Delfina i Leonard Lalori bili su miljenici otmenih krugova, sve dok slučajni požar u kući nije otkrio njihovo pravo lice i eksperimente koje je satanski bračni par vršio na robovima…

Mari Delfina Lalori, priča se, bila je prelepa žena, duge crne kose, rođena oko 1775. godine, a njeni roditelji bili su ugledni i bogati građani Nju Orleansa toga vremena. Delfinin bratanac, Augustin de Makarti, bio je gradonačelnik Nju Orleansa od 1815. godine.

Udavala se tri puta. Prvi muž joj je bio Don Ramon de Lopez i Angilo, plemić koji je umro četiri godine kasnije na Kubi i sa kojim je imala jednu kćerku. Drugi put se udala za Žana Blanka, trgovca robovima i rodila četvoro dece, tri kćerke i jednog sina.

Posle Žanove smrti, 1816. godine, već dvostruka udovica još jednom stupa u brak, ovoga puta sa doktorom Leonardom Lujem Lalorijem, rođenim Francuzom, koji počinje praksu u Nju Orleansu.

U to vreme kupuju raskošnu kuću u Rojal Stritu broj 1140, i ona postaje stecište okupljanja i raspusnih zabava pripadnika visokih krugova grada, o kojima se nakon toga pričalo mesecima (Danas je kuća turistička atrakcija.). Delfinina kćerka iz prvog braka, Borkita, bila je već udata za Plasida Forstala, naslednika najbogatije porodice u Nju Orleansu, a drugu kćerku, Mari Blank, oženio je Augusto de Lasis, sin guvernera Lujzijane.

Kao i mnogi iz otmenog društva, Lalorijevi su često zalazili na Kongo Skver, gde su se održavali ritualni plesovi robova, kojima je upravljala moćna vudu-veštica tog vremena, Mari Lavije. Uveliko se već šuškalo o okrutnosti madam Lalori prema robovima koje je bračni par držao u svojoj kući, a priče su dobile potvrdu 1833. godine kada je Delfina dospela na sud pošto je, nakon surovog bičevanja, osmogodišnja devojčica pala sa terase i poginula.

Madam je dobila novčanu kaznu, oduzeti su joj svi robovi i prodati na aukciji, ali ih je vratila jer su ih pokupovali i isporučili ih joj – njeni rođaci!

Sve to, naravno, nije mnogo uzbuđivalo blazirane njuorleanske bogataše, niti su za takve postupke naročito osuđivali Delfinu, pošto ni sami nisu prezali od grubosti i nasilja nad ljudima čije živote su u potpunosti imali u svojoj vlasti.

Niko, međutim, nije očekivao u šta će se izvrgnuti omiljeni par koji su činili bogatašica i ugledni lekar i kakvo jezivo lice skriva maska uglađenosti koja će pasti pukim slučajem jedne aprilske večeri 1834. godine. Ono što se otkrilo, zgrozilo je i najtvrdokornije među njima, toliko da su čak bili spremni da linčuju Lalorijeve istog trenutka!

Užas na tavanu

U odsutnosti gospodara kuće, 10. aprila popodne, jedan vremešni kuvar izazvao je nepažnjom požar u kuhinji, koji se proširio na čitavu zgradu. Susedi su požurili da gase vatru i da spasu od nameštaja ono što se može spasiti, a u međuvremenu su stigli i vatrogasci. Ono što se dalje dešavalo, uglavnom je poznato iz članaka koji su narednih dana objavljeni u lokalnoj štampi, pre svega u „Njuorleanskoj pčeli“ od 12. aprila 1834. godine.

Kada su vatrogasci stigli do tavanskih vrata, ona su bila zaključana i morali su da ih obiju kako bi ušli i sprečili širenje vatre. Zatekao ih je prizor kakav nisu mogli očekivati ni u najgorim noćnim morama. Autor teksta ne želi čitaocima detaljno da opisuje strahote na koje su naišli, ali ih nagoveštava:

„Jezik je nemoćan da opiše sav užas scene na koju su ovi ljudi (vatrogasci) naišli. Sedmoro robova, manje ili više osakaćenih, vezanih za vrat, sa udovima istegnutim i izokrenutim na suprotne strane. Ovi robovi bili su u vlasništvu demona u obliku žene koju smo spomenuli na početku teksta. Oni su bili njeni zatvorenici nekoliko meseci i doživeli su najgora mučenja kakva se mogu zamisliti. Ali, zašto se zadržavati na takvim poražavajućim i bolnim detaljima! Mi smo uvereni da zajednica sa nama deli našu indignaciju i da će osveta svom težinom pasti na zločince“.

Drugi izvori ipak pobliže opisuju pojedinosti mučilišta na tavanu kuće u Rojal Stritu. Oni navode da je bilo najmanje dvanaest žrtava, žena, muškaraca i dece, i osim pomenutih iščašenja udova, ukazuju na još morbidnije zahvate koji su bili primenjivani na nesrećnim robovima.

Na nekima od zatvorenika obavljani su primitivni pokušaji promene pola, dok su na drugima rađeni čudni i neverovatni eksperimenti. Na primer, bili su im amputirani udovi, a koža sa tela tako skidana u trakama, tako da su ličili na gusenice! Nekoliko robova imalo je toliko izobličena lica da su podsećala na „gargojle“ – u 19. veku popularne figure demona koje su se postavljale na krovove i pročelja zgrada. U prostoriji je bilo i nekoliko gomila nabacanih delova tela!

Da li su Lalorijevi, zagazivši u tamne vode vudu-magije, pomešali magijske rituale sa medicinskim eksperimentima koristeći znanja doktora Leonarda Lalorija, može se danas samo pretpostavljati.

Neki robovi su već bili mrtvi pre požara, dok se većina ugušila od dima koji je ispunio potkrovlje. Drugi, koji su spašeni, nisu dugo ostali u životu. Grad je uzavreo. Kada se o događaju pročulo, pobesnela gomila upala je u kuću i demolirala ju je u potpunosti. Delfina i njen suprug izbegli su linč, po jednoj verziji jer su se nalazili van grada kod rođaka, pa su odatle odmah pobegli za Francusku, a po drugoj, verni kreolski sluga uspeo je da ih u kočiji izvede iz Nju Orleansa. Madam Lalori umrla je, pričalo se, u Parizu, i mada se smatralo da je u pitanju samo govorkanje kako je njeno telo preneto i sahranjeno u rodnom gradu, 1941. godine na groblju Sent Luis u Nju Orleansu pronađena je ploča sa natpisom „Madam Lalori, rođena Mari Delfina Makarti, umrla u Parizu, 7. decembra 1842. godine“.

Iako su vremenom mnogi smatrali da su priče o broju žrtava i načinu na koji je masakr počinjen bile više mit nego istorijska istina, prilikom rekonstrukcije zgrade 1970. godine, u međuspratnoj konstrukciji otkriveno je 75 skeleta, što je potvrdilo najcrnje pretpostavke!

Krici iz posednute kuće

Dom Lalorijevih je obnovljen posle 1837. godine, i od tada se raspredaju čudne priče o sablastima koje njime tumaraju, neobičnim zvucima, kricima sa tavana i svetlima koja trepere na gornjim prozorima. Naredni vlasnik u kući je uspeo da sastavi samo tri meseca, nakon čega je ona ponovo prodata. Posle toga je izdavana više puta kao frizernica, ali ni jedan zakupac nije ostajao dugo.

U toku građanskog rata, u Rojal Stritu 1140 bio je štab južnjačke vojske, a zatim je otvorena kockarnica. Iz tog perioda postoje izveštaji o prikazama u oblku senki, promuklim glasovima niotkuda i zloslutnim zvucima zveckanja lanaca koje je dopiralo iz delova kuće gde su nekada bili smešteni robovi.

Zgrada je tokom 19. veka još nekoliko puta menjala namenu, od ženske škole do muzičkog konzervatorijuma, a plesnu školu, tvrdi se, vlasnik je zatvorio bukvalno sutradan, pošto je u toku noći doživeo divlji ples aveti predvođenih satanskom madam Lalori! Bilo je to 1882. godine.

Naredni stanar, Džozef Eduard Vinji, za kojeg se smatralo da je siromah, nađen je mrtav na spratu. U apartmanu je otkriveno 10 hiljada dolara u gotovini, i još dosta novca na nekoliko skrivenih mesta. „Gospodin F. Greko kupio je posednutu kuću na Rojal Stritu…“, objavile su nakon toga, 28. februara 1892. godine, novine.

Iz 1920. godine ostalo je zabeleženo da „nijedna porodica ne može da ostane preko noći u kući, a svedok tvrdi da je na trećem spratu video čoveka koji je u rukama nosio svoju glavu“.

Tri godine kasnije, Vilijem Vorington otkupio je zgradu i u njoj otvorio sklonište za mlade prestupnike. Ni ono nije bilo dugog veka, pa je 1932. otkupljuje Veliki konzistorijum Lujzijane i deceniju kasnije prodaje za bar i prodavnicu nameštaja.

Prodavnica nameštaja ubrzo je propala, jer je neko preko noći uništavao stvari. Vlasnik je prvo sumnjao na vandale i naoružan puškom u toku noći im je postavio zasedu. Kada „vandale“ nije video, a nameštaj ipak našao ruiniran, vrlo brzo je zatvorio radnju.

Radnik koji je 9. avgusta 1964. popravljao podove, iskopao je skelete ispod kuće. Tadašnji vlasnik je, brže-bolje, da bi sprečio glasine, izjavio da je kuća u stvari podignuta na groblju iz španskog perioda, ali se pokazalo da su ostaci iz mnogo kasnijeg perioda. Upravo iz vremena madam Lalori.

U knjizi „Priče o duhovima iz starog Nju Orleansa“, Žane DeLavinj, piše da je 1966. godine u Rojal Stritu živela umetnica Zela Fank, deleći smeštaj sa Lujzom Harper Ričards, dok se njena kuća renovirala. „Moji duhovi-bukači su zabavni“, izjavila je Zela bezbrižno. „Oni nisu tu svaki dan, ali se dešava da iznenade posetioce“.

Tri godine kasnije, novi vlasnik obnovio je kuću u originalnom stilu i podelio je u 14 apartmana za izdavanje. Iako je tvrdio da za gotovo deceniju i po nije doživeo paranormalna iskustva, priznao je da je blizu svoje sobe slušao čudne zvuke, korake koji su dolazili i odlazili, tužne uzdahe i jednom prilikom očajnički krik. Po njemu, duhovi su ga ostavljali na miru jer ga nije interesovalo da istražuje šta se dešava i da ih na taj način uznemirava!

Kraće vreme kuća je bila u posedu poznatog glumca Nikolasa Kejdža, 2007. godine, ali je on, navodno zbog finansijskih problema u koje je zapao, prodao već u februaru naredne godine!