oto i njegova supruga kažu da nisu bili prijatni ljudi ni prema svojim susedima, a naročito su bili grubi prema posluzi. Jedna od sluškinja, zadužena da brine o njihovom sinu Robertu Judžinu, zvanom Džin, navodno je bila upućena u tajne vudu-magije, i kad joj je prekipelo zbog maltretiranja u kući Otovih, odlučila je da im vrati milo za drago na svoj način. Po drugoj verziji, Tomas je jednom prilikom u dvorištu zatekao četvoro slugu, poreklom sa Bahama, u izvođenju nekakvog crnomagijskog rituala i zbog toga im je dao otkaz.

Sluškinja je, u svakom slučaju, malom Judžinu poklonila osamdesetak santimetara veliku lutku, ručno napravljenu, u obliku dečaka, napunjenu slamom i obučenu u mornarsku uniformu. Navodno je za kosu na glavi lutke upotrebila Judžinovu kosu. Džin je odlučio da svog novog drugara nazove Robert i isprva je bio oduševljen igračkom. U stvari, dečakovo ime bilo je Robert, ali uskoro je od majke zahtevao da ga zove Džin, jer je Robert – ime lutke! Nije se odvajao od nje, i ukućani su često mogli da čuju kako u svojoj sobi na spratu razgovara sa Robertom, što ih nije zabrinjavalo sve dok nisu zapazili da na postavljena pitanja dečak odgovara sam sebi i to drugačijim glasom, ili su bar mislili da to Judžin govori sam sa sobom izmenjenim glasom. Bio je to početak noćne more koja će se, samo privremeno kako se pokazalo, okončati zaključavanjem Roberta na tavan, gde će godinama strpljivo čekati svoju priliku da bi svojim vlasnicima stvarao nevolje i spuštao žmarce niz kičmu.

Ko viri sa tavana?

Dok Robert nije zatvoren na sigurno, mnogo se neobičnih stvari zbivalo u kući bračnog para Oto. Pored ostalog, susedi su tvrdili da viđaju lutka kako se šeta od prozora do prozora i proviruje na ulicu, a Džin je za svoje nestašluke sve češće okrivljavao krpenog druga. Da nije u pitanju samo dečja mašta, Otovi su mogli da se uvere kad je dečak bio prisutan sa njima u prizemlju, a sa sprata se čulo jezivo kikotanje. Na trenutak su krajičkom oka mogli da vide Roberta kako protrčava hodnicima.

Džin se sve češće noću budio vrišteći od straha, a kad bi roditelji utrčali u sobu, nalazili su isprevrtan nameštaj i dečaka sleđenog od užasa, a lutka, prislonjena na krevet, piljila je u njega svojim staklenim pogledom. “Robert je to učinio!”, ponavljao je Judžin u takvim trenucima. Zato je doneta odluka da se uzrok svih nevolja smesti na tavan kuće, gde je i ostao mnogo godina, a na čudne događaje se tokom njih pomalo zaboravilo.

Kad su Judžinovi roditelji umrli, i kuća prešla u njegovo vlasništvo, prilikom spremanja tavana Džin, tada već poznati slikar, ponovo je otkrio svog druga iz detinjstva, a od trenutka kad ga je ugledao, Robert je opet počeo snažno da utiče na dečaka. Judžinova supruga nije imala razumevanja niti strpljenja za zloćudnog lutka koji se svaki čas pojavljivao u drugom delu kuće, niti je želela da se objašnjava sa mužem koji je tvrdio da je Robertu potrebna zasebna soba sa prozorom kroz koji će moći da gleda na ulicu. Jednog dana rešila je da joj je dosta svega i zahtevala je da se lutak pod hitno vrati tamo gde je i bio! Džin, duboko povređen i nezadovoljan ga je odneo, i u malom tavanskom tornju prislonio lutka uz prozorčić da bi ovaj gledao napolje. Ubrzo nakon toga, zdravlje Judžinove supruge je počelo da popušta i ona je, kako se priča, na kraju umrla u ludnici.

Stanovnici Ki Vesta čuli su za Roberta i njegova nedela, a mnogi ljudi koji su prolazili pored kuće Otovih tvrdili su da ih je lutka posmatrala sa tavanskog prozora i rugala im se. Školska deca prelazila su na drugu stranu ulice, strahujući od Robertovog ljutitog pogleda.

Džin je, sa svoje strane, pričao da je, ulazeći u tavansku sobu, zaticao Roberta da sedi na stolici za ljuljanje pored prozora, i verovao je da je on nezadovoljan svojim smeštajem. Gosti su u kuću navraćali sve ređe, jer su često mogli da čuju korake na tavanu i čudan kikot koji je dopirao odozgo.

Jedan vodoinstalater, koji je radio u kući je ispričao: “Obavljao sam neke poslove na tavanu i video lutku koja je izgledala prilično jezivo dok je sedela u maloj stolici za ljuljanje. U prvo vreme nisam mnogo na to obraćao pažnju. U toku rada, morao sam nekoliko puta da odem do kombija po materijal, i svaki put kad bih se vratio, mogao bih da se zakunem da se lutka malo pomerila. Kad sam već bio pri kraju i krenuo da silazim niz stepenice, iza leđa sam čuo dečji smeh. Vratio sam se i video da je lutka sada u suprotnom uglu prostorije! Počeo sam da tražim dete koje se, očigledno, igralo sa mnom, ali nikoga nije bilo. Nisam bio prestrašen, ali sam otišao što sam brže mogao, tako da se nešto od mog alata verovatno još nalazi tamo”.

Judžin Oto umro je 1972. godine, i kuća je dobila nove stanare, ali priča se ponovila.

Robert ima auru!

Poslednja želja Judžina Ota bila je da kuća ostane netaknuta i da Robert i dalje u njoj ima svoje mesto. U nju se uselila jedna porodica sa 10-godišnjom devojčicom, koja je ubrzo otkrila Roberta na tavanu i prisvojila ga. Ali, gotovo istog dana, počele su noćne more. Više puta, dete se budilo jer je lutka sedela na njenom licu, pokušavajući, kako je tvrdila, da je uguši. Čini se da Robert nije simpatisao nove vlasnike, a pogotovo devojčicu koju je neprestano mučio tako što joj je lomio i uništavao druge igračke. Kad je pas, kućni ljubimac, stradao, neobjašnjivo se zapetljavši u žice roletne, zlokobnog lutka su ponovo smestili na tavan.

Posle njihove selidbe, kuća je izvesno vreme bila prazna, ako se tako može reći, s obzirom na to da su komšije i prolaznici često iz nje čuli pevanje u toku noći i viđali Robertovo lice na prozorima.

Najzad, nekadašnji dom porodice Oto, grad je otkupio i u njoj otvorio galeriju, a lutak Robert je dospeo u obližnji Martelo muzej, gde se i danas nalazi. Smešten je ispod staklene kutije, a zaposleni u muzeju tvrde da se, od kad je on tu, događa mnogo toga neobjašnjivog. Pored ostalog, oko Roberta se redovno oseća intenzivan miris peperminta, a ujutro na podu nalaze prazne papire od pepermint-bombona, iako je prethodne večeri sve bilo očišćeno!

Posetioci tvrde da im vrlo često kamere otkazuju bez vidljivog razloga kad pokušavaju da snime Roberta. “Imao sam sasvim novi aparat, veoma dobar, ali je snimak bio mutan. Pokušao sam ponovo, međutim, rezultat je bio isti. I treći put na snimku se videla samo mrlja, a kad sam odlučio da slikam nešto drugo, sve je ponovo bilo u redu!”, rekao je jedan od njih. Klaudija Penington, direktorka muzeja, za najpopularniji eksponat u svojoj ustanovi kaže: “Robert nije Čaki, on nije zao! On je lutka koju krive za sve. Možda je nestašan, ali svakako ne želi da vas povredi!”

Za Roberta se zainteresovalo Udruženje za paranormalna istraživanja “Atlantik” iz Klirvotera, i njegovom ispitivanju posvetili su veliku pažnju. Na konvenciji koju su održali, lutak je bio prava zvezda večeri, i preko stotinu učesnika želelo je da se fotografiše sa njim. Otvoren je i mejl preko kojeg mu stižu pisma obožavalaca. U međuvremenu je Sendi Davje, koristeći specijalnu kameru za otkrivanje aure, napravila Robertove snimke i ustanovila da oko njega postoji aura, plavičasta pri vrhu slike i purpurna u donjem delu.

Po njenom mišljenju, aura ove boje otkriva “duboka osećanja, komunikativnost, mir i ljubav u plavom delu i magijsko, sjedinjavajuće i duboko duhovno razumevanje u purpurnom”. Da li to znači da je Robert neopravdano proglašen zloćudnim i opasnim?

Još jedna pikanterija intrigira posetioce muzeja. Robertova kosa je, s godinama, pobelela, a ukoliko je zaista u pitanju kosa malog Judžina koja je upotrebljena u vudu-ritualu prilikom pravljenja lutke, poznato je da ona ne može vremenom da promeni boju…