Postoje čudni fenomeni i sile čije se prisustvo i delovanje ne ume i ne može objasniti. Postoje svakako i ljudi koji su imali jedinstvenu priliku da budu očevici takvih čudnovatosti, pa i žrtve istih sticaja okolnosti.

Jednom je moj kolega i prijatelj D. Pavlović u razgovoru sa mnom opisao izvestan događaj iz sopstvene prošlosti, sećajući se noći koja će mu zauvek zapečatiti veru u natprirodno. Želeo je da se njegova ispovest verodostojno zabeleži, bez straha od uobičajene doze neverice, pa i podsmeha onih za koje su sve te priče ništa osim dela uobrazilje, obične praznoverice. Kazivanje koje sledi je istinito, jer dobro znam da čovekove oči nikada ne lažu, a glas ume da zadrhti od proživljenog i ponovo prizvanog sećanja i osećaja strave i užasa. I upravo je iskrenost bila uočljiva u Pavlovićevom stavu i rešenosti da svoje davnašnje iskustvo podeli sa svima.

U to vreme školske raspuste provodio je u kući svoje babe Mitre, na selu, daleko od grada u kome je rođen. Legalo se rano, pa kad bi došao čas za počinak dečak bi se ušunjao u krevet svoje babe i tamo slatko i mirno zaspao, vazda iscrpljen od igre. Ona mu je pod jastuk stavljala svežanj od kopriva kao amajliju protiv uroka, a oko ručnog zgloba vezivala narukvicu od crvenog konca i bilja nekih nepoznatih vrsta. Verovala je da će tim svojim magijskim činom zaštititi unuka od zlih čini i pogubnih namera skrivenih, ali zapravo sveprisutnih čuma, azbauka i mrazomraka. „Džabe sve to“, govorio je Pavlović, „kada nečastivci naume da pokažu svoje lice niko i ništa ne može da ih spreči u toj nameri. Prosto te progone dokle god imaš snage da ih istrpiš i da se braniš. Vidiš da odavno više nisam okićen tim njenim drangulijama. A pod jastuk jedino stavljam telefon da me ujutru budi za posao.“

Držao je monolog uz čašicu rakije dok je diktafon mog mobilnog telefona neprekidno snimao svaku njegovu reč. Bilo je prijatno i zabavno slušati ga. Bila mi je posebna čast to što je on lično gost u mojoj kući. „I sada sav pretrnem od same pomisli na tu noć“. Otpili smo po gutljaj lozovače i on nastavi tok svojih misli, izgovarajući ih u jednom jedinom dahu.

„U sobi beše mrkli mrak, a nas dvoje sami u kući. Jedini izvor slabe svetlosti titrao je iznad kredenca, gde je inače stajao lavor sa vodom i sudovnjača. Dugo nisam mogao da zaspim. Valjda zbog tog dosadnog svica koji mi je bez prestanka igrao pred očima. Prevrtao sam se u krevetu, ozebao od neke jezive hladnoće koja mi je puzala uz telo i uvlačila se pod kožu, iako beše tek početak avgusta. Ni sam ne znam koliko je prošlo kada sam čuo komešanje vode u lavoru, kao da neko uranja u tu vodu, kao da se neko umiva. Moja Mitra je već zaspala i uveliko hrkala… Nije ni sanjala šta se dešava na samo par koraka daleko od nas dvoje…“ Već je govorio tiše, očigledno pod snažnim utiskom svega onoga što je iznova dozivao svesti.

„Ali, to nije bilo sve. Tek što sam se, prestravljen, pokrio čaršavom preko glave, začuo sam po ćeramidama krova nečije korake. A zatim opet talasanje i zapljuskivanje vode u lavoru, pa opet bučne i spore korake iznad naših glava. Baba Mitra se najzad probudila, upalila svetlo i prekrstila se. U panici je uzalud tražila nezvanog gosta. Tada sam konačno shvatio da to ne može biti „neko” već samo „ono nešto“ što nije od ovog sveta. Jer to nešto nevidljivo i teško kao olovo selo je, to jest, zgrabilo me za obe noge i ne pušta! Nešto mrmlja, šapuće, ne mrda i samo što mi od jačine pritiska ne lomi kosti. Zaplakao sam, skamenjen od šoka i bola. Mitra je zavrištala iz sve snage, posle čega sam ja briznuo u još snažniji plač“…

Zurio je kroz prozor, pogled mu je lutao opustelom ulicom prekrivenom jesenjim lišćem. „Ne sećam se ostatka noći, ali Mitra mi je već idućeg jutra rekla da sam ubrzo zaspao jecajući, okupan znojem i drhteći u groznici. Srećom, ubrzo je to „nešto“ nestalo upravo onako kako se i pojavilo, iznenada i neočekivano. Sve to što je imala da mi saopšti učinila je na samo njoj svojstven, hladnokrvan način, kao da se pre samo nekoliko sati ništa nije desilo. Rekla mi je da se zapravo ništa nije ni zbilo, da sam sve ja to samo sanjao na javi. Navodno je to bio ništa drugo do jedan od lucidnih snova koje inače posebni ljudi sanjaju s vremena na vreme. I ja sam joj tada verovao, jer uplašeno dete uvek traži i veruje u reči utehe, pa makar one bile i lažne. Znam samo da mi je drago što sam sada ovde, još uvek živ i zdrav, i što o tome mogu potpuno otvoreno da razgovaram sa tobom. Nadam se da mi veruješ“.

Zaćutao je. Ćutali smo dugo obojica. Tišina je govorila umesto nas. Tišina nadolazećeg sumraka je pretila da postane teskobna poput omče oko vrata. Kao zift crne, razigrane i gotovo opipljive siluete spuštale su se na naš grad, na nas. Baterija telefona bila je na izmaku, ostalo je vremena taman toliko da Pavlović završi svoje svedočanstvo.

„Zvuči neverovatno, ali ja i danas nosim podsetnik na ta, kako bih nazvao, „nečista posla“. Evo. Pogledaj“. Podavio je obe nogavice do kolena kako bi mi pokazao znamen o bliskom susretu sa uljezom u Mitrinoj kući. Otisci nalik prstima na listovima njegovih nogu bili su sasvim vidljivi, naizgled bolni i prilično sveži. Tragovi što ostaju nakon nekih nesvakidašnjih događaja nikada ne blede. Ili se to možda duhovi prošlosti ponekad vraćaju?

Ivan Ristić

U rubrici “Šta nam se događa” objavljujemo lična iskustva autora, ili zapise o događajima koje su autori čuli od kredibilnih svedoka. Rubrika je otvorena za sve čitaoce, a vaše priče nam možete slati putem emaila: redakcija@trece-oko.rs