Svako od nas voli da misli da za njega postoji srodna duša, ona osoba sa kojom smo spremni da delimo sve, i dobro i zlo, radosti i tuge. Neki su svoje druge polovine već do nekih godina pronašli, dok drugi tragaju. Neretko se desi da nam se neko učini baš onim što smo čekali i ispostavi se da je izbor bio pogrešan. Priča pred nama govori o svesno izabranoj sudbini koja je proizašla iz jednog pomalo mističnog doživljaja.

Smilja je do odlaska u penziju bila jedna od najomiljenijih učiteljica u osnovnoj školi u selu u Bačkoj. Deca kojima je ona predavala su na njene časove dolazila nasmejana i sa istim osmesima izlazila iz učionice. Sada ima blizu sedamdeset godina, odavno je u penziji, ali je se i dalje sa radošću sećaju njeni đaci. Rođena je u prvoj polovini 50-ih godina prošlog veka, završila je učiteljsku školu i u svom rodnom selu provela radni vek.

Nedavno su njene dve bivše učenice, koje odavno ne žive u selu, rešile da pođu kod nje u posetu. Smilja je živela sama u porodičnoj kući koja je bila lepo opremljena i uredna. Nije se nikad udavala i nije imala dece. Delovala je pojavom mnogo mlađe. Lepota njene unutrašnjosti kao da je nekako stavila „katanac“ na sve znake starosti. Lice joj je bilo glatko, bez mnogo bora. Kad je govorila reči su bile nekako čiste i jasne kao najlepša misao.

Njene bivše učenice, sada već žene u kasnim tridesetim, dogovorile su se da će, kad dođu u posetu svojim porodicama u selu, posetiti svoju učiteljicu. Pošle su sa buketom raznobojnih ruža i pozvonile na ulazna vrata Smiljine kuće. Njih dve se zbog nekih obaveza nisu pojavljivale na proslavama mature prethodnih godina. To je bio razlog više za posetu. Nisu dugo čekale da se vrata otvore. Kad su ugledale učiteljicu osmesi su se razvukli na njihovim licima, dok je Smilja sa usklikom oduševljenja izgovorila imena svojih učenica. Nisu se iznenadile što pamti njihova imena, nekako su znale da ona pamti svu decu kojoj je držala nastavu.

Uzela je prelepi buket i pustila ih u kuću. Ušli su u raznobojnu dnevnu sobu i sele na sofu. Ponuđenu kafu nisu odbile i usledili su sati razgovora. Smilju je zanimalo sve o ženama koje su joj kako je rekla „ulepšale dan“. Marija, kako se zvala jedna od njih, završila je medicinu i radi u jednoj bolnici u gradu, ima muža koji je takođe lekar i sina. Danica, kako je bilo ime druge bivše Smiljine učenice, završila je ruski jezik i književnost i predaje u jednoj srednjoj školi u istom gradu u kom živi i Marija, muž joj je automehaničar i ima dve kćerke. Njih dve se često sastaju i njihove porodice se druže.

Dok je slušala sa osmehom priče svojih bivših učenica, koje nije godinama videla, Smilja je u jednom momentu uzdahnula i osmeh je zamenio neki tužni izraz lica za koji žene, koje su je pamtile baš po tom osmehu, nisu ni znale da postoji. Učiteljica u penziji je otišla do jedne od soba u kući i donela neku belu tkaninu koja joj je prekrivala ruke. Žene su začuđeno gledale. Tada je Smilja progovorila: „Vidite ovu haljinu. Meni je tako drago da ste vas dve našle svoju sreću... Verovatno znate ono što celo selo zna – da se nikad nisam udavala. To je bio moj izbor. Ovu haljinu čuvam da me podseti ponekad na ono što je moralo da se desi. Naime, kad sam završila učiteljsku školu trebalo je odmah da počnem ovde sa poslom. Međutim, to se nije odmah desilo. Prvo što je trebalo da se desi je da se udam za Gorana… Možda ga se sećate, radio je kao moler godinama i nedavno je preminuo, ostavivši ženu i decu bez ičega. Deca jesu velika, ali sad moraju da se pomire sa činjenicom da je njihov otac prokockao i propio porodičnu kuću…“

Marija i Danica su klimnule glavom i rekle da znaju iz viđenja pomenutog molera i njegovu ženu i decu. Nisu htele da postavljaju dalja pitanja. Njihova učiteljica nastavila je sa pričom: „Počeli smo da se zabavljamo kad sam imala sedamnaest i još sam bila u školi. Dogovorili smo se da se venčamo kad ja završim školu. Negde pred kraj mog školovanja počeo je da se ponaša čudno. Kad bismo se nalazili u potaji, jer se mojim roditeljima on nikako nije dopadao a znali su za našu vezu, bivao je sve agresivniji, postavljao je gomilu uslova od kojih su neki da se ne šminkam, da se oblačim po njegovoj volji, da ne izlazim sa prijateljicama… Jednom me je i udario kada sam mu, došavši od frizera, pokazala novu frizuru. Nije mu se dopalo što sam kod frizera otišla, a da mu nisam to pre toga rekla. Taj šamar nikad neću zaboraviti…

Završila sam za učiteljicu i sa nestrpljenjem čekala da počnem da radim, a znala sam da ću imati mesto ovde u selu, jer je školi to trebalo. Ali pre toga je trebalo da se venčam sa Goranom. Po njegovim pravilima, izabrao je ovu belu haljinu za mene, uz niske bele lakirane cipele. Za sebe je kupio novo plavo odelo, belu košulju, plavu kravatu. Kumovi je trebalo da budu njegov najbolji drug i njegova devojka koje ja nisam ni najbolje poznavala. Rekao je da je važno da se venčamo i da je zakazao kod matičara svadbu u jednu letnju subotu, samo mi i kumovi.

Priznajem da sam bila zaljubljena u njega tih nekoliko godina. Činio mi se najboljom osobom na svetu. Sve je bilo podređeno njemu. A onda je postavio uslov koji me je osvestio. Nekoliko dana pred zakazano venčanje rekao je da ja kad se udam za njega neću raditi, da će on biti onaj koji donosi novac a da ću ja biti domaćica. Dan svadbe se približio. Obukla sam ovu kratku, belu haljinu bez rukava, koja je trebalo da bude moja venčanica i stala pred ogledalo u svojoj sobi. Moji roditelji nisu znali šta se dešava i tog dana su bili nekim poslom van sela. Goran je znao da tog dana oni neće biti u selu i zato je i izabrao taj dan. Njegovi nisu marili…

Trebalo je da me sačeka kod matičara sa kumovima. Gledala sam u ogledalu svoje plave uvojke, frizuru koju sam sama napravila jer mi je bilo zabranjeno da idem kod frizera, nenašminkano lice, blede upale obraze… U jednom momentu videla sam kako mi lice kopni, dobija plave i zelene fleke kao od udaraca, ruke su mi, u odrazu, bile tanke i izborane, haljina, venčanica koju je on izabrao je bila uflekana, lice bez osmeha. Kad sam došla k sebi sela sam i posle par trenutaka skinula ovu haljinu koju sam vam pokazala, venčanicu, i ostavila je negde da znam samo gde je i nisam otišla u opštinu u zakazano vreme.

Već tog dana je došao, uz viku pitajući zašto se nisam pojavila na venčanju. Prvi put sam digla glas na njega i oterala ga zauvek. Kasnije se oženio i čula sam da je zlostavljao ženu i decu. Dobro sam postupila i ne kajem se. Dugo mi je kasnije trebalo vremena da se od svega oporavim, pa nisam odmah počela da radim… Dugo mi je trebalo i da roditeljima ispričam sve ovo, a evo i vama dvema pričam, jer mi je drago što ste našle sreću. Nisam potom nikad bila u zvaničnoj, bračnoj vezi i nemam dece, mada vas, moje učenike, smatram svojom decom. Sve vas“…

Tu se nasmešila i sa onom belom haljinom otišla u sobu iz koje ju je prethodno iznela. Učenice su se složile da je uradila ono što je bilo razumno, a sliku koju je videla u ogledalu kao odraz njene budućnosti protumačile su kao upozorenje Smiljine podsvesti ili nečega nama neshvatljivog. Oba objašnjenja mogu biti valjana, ali je najvažnije da je učiteljica na vreme otišla od očiglednog zla i postala omiljeni vaspitni radnik u svom selu.

Nekada nam je teško u trenucima zaljubljenosti, koju su stari Grci smatrali bolešću, da dobro procenimo karakter osobe kojoj je upućena naša afektacija. U tim momentima idealizujemo osobu kojoj smo naklonjeni i ne vidimo uglavnom njegove ili njene mane. Zaljubljenost prođe i tada otkrivamo da ta ili taj pored nas nije toliko savršen koliko smo mislili. U jednom momentu dolazi „buđenje“ i tada nastupaju problemi. Ta probuđenost često donosi brojne nevolje, posebno kada su ljudi u vezi ili braku iz kojeg neko od njih ne može da izađe. Moja junakinja je na vreme shvatila da ne želi da se povinuje volji čoveka, koga je dugo volela, u trenutku spoznaje pred ogledalom. Ljubav se pretvorila u otpor i njena pobuna je imala efekat vraćanja njenog života samo njoj i njenoj volji. Ne dozvolimo da nas iko, bez obzira koliko nam bio drag, gazi i ne budimo ni mi tlačitelji, jer ćemo tako uništiti ne samo druge, već i sebe.

Slavica Mršić-Petrović

U rubrici “Šta nam se događa” objavljujemo istinite priče, lična iskustva autora, ili zapise o događajima koje su autori čuli od kredibilnih svedoka. Rubrika je otvorena za sve čitaoce, a vaše priče nam možete slati putem emaila: redakcija@trece-oko.rs