Mudrost sakupljena u indijskim vedskim tekstovima pokazuje da je u dalekoj prošlosti postojala civilizacija koja je bila sve drugo samo ne primitivna. To društvo se koncentrisalo na duhovnost, ali i na naučna istraživanja u raznim oblastima.

Vede su neprocenjivo vredno nasleđe Indije i celog čovečanstva. Reč „veda“ znači “znanje”, a uključuje i poznavanje astronomije. U mnogim vedskim izvorima vidi se značaj koji je pridavan poznavanju neba i izračunavanju položaja Sunca, Meseca, planeta i zvezda.

Moderna astronomija nije obraćala pažnju na te izvore, smatrajući ih nenaučnim i pukim mitom. Zapadna nauka je čak tvrdila da nisu originalni, već prepisani iz grčko-vavilonskih tekstova. U stvari, tek posle velikog napretka astronomije u 20. veku vidi se koliko su neverovatna znanja koja su Vede sakupile pre pet hiljada godina.

Prema sadašnjim astronomskim saznanjima, svemir je skup milijardi galaksija koje drži na okupu sila gravitacije. Toliko je veliki da zraku svetla treba oko trinaest milijardi godina da prođe s kraja na kraj. Neke teorije koje se oslanjaju na teoriju o super-nitima (novi model u pokušaju shvatanja svemira) kažu da naš svemir nije jedini, već samo zrno u “grozdu svemira”. Zemlja je beskrajno mala i krhka lopta koja se kreće tim beskrajnim prostranstvom. Upravo to kažu i vedski tekstovi.

Zvuci Krišnine flaute i muzika sfera

U vedskom delu „Bagavata purana“ čitamo: “Svi svemiri grupisani su zajedno i izgledaju kao ogromna hrpa čestica”. Ili: “Postoji bezbroj svemira osim našeg i premda su krajnje prostrani, kreću se kao atomi u čaju.”

Vede na više mesta spominju i da je Zemlja samo jedna od mnoštva planeta – tako su mislili i Demokrit, Epikur i Đordano Bruno. Tako misli i savremena astronomija, ali su do pre samo nekoliko decenija bila vrlo glasna i mišljenja da su planete u svemiru retkost.

Moderna istraživanja o mikrotalasima kojima svemir obiluje pokazala su da formaciju kosmičkih struktura prate serije “tonova” koji su u međusobnoj harmoniji (tzv. muzika sfera). Da li je to muzika flaute vrhovnog boga Krišne iz vedske tradicije? Još je zanimljiviji opis prvih trenutaka života Brame, prvog bića koje je stvoreno prema vedskoj kosmogoniji i tvorca sveopšte raznovrsnosti. Tek što je došao na svet na lotosovom cvetu koji je nikao iz pupka boga Višnua, osvrće se oko sebe i vidi ogromno prostranstvo “primordijalne tečnosti” slično okeanu. I taj opis je vrlo sličan onome što se može očekivati pri rađanju svemira prema novoj teoriji o hladnoj, tamnoj materiji kao nosiocu kosmološke konstante. Da li je i to slučajnost?

Relativnost vremena

Čovek se hiljadama godina pita šta je vreme i kakav ono ima uticaj na život. Moderna nauka je tom problemu posvetila značajnu pažnju, ali nije došla do odgovora šta je vreme. Za jedne ono je niz trenutaka, ili drugim rečima, iluzija, za druge je sama suština svemira. Ajnštajn je uveo koncept nerazdvojivosti i relativnosti prostora i vremena, ali je govorio da vreme ne pripada fizičkom svetu i da ne može da bude predmet naučnog proučavanja. Veliki ruski fizičar i nobelovac Ilja Prigogin objašnjava prirodu vremena tako što u fiziku uvodi koncept “strele vremena”, odnosno njegove jednosmernosti i kaže da je vreme “ireverzibilno”. U fizici se za fenomen kaže da je ireverzibilan kada neki sistem ne može da se vrati u početno stanje bez uticaja spoljašnje energije.

Prigogin kaže: “Za mene čovek je deo tog toka ireverzibilnosti koji je jedan od esencijalnih, konstitutivnih elemenata svemira.” On smatra ireverzibilnost, jednosmernost fizičkih procesa, dakle i vremena, primarnim stvaralačkim i organizacionim konceptom struktura i makrokosmosa i mikrokosmosa. Tvrdi, u stvari, da “vreme treba da smatramo tvorcem čoveka, a ne čoveka tvorcem vremena.”

Isto to kažu i vedski tekstovi!

Jedna od posledica Ajnštajnove terorije relativiteta jeste da vreme protiče sporije onima koji putuju velikim brzinama, bliskim brzini svetlosti. Vreme, dakle, nije utvrđena merna jedinica, već varijabilna i relativna. Primer takvog “rastezanja vremena” može da se nađe u „Bagavata purani“, u priči o čoveku koji želi da dođe do nebeskih planeta da bi nešto pitao Tvorca. Zadržao se u poseti samo 20 minuta, ali kada se vratio na Zemlju otkriva da su na njoj prošle hiljade godina i da više nema ni njegove porodice ni prijatelja. Purana dalje objašnjava da u različitim delovima kosmičkog prostora postoje razne vremenske skale i da se “elementarno vreme meri prema atomskom prostoru koji pokriva…”

U „Bagavad Giti“, najpoznatijem od vedskih tekstova, Krišna objašnjava: “Ja sam Vreme, veliki uništitelj svetova.” I dalje, o značaju faktora vremena i njegovoj ulozi u stvaranju sveta: „Vreme troši stvari ovoga sveta, uključujući i naša tela, koja su neizbežno osuđena da umru. Vreme je izvor svih pokreta i vrhovni kontrolor “triguna” – tri energije koje tvore svemir.“ Vreme, dakle, ima sopstveni život odvojen od svemira, iako je u njegovom temelju, matrica koja ga podržava i daje značaj životu.

Vedska astronomija

Spis „Bagavata purana“ opisuje “kružnu planinu” koja se nalazi na 125 miliona “jojana” od Zemlje (oko milijardu i po kilometara) i razdvaja deo sunčevog sistema koji Sunce obasjava od dela koji ne obasjava. Ta “planina” nalazila bi se između Saturna i Urana – odnosno poslednje planete Sunčevog sistema koja je vidljiva golim okom i prve koja je nevidljiva (ne obasjava je Sunce). Gore spomenuti “jojan” je, inače, vrlo zanimljiva mera – koristila se isključivo za izražavanje dimenzija svemirskog prostranstva.

Na više mesta u vedskim spisima opisuje se rotacija Zemlje. „Ajtarea bramana“ kaže: “Sunce u stvari nikada ne izlazi i ne zalazi… jer kada dođe kraj dana ono stvara dva suprotna efekta – noć za one koji ostanu ispod i dan na drugoj strani. Kad dođe kraj noći, stvara dan za one koji su ispod i noć na drugoj strani.”

„Bagavata purana“ daje još detaljnije objašnjenje: “Ljudi koji žive u oblasti koja je dijametralno suprotna onoj gde sunce izlazi videće kako ono zalazi, a ako se povuče prava linija od Sunca u podne, u oblastima na suprotnom kraju linije biće ponoć.” Opisana je i revolucija Zemlje: “… dok prvi još oru i seju, ostali već žanju i vrše (žito)”, nalazimo u „Satapata bramani“. A „Višnu purana“, pak, govori o fenomenu plime i oseke: “U svim okeanima količina vode uvek ostaje ista, ne raste i ne pada, ali kao što se voda u loncu podiže pod uticajem toplote, tako i vode okeana rastu kad raste Mesec. Vode, svejedno, ne rastu i ne padaju već se šire i skupljaju dok Mesec raste i opada.”

Zanimljivo je i da „Makandeja purana“ opisuje Zemlju kao spljoštenu na polovima i razvučenu u ekvatoru – ukazujući da njen oblik ne odgovara savršenoj lopti (što je tačno) i zna da je boja neba svetlo plava zbog disperzije sunčeve svetlosti. U istoj knjizi može se naći da se Sunce nalazi u središtu solarnog sistema, kao i savršen opis Velikog praska: „Svemir je nastao iz kondenzovanog stanja izuzetno visoke temperature ravne milionima izuzetno sjajnih sunaca, za čime je usledila neka vrsta eksplozije ili naglog širenja.“

„Bagavata purana“ poetski ilustruje relativno kretanje planeta i zvezda na nebu metaforom o mravima na grnčarskom točku. Pošto su mogle da se nađu kontradiktorne informacije da se Sunce okreće oko svoje ose udesno (u pravcu kazaljke sata) i, ponekad, ulevo (obrnuto od kazaljke sata), veliki mudrac Sukadeva Gosvami, pripovedač Bagavata purane, objašnjava da se Sunce, sa stanovišta kretanja dnevne rotacije Zemlje okreće u pravcu kazaljke sata, dok se sa stanovišta svog kretanja godišnje revolucije Sunce kreće obrnuto od kazaljke sata (u odnosu na Zemlju).

Šta “vide” tri slepa čoveka

Priđu trojica slepaca slonu i počnu da ga opipavaju da bi zaključili kako izgleda. Prvi mu opipa nogu i kaže: “O, slon je kao stub”. Drugi mu opipa surlu i kaže: “O, slon je kao zmija”. Treći mu opipa bok i kaže: “O, slon je kao velika lađa”.

Jasno je da nijedan od trojice nije u stanju da opiše slona kako treba. Mi ličimo na ta tri slepca kad proučavamo svemir. S jedne strane čula su nam ograničena, s druge imamo taj isti mentalni sklop koji nas nagoni da zaključujemo na osnovu svog ograničenog iskustva i ličnih paradigmi.

Uzmite samo koliko malo vidimo: naše oko registruje talasne dužine između 400 i 800 mikrona, što je sićušni delić ukupnih elektromagnetnih vibracija prisutnih u svemiru. Čak i u tako malom rasponu frekvencija naše oči – i naša predubeđenja – često nas varaju. Na primer, udaljeni predmeti izgledaju nam mali iako to nisu.

Da bismo izbegli takve greške danas koristimo sve savršenije i sve moćnije aparate Ali, ni oni ne mogu da nas spasu predubeđenja, jer podatke koje sakupe opet moramo da tumačimo mi. A mi često vidimo ono što očekujemo da vidimo, a ne ono što je pred nama.

Mudrost sakupljena u indijskim vedskim tekstovima pokazuje da je u dalekoj prošlosti postojala civilizacija koja je bila sve drugo samo ne primitivna. To društvo se koncentrisalo na duhovnost, ali i na naučna istraživanja u raznim oblastima. Vedska kulturna tradicija razumeva i povezuje sve oblasti znanja, ali iznad svega naglašava važnost istraživanja duhovnosti i afirmacije vrednosti života.

Pre četrdesetak godina čuveni Svami Baktivedanta rekao je: “Izgleda da savremena civilizacija napreduje u naučnim saznanju. Ali, šta je naučno saznanje? Ona se koncentriše pre svega na udobnosti tela, a da ne razume da je telo, koliko god mu se udobnosti pruži, neumitno osuđeno da bude uništeno.”

Znalac Veda upozorio je time zapadno društvo da koliki god bio tehnološki napredak, pravi stepen civilizacije pokazuje duhovna dimenzija. Vede u sklopu svojih priča i dijaloga daju i naučne informacije, ali je njihov primarni cilj – globalni razvoj ljudskog duha.

Elizabeta Rašić