Svako od nas ima neki dar, neki talenat kojim se razlikuje od drugih. Nije to samo talenat za umetnost ili nauku, sport ili muziku, darovima bismo mogli nazvati i sposobnosti da utešimo, saosećamo, saslušamo, volimo. Nema čoveka koji se rađa bez ijednog talenta, mada se dešava da neki ljudi svoj dar ne prepoznaju ili ga guše u sebi, dok su neki neprimetni drugima, pa se čini da ih nema.

Petar je bio čovek kome je bilo dato više darova, ali ih je u jednom životnom trenutku umalo zauvek zakopao. Rodio se početkom sedamdesetih godina prošlog veka i prošao sve radosti odrastanja u jednoj velikoj državi koja se tada zvala SFRJ. Sreću njegovog detinjstva je ponekad narušavao njegov strogi otac koji je radio na građevini, za jednu državnu firmu, i koji je želeo da njegov sin ne bude kao on samo fizički radnik. Primetivši Petrov talenat za slikanje i matematiku, još u njegovim ranim godinama, namenio mu je sudbinu arhitekte.

Neko vreme je Petar i sam želeo da ispuni želju svoga oca. Upisao je saobraćajnu školu u Novom Sadu, najbližem velikom gradu kraj njegovog rodnog sela. Na tom mestu je stekao i druga koga se kasnije sećao samo po lepom. Stevan i on su se intenzivno družili te četiri godine srednje škole da bi kasnije otišli svako na svoju stranu, ali sa gomilom prelepih sećanja koje su delili.

Stigle su devedesete prošlog veka i baš kad je trebalo da, posle položenog prijemnog ispita, pođe na studije arhitekture – izbio je rat. Dobio je poziv za vojsku i bez puno pompe, bez nekada uobičajenog ispraćaja koji se u staroj Jugoslaviji priređivao kada bi momak polazio u vojsku, otišao da služi svojoj domovini. Bio je u mornarici i nikada nije pričao o tih dvanaest meseci provedenih na Jadranskom moru. Petar, za razliku od svojih vršnjaka, nikada nije pio niti je zapalio cigaretu. Ti poroci su mu bili strani. Vrativši se iz vojske, odustaje od studija i da bi imao svoj novac počinje, kao njegov otac, da radi na građevini. Ubrzo shvata da svoje darove može da iskoristi baveći se keramikom, radi podove, kupatila, ali i postaje jedinstven po svojim radovima sa ciglom, na fasadama i ogradama, koji se u njegovim rukama pretvaraju u šarene mozaike. Tu se iskazuje njegov dar za slikarstvo i matematiku, u bojama i računima kojima osmišljava svoje radove.

Ženi se u svojim ranim dvadesetim i uskoro dobija sina. Jedno vreme je imao stalni posao, ali je firma zatvorena, pa je zavisio od povremenih angažmana koji su uglavnom išli po preporuci. Njegov otac razočarano napušta ovaj svet negde baš u to vreme. Petar sa suprugom i sinom živi u njegovoj kući. Radi i uživa u svojim delima, sve deluje idilično, sin raste, ima posla. Tada nastupa preokret…

Njegova supruga, sa kojom je proveo više od dvadeset godina, odlazi od njega, vraća se u rodnu kuću sa sinom. Rekla mu je samo da ne želi više da gubi vreme sa njim. Saznao je kasnije da je našla drugog.

Nakon razvoda sina je viđao povremeno. Tu počinje njegova agonija. Nije mogao da veruje šta mu se dešava. Išao je na posao, ali mozaici su postajali sve lošiji, njegove ruke nisu više osećale cigle i pločice koje su bile njegove igračke. U glavi su izmicale ideje koje su njegove ruke oživljavale. Počinje da gubi poslove i dolazi skoro do ivice. Sve ga ređe zovu da radi. Tada ga zatiče i još jedna tragedija. Jednog jutra zvuk fiksnog telefona, koji još i pored dugovanja nije bio isključen, omeo je njegove misli koje su, pomalo i od gladi, bile haotične. Čuo je sa druge strane glas koji mu je u prvi mah bio nepoznat: „Petre, ti si? Ovde Marija, Stevanova sestra… samo da ti javim da je Stevan juče poginuo u saobraćajnoj nesreći. Sahrana je sutra u dva na našem seoskom groblju.“

Petar je bio zatečen. Zahvalio se ženi što mu se javila, izjavio joj saučešće i napomenuo da će pokušati da dođe na sahranu. Selo u kojem je njegov prijatelj živeo je bilo dosta udaljeno od njegovog, a on nije imao ni automobil a ni novca da ode prijatelju na poslednji pomen. Taj dan i sledeći je preplakao u svojoj sobi. Sećao se momka sa kojim je podelio najlepši deo života, za koga su ga vezivale samo lepe uspomene. Bližio se pedesetoj godini života i činilo mu se da nema ništa za šta vredi živeti. Sada je i Stevan otišao, a on sedi i čeka i ne zna šta čeka, jer mu ni do čega više nije stalo.

Par dana kasnije u posetu mu je došao jedan od kolega sa posla. Rekao mu je da su njega i još par njih zvali da postave mermerne ploče na pod jedne pravoslavne crkve, koja se rekonstruiše, u selu u blizini, da će biti dobro plaćen i da počinju već sledećeg dana. Prevoz i hrana su obezbeđeni. Nevoljno, baš onako kako se i osećao, Petar je najviše zbog novca pristao. Taj posao nije ni zahtevao nikakvo umetničko angažovanje, pa mu je samim tim odgovarao.

Kad su sutradan on i još tri radnika stigli pred visoko zdanje crkve, koja je građena još u pretprošlom veku i bila zanemarivana za vreme komunizma, osetio je neku čudnu snagu. Počeli su odmah da ređaju velike mermerne ploče po podu svetinje. Petar je povremeno razgledao zidove sa freskama i visoku oslikanu tavanicu sa koje je otpadala boja. Pretpostavio je da će to neko drugi raditi. U jednom trenutku neko od njegovih kolega je povikao: „Pauza! ’Ajmo, i ti Petre!“

Petar je bez reči pošao ka prostoriji van crkve i pojeo svoje sledovanje. Ustao je i vratio se u crkvu. Stajao je nemo pred delom za oltar kada ga je neko oslovio: „Petre, nisi sam.“ Osvrnuo se oko sebe i ugledao mlađeg čoveka u crnoj svešteničkoj odori. „Kako znate moje ime?“ – upitao ga je. „Čuo sam kad su te zvali da ideš na pauzu. Nego, jesi li ti čuo za priču o talentima? Mnogi ih povezuju i tumače kao priču o darovima koje nam Bog daje. Priča se nalazi u Jevanđelju po Mateju, gde Isus priča kako je neki gazda pred put svojim radnicima podelio talante, jednom pet, drugom dva, trećem jedan… Kada se vratio, prva dva su umnožili svoje dobijene talante. Onaj treći, koji je dobio jedan, zakopao ga je i vratio gazdi. Gazda ga je ukorio i nazvao „rđavim slugom“ i dao da se onaj jedan talenat koji je sluga zakopao da onom koji ima najviše, a nekorisnog slugu izbaci u krajnju tamu. Slična priča postoji i u Jevanđelju po Luki.“

Petar ga je pažljivo slušao, dok je sa divljenjem posmatrao sveštenikove prave i nekako bezvremeno lepe crte lica. „Kakve veze ima ova priča sa mnom?“ Mladić ga pogleda sa osmehom: „Tebi je Bog dao više talenata, darova, ali ih već neko vreme ne umnožavaš. Radio si nekada sa voljom i željom, a u poslednje vreme počeo si da padaš. Vrati veru, poseti sestru pokojnog druga, imaćeš pare, poseti sina i bivšu ženu, oprosti… Ne padaj i ne dozvoli da te tama zavede. Niko to ne sme sebi da dozvoli“.

Pognute glave je Petar to saslušao: „Kako Vi to sve znate?“. Kad je podigao glavu čovek u crnoj mantiji je već bio daleko. Nije stigao ništa dalje da kaže. Njegove kolege su već radile. Kad su završili posao za taj dan, prišao im je stariji čovek duge sede brade u odori sveštenog lica i zahvalio im se, rekavši da ih i sutradan čeka na istom mestu. Petar ga je pogledao i upitao: „A onaj mlađi sveštenik? Gde je on?“ Čovek ga je začuđeno pogledao i rekao da osim njega tu, a i u selu, nema drugih sveštenih lica…

Petar je osetio nešto kao novootkrivenu misteriju. Bio je siguran da je pojava mladog čoveka u svešteničkoj odeždi bio neki onostrani način da Bog progovori sa njim. Shvatio je da je on važan i da ne sme da uništava darove koji su mu dati. Učinio je sve što mu je mladi sveštenik, ko god on bio i odakle god se pojavio, sugerisao. Posetio je Stevanovu sestru, kao i svoju bivšu ženu i sina. Vrlo brzo je dobio posao da radi mozaike od cigle na jednom restoranu blizu jednog manastira na Fruškoj gori. I to je za njega bio znak da ga Bog čuva. Na tom mestu je bio u prilici da sreće i posmatra monahe i sveštenike, u nadi da će ponovo videti momka koji mu se obratio u crkvi. Međutim, nije ga tu sreo, nije ga ponovo video ni do sada. Sina sada češće posećuje i darove više ne zakopava, već ih ponovo koristi.

Bilo da je ono što se desilo glavnom junaku priče bio stvarni susret ili vizija njegovog uma, vratilo ga je u život i podsetilo da, kada ne zakopavamo darove kojima smo, od Boga ili nekim drugim izvorom, darovani, život poprima najdublji i najjednostavniji smisao. Treba da budemo uvek zahvalni na životu, pa i onda kada sumnjamo u sebe ili ljude oko sebe, jer samo tako možemo da shvatimo onu iskru života koja svakodnevno tinja u nama.

Slavica Mršić-Petrović

U rubrici “Šta nam se događa” objavljujemo istinite priče, lična iskustva autora ili zapise o događajima koje su autori čuli od kredibilnih svedoka. Rubrika je otvorena za sve čitaoce, a vaše priče nam možete slati putem emaila: redakcija@trece-oko.rs