Mačke su svuda oko nas – u divljini i pitomini, u imenima gradova, sela, potoka, pećina, planina, na poštanskim markama, imaju svoja naselja i svoja mesta u kući, a na Kipru i – manastir!

Nećete pitomu mačku videti samo u dvorištu, na ulici, u kući. Kuda god krenete srešćete se sa imenima koja vas podsećaju da su tu one ”glavne”, ili su nekada bile. Ima li neka zemlja na svetu bez sela, grada, potoka ili brda koje se zove Mačkovac, Mačkovica, Mačkat, Mačkatica ili tako slično?

U Srbiji, Makedoniji, Bosni i Hercegovini, Sloveniji, Hrvatskoj, svuda ima poneko takvo mesto. Nedaleko od Dubrovnika je kilometar i po dugačka pećina – Mačkovica. A o belom svetu da i ne govorimo.

Na primer, u SAD postoji Mačji ranč, u kome se baškari više od 660 mačaka svih fela. Osnovao ga je čovek po imenu Craig Grant. Kada mu je sin odrastao i iselio se iz kuće ostavio mu je u ”amanet” mačku Peper, koja je uskoro omacila pet mačića. Bila je to ljubav na ko zna koji pogled, jer kada god bi neko došao od komšija da uzme jedno mače, on bi izmišljao razlog da ga ostavi pored majke. Kada su male mačke odrasle i počela rađati mačiće, a g.Grant donositi u dvorište mačke lutalice, postalo je suviše tesno, ali i neprihvatljivo za komšije i organe reda. Ljutit, kupio je parče zemlje u brdovitom delu kraja koji nije bio naseljen i tu stvorio svojim ljubimcima sve uslove za udoban život i raznolike aktivnosti. Imaju svoje kućice za stanovanje, prostore za igru, prodavnice, gde uzimaju hranu, čak i mesto za skupove, koje zovu ”skupština”!

U zalivu Išinomaki, u Japanu, postoji ostrvo Taširojima. Zovu ga i Mačje ostrvo ili Mačji raj. Postalo je poznato po tome što nije imalo nikakvih posledica od razornog cunamija i zemljotresa. Ako stanovnike pitate za objašnjenje, pokazaće vam na mačke! One ovde imaju svaku zaštitu i mogu raditi sve šta hoće u prostoru koji je ograničen samo vodama okeana. Ali to nije sve. Na ostrvu živi samo tek sedamdeset stanovnika, a na svakog od njih dolazi po stotinak mačaka. Nekada su stanovnici ovog ostrva proizvodili svilu. Ali vremenom su se razmnožili miševi i pacovi, koji su jeli njihove svilene bube, i tako doveli Taširojimćane na ivicu opstanka. Onda se neko setio mačaka, koje su donete na ostrvo, i vrlo brzo zavele red. Proizvodnja je ponovo krenula, a mačke su od zahvalnih stanovnika dobile status zaštićenih i neprikosnovenih ”osoba”, koje niko ne sme da uznemirava. Čak ni psi, kojima je zabranjeno doseljavanje na ostrvo.

Iako se svila više ne pravi na Taširojimi, mačke imaju svoju veoma značajnu ulogu u životu preostalog stanovništva. Međusobni odnos i razumevanje između mačaka i ljudi došli su do takvog nivoa, da ribari prema ponašanju mačaka određuju kada će ići u ribolov, pa čak i da li će ulov biti bogat, a o predviđanju vremena da i ne govorimo. Sami Japanci, poštujući legende o božanskom poreklu mačaka, govore da one mnoge stvari bolje predviđaju i osećaju nego ljudi. Iz zahvalnosti ovde su im podignuti čak i mali spomenici i kapelice, a turisti spavaju u kućama koje imaju mačje obličje. Na kraju će vam svaki Taširojimćanin reći da je srećan i zahvalan ovim Božjim stvorenjima, koja su, eto, baš svakome od njih poklonila bar po jedan od svojih sedam života!

Priči o mačkama nikad kraja. Stoga, svratimo na Kipar, koga ponekad mornari zovu i Ostrvo mačaka, ili, tačnije, Ostrvo koje su spasle mačke.

Bilo je to početkom četvrtog veka nove ere. Na nekim delovima ostrva sedamnaest godina nije padala kiša. Biljke su se sušile, letina propadala, ponestajalo vode za piće i stanovništvo je počelo da se iseljava. Razmnožile su se u velikom broju zmije i druge sitne životinje kojima je odgovarala takva klima. U to vreme, na Kipar je svratila carica Jelena, majka cara Konstantina, na svom putu od Jerusalima do Konstantinopolja, noseći sa sobom Sveti Časni krst. Shvatila je ozbiljnost i teškoće života kojima su izloženi stanovnici Kipra, i zamolila svoga sina da na ostrvo pošalje, guvernera Kalokerosa, koji je dobio zadatak da iz Egipta i Palestine prenese na Kipar oko hiljadu mačaka, koje će uništiti zmije i razne glodare koji su se toliko razmnožili da su pretstavljali veliku opasnost. Tako je ostrvo spaseno velike napasti, a posle nekoliko kišnih godina stanovnici su se vratili na svoja stara obitavališta. Pridošle mačke razišle su se po celom ostrvu, a njihovi potomci tu žive do dana današnjeg.

Radi sećanja na ta vremena, prema preporuci i uz pomoć carice Jelene, guverner je na poluostrvu Akrotiri, gde je ova opasnost bila najveća, sazidao crkvu posvećenu Svetom Nikoli, 327. godine. Vremenom oko crkve je zasnovan manastir, čiji su monasi, pored svih obaveza imali jednu posebnu, da pružaju utočište povređenim mačkama, koje su bile osakaćene ili nesposobne da sebi nalaze hranu, jer su nastradale u borbi sa zmijama i drugim štetočinama. Ta tradicija održala se vekovima, a manastir Svetog Nikole još se naziva i Mačiji.

Kroz vekove, manastir je preživljavao uspone i padove, rušen i obnavljan i uvek kada bi ponovo oživeo u njegovoj porti je nalazilo utočište bar stotinak mačaka. I dalje su se borile sa glodarima i zmijama kojih je bilo mnogo manje i za to dobijale zasluženu nagradu. Mnogi putopisci ostavili su svedočenja iz različitih perioda, pa se danas može pratiti život na ovom mestu tokom prohujalog vremena. Tako je C. Vilamont, došao na ostrvo 1589. godine i tu se zadržao trideset devet meseci.

Opisao je život u manastiru, u kome je prvo jutarnje poslušanje manastirske bratije bila priprema hrane za mačke. One bi na određenom mestu pojele svoj prvi obrok, a zatim krenule u lov. Za ručak ili večeru pozivane su zvonom i disciplinovano se okupljale po određenom redosledu. Posebno je bio oduševljen odnosom ribara iz okolnih sela. Po povratku sa mora, deo svog ulova ostavljali su manastiru, da bi monasi imali dovoljno hrane za svoje mačke. Poseban lov organizovan je na dan Svetog Nikole, kada je sav ulov deljen mačkama, jer su smatrali da tako dobijaju blagoslov Svetog Nikole, za dobro more i dobar ulov tokom godine.

Izvesno vreme manastir je bio skoro napušten, a crkva Svetog Nikole bila oronula i sklona padu. Krajem prošlog veka ovde su došle monahinje i uz pomoć crkvenih i lokalnih vlasti manastir pored Mačjeg rta je obnovljen. U njemu danas živi nekoliko monahinja, koje kao u stara, drevna vremena, posebnim zvonom pozivaju svojih stotinak mačaka na doručak. I ove mačke, kao i njihvi preci pre mnogo vekova, posle doručka, osokoljene kreću u lov, da čiste okolinu od nepoželjnih gostiju.

Prema arheološkim nalazima, drevnim zapisima, slikama i mozaicima dugo se smatralo da najstariji soj pripitomljenih mačaka potiče iz Egipta, od pre oko dve hiljade godina pre nove ere. A onda je, na Kipru, u okolini sela Silurokambos, otkriven ljudski skelet i pored njega, na samo dvadesetak santimetara potpuno očuvane kosti mačke. Starost se procenjuje na oko deset hiljada godina i kraj kamenog doba. Dileme o odnosu čoveka i mačke su postale još veće kada se ustanovilo da ni jedna kost nije nasilno oštećena, što bi značilo da mačka nije ubijena, već da je sahranjena zajedno sa čovekom. Da li je bila pripitomljena, da li je stalno živela sa ljudima toga doba, da li je kroz nju oličavano neko božanstvo, ostaće tajna…

TomislavŽ.Popović

Mačke na poštanskim markama: