Ako izmislite sopstvenu prošlost u kojoj ste bili žrtva, zreli ste za kliničku psihijatriju. Bar tako tvrde stručnjaci, suočeni sa poplavom slučajeva u kojima su se neki ljudi obogatili izmislivši sopstvenu prošlost.

Svesni smo da naša memorija nije poput video kamere koja verno beleži svaki detalj. Iako se, međutim, pojavljuju lažna sećanja, pretpostavljamo da su veoma retka. Zapravo, naša memorija je u konstantnom stanju fluksa (toka), stalno se dorađuje i prekraja da zadovolji naše sopstveno viđenje prošlosti, koje često nema nikakve ili ima veoma male sličnosti sa onim što se zaista dogodilo.

Elizabet Loftus, psiholog iz Kalifornije, pokazala je 2001. kako se pomoću sugestija mogu kreirati lažna sećanja. Loftusova je ispitivala ljude koji su posetili Diznilend. Podelila ih je u četiri grupe i svakoj dala različiti reklamni materijal Diznilenda na čitanje. U nekim brošurama se pominjao Duško Dugouško, a postavila je i velike kartonske slike Duška Dugouška u prostoriji gde je boravila jedna grupa ispitanika.

Kada ih je posle toga ispitala, 40 procenata onih koji su dobili brošure u kojima se pominje ovaj lik iz crtanih filmova i onih koji su proveli vreme okruženi njegovim kartonskim slikama, setilo se da su videli ili susreli Duška Dugouška u Diznilendu. A samo 5 procenata ljudi iz drugih grupa koji nisu bili izloženi „podsećanju“ na ovaj lik ga je pomenulo. Štos je bio u tome što je lik Duška Dugouška vlasništvo filmske kompanije Vorner Bros i zbog toga uopšte nije uvršten u ponudu Diznilenda, niti se tamo bilo gde može videti.

Stvar interpretacije

Kada ljudi razgovaraju i konsultuju se, njihova sećanja su daleko pouzdanija. U nedavnom istraživanju obavljenom na univerzitetu Viktorija u Velingtonu na Novom Zelandu, istraživači su od srodnika zatražili da se prisete specifičnih uspomena na zajedničke događaje iz detinjstva koje će ispričati jedan pripadnik porodice. Takođe su pokušali da im, pomoću lažnih fotografija, „usade“ sećanje na let balonom. Zatim su omogućili srodnicima da međusobno razgovaraju pre nego što su ih ponovo ispitali. Kada im je pružena šansa da razgovaraju, ispitanici su se prisetili više detalja i njihove su se priče često poklapale. Zanimljivo je da je takvo međusobno savetovanje uticalo da se eliminišu lažna sećanja. Iako se 24 procenta ispitanika u početku „prisetilo“ leta balonom, ali je posle razgovora sa srodnicima dve trećine njih shvatilo da njihova „sećanja“ nisu tačna.

Tako ispada da delimo neku vrstu grupnih sećanja, međusobno proveravajući i ispravljajući verzije događaja. Zajedničko prisećanje je dataljnije i preciznije od individualnog sećanja. Ako je jedan član grupe izolovan, njegovo se sećanje može razlikovati od drugih. To saznanje može pomoći da se objasne šokantne uspomene na zlostavljanja u detinjstvu, koje su potpuno nepoznate drugim članovima porodice.

Knjiga „Leto običnih događaja“ Nikol Lije Helgejt, opisuje detinjstvo ispunjeno nasiljem u porodici, zlostavljanjem životinja i alkoholizmom. Njena se porodica seća tog perioda na sasvim različit način. Nikol piše da je njen otac ubio kravu vilama. Otac kaže da ga je Nikol videla kako pomoću vila sklanja mrtvu životinju. Ona piše da je otac vrelim uljem polio njenu majku. Majka je možda slučajno prosula ulje po sebi, a dete je pogrešno interpretiralo događaj.

Mamoarska knjiga „Bežeći sa makazama“ Avgustina Barouza koja opisuje život u porodici ekscentričnog psihijatra, takođe je dovedena u pitanje. On se seća da su ga ohrabrivali da se igra sa starom mašinom za elektroškove koju su držali ispod stepeništa. Druga deca tvrde da je to bio usisivač marke elektroluks. I drugi primeri pogrešno interpretiranih Barouzovih sećanja su se odnosili na sve, od psihološkog žargona do navodnih statua afričke plodnosti. Posle sudske tužbe koju je pokrenula porodica, unete su izmene u knjigu, koja se danas više ne naziva memoarskom, već samo običnom knjigom.

Obojiti sećanja

Fabrikovanje uspomena je retko kada proizvod istinskog sećanja a više različitog doživljaja i interpretacije događaja. Ipak, sasvim je moguće da se u naša sećanja uvuku neki dodatni detalji, baš kao u slučaju nepostojećeg Duška Dugouška u Diznilendu.

Možda je aspekt memorije koji najviše zabrinjava to što mi nismo u stanju da shvatimo koliko je naše sećanje netačno. Tokom takozvane Studije Čelindžer, istraživači su zatražili od studenata da se prisete i zapišu šta su radili u trenutku kada je eksplodirao spejs šatl Čelindžer. Dve ipo godine kasnije, istim osobama je postavljeno potpuno isto pitanje. Polovina sećanja studenata je sada bila različita od onoga što su zapisali prvi put, a čak četvrtina se značajno razlikovala.

„Opa! Pa to je sasvim drugačije nego što se sećam“, uzviknuo je jedan student kada je pročitao ono što je sopstvenom rukom zapisao tokom prvog ispitivanja. Neki su odbili da poveruju. „To jeste moj rukopis“, rekao je drugi, „ali ovo što piše nije ono što se zaista dogodilo!“

Ovo istraživanje samo pokazuje koliko je važno zapisivati događaje čim se dogode. Sećanja o bilo čemu iz prošlosti – bilo da su proslave rođendana, vanzemaljske otmice ili susret sa čudovištima – više su nego podložna progresivnom menjanju. Nova saznanja, iskustva ili novousvojeni stavovi, obojiće naša sećanja na prošlost: svi se mi mahom prisećamo događaja iz sopstvene mašte.

Izmišljene prošlosti

Ako izmislite sopstvenu prošlost u kojoj ste bili žrtva, zreli ste za kliničku psihijatriju. Bar tako tvrde stručnjaci, suočeni sa poplavom slučajeva u kojima su se neki ljudi obogatili izmislivši sopstvenu prošlost.

Možda je najstrašniji primer Švajcarca Bruna Desekera, koji je u svojoj knjizi „Fragmenti iz detinjstva 1939-1948“, objavljenoj 1995. godine napisao da je rođen kao letonski Jevrejin Benjamin Vilkomirski, koji je kao dečak preživeo zloglasne koncentracione logore Majdanek i Aušvic.

Tri godine kasnije, švajcarski novinar Danijel Gancfrid otkriva da je Deseker rođen vanbračno kao Bruno Grosjean u Bilu u Švajcarskoj, 12. februara 1941. i da su ga 1945. usvojili doktor i gospođa Deseka iz Ciriha. Niti je Letonac niti Jevrejin, niti je napuštao Švajcarsku tokom II svetskog rata. U školi je bio poznat kao dečak koji izmišlja svakakve priče.

Još jedna izmišljena žrva nacista bio je Španac Enriko Marko. U svojoj autobiografiji iz 1978. „Uspomene iz pakla“, tvrdio je da je bio zatvorenik koncentracionog logora Flosenburg. Kada je 2005. konačno otkriveno da je sve što je napisao obična laž, Marko (84) je morao da podnese ostavku na mesto predsednika Asocijacije preživelih logoraša nacističkih konc logora.

Amerikanac Dži Ti Leroj, tvrdio je da je u detinjstvu bio primoran da se prostituiše, a da je u kasnijim godinama preživljavao na ulicama San Franciska kao beskućnik i narkoman. Ta neobična, androgena ličnost i pisac turobnih autobiografskih priča o svojoj mladosti, doživela je vrtoglavi uspeh svojih knjiga (prvu knjigu „Sara“, objavio 2000. godine), štampanih na čak 20 jezika sveta. Leroj je bio krajnje prepoznatljiv, pošto je u javnosti uvek nosio plavu periku i ogromne naočare za sunce. Početkom 2006. je otkriveno da Dži Ti Leroj uopšte ne postoji; knjige je pisala Lora Albert, četrdesetogodišnjakinja, samohrana majka iz Bruklina, a predstavu za javnost sa plavom perikom i naočarama, izvodila je njena prijateljica Savana Knop.

Otprilike tada je razotkriven i Džejms Frej, pisac knjige „Milion komadića“, u kojoj opisuje svoj tegobni put izlečenog alkoholičara i narkomana. Frej je proglašen notornim lažljivcem. Knjiga je postala bestseler 2005. kada je o njoj pred TV kamerama govorila Opra Vinfri. Međutim, iako je tvrdio da su ga okrivili za smrt školskog druga, Frej je lagao. Baš kao što je lagao da je proveo tri meseca u zatvoru, čitajući ostalim zatvorenicima „Rat i Mir“. U stvarnosti, bio je pritvoren tek nekoliko sati zbog saobraćajnog prekršaja.

Aleksandar Rusić

Foto: Pixabay