Uslovljeni smo da mislimo i verujemo u određene stvari bez ikakvog racionalnog objašnjenja. Kroz podsvesne poruke u reklamama, muzici, filmu, televiziji, političkoj propagandi i vojno-psihološkim operacijama, usmereni smo da mislimo na način koji odgovara kreatorima naše realnosti.

Uzimajući u obzir definiciju da reč sublimirano (podsvesno) znači „postojanje ili funkcionisanje ispod praga svesnosti“, lako je umanjiti moć ove tehnike ispiranja mozga jer većina ljudi nije svesna da se to dešava, a ipak utiče na njihove živote. Jednom kada shvatite da su sublimirane poruke stvarne i počnete da obraćate pažnju, postaje mnogo lakše prepoznati da smo, zaista, svi uslovljeni da se ponašamo na određeni način, da želimo određene stvari i da verujemo u iste ideje, a da ne možemo da racionalno objasnimo zašto.

Kada je bombardovan sublimiranim porukama, um će verovatno pokrenuti tačno određene emocije, sećanja ili osećanja, iako čovek neće svesno prepoznati zašto se oseća na određeni način. Osoba možda ne shvata svesno zašto je, na primer, sve više privlači određeno ponašanje, način života ili proizvodi, ali je verovatnoća da će podleći toj privlačnosti izuzetno velika.

Da li sublimirane poruke doprinose raznim ekonomskim, društvenim i političkim problemima koji su trenutno prisutni u našoj kulturi, kao što su: preterana konkurentnost, nisko samopoštovanje, gojaznost, prekomerna potrošnja i dugovi? Postoji mnogo primera koji podržavaju ovu ideju i pokazuju da sublimirane poruke, tokom vremena, mogu imati snažan uticaj.

O tome je govorio i Džef Vorik, scenarista i reditelj dokumentarnog filma Programiranje nacije iz 2011. godine, koji istražuje uticaj sumblimiranih poruka masovnih medija u Americi, kojima se ljudi bukvalno programiraju na određeni način i mentalno usmeravaju ka određenom obrascu razmišljanja.

Među brojnim poznatim imenima koje je Vorik intervjuisao je i Noam Čomski, koji kaže: „Svrha oglasa je da vas obmane i obmane slikama… Neinformisana javnost će napraviti iracionalan izbor. To je ono na šta biznismeni troše stotine i milione dolara godišnje… ono što žele je prinuda i kontrola.”

Vilson Brajan Ki, autor nekoliko knjiga o sumblimiranim porukama i njihovom dejstvu na racionalnu svest, u dokumentarcu kaže: „Pogledate nešto, pomirišete nešto, čujete nešto, to ide u vaš mozak brzinom svetlosti… I sve se zadržava…“ Ki tvrdi da se samo mali delići i fragmenti ovoga zapravo uzdignu na „površinu svesti“. Ki takođe tvrdi da je Frojd upozoravao na opasnost od „igranja“ sa podsvešću zbog njene veoma neistražene i neshvaćene prirode, zajedno sa sposobnošću da izazove nepredvidiv patološki odgovor.

Uzmimo, na primer, oglase namenjene ženama. Ako pogledate različite oglase koji su namenjeni ženama od 18 do 35 godina, ogromna većina će nametati stav da žene i devojke treba da budu mršave, da nose mnogo šminke, da stilizuju kosu na određene načine i, naravno, da izgledaju veoma seksi. Skoro da izgleda kao da je posao oglašivača da nateraju mlade žene da se osećaju loše zbog sebe.

Filmovi poput Rambo serije ili Američki snajperista, veličaju bezumno vojno samopožrtvovanje, torturu i nasilje, a istovremeno romantizuju poslušnost autoritetu i neupitnu lojalnost ratnohuškačkoj vladi.

Kritičar Kris Hedžis naglašava da „film Američki snajperista predstavlja vrhunac najodvratnijih aspekata američkog društva – kulturu oružja, slepo obožavanje vojske, uverenje da Amerikanci imaju urođeno pravo kao „hrišćanska“ nacija da istrebe „niže rase“ na zemlji, groteskni hipermaskulinitet koji potpuno eliminiše saosećanje i sažaljenje, poricanje nezgodnih činjenica i istorijske istine i omalovažavanje kritičkog mišljenja i umetničkog izražavanja.”

U svom dokumentarnom filmu, Džef Vorik istražuje da li su podsvesno slanje poruka i druge sublimirane tehnike uslovile javnost Sjedinjenih Država da postane jedna od najkonzumerskijih nacija na svetu, koja iskorišćava oko 25 procenata planetarnih prirodnih resursa iako njeno stanovništvo čini manje od 5 odsto svetske populacije.

„U toku je ekstremna promena našeg sveta“, tvrdi novinar Dilan Čarls. „To je odozgo na dole preusmeravanje prirodnog stanja našeg bića ka proizvedenom, veštačkom, robotskom, mikro-upravljanom, ropskom postojanju. Novi sistem je projektovan za efikasnost u upravljanju i kontroli ljudi. To je masovna tehnološka i sistemska uzurpacija individualne autonomije, omogućena izvanrednim novim tehnološkim mehanizmima nadzora i kažnjavanja. Samo nekolicina dobro pozicioniranih, neizabranih koji se nalaze na vrhu ove hijerarhije imaće pristup tome kako se ovi sistemi koriste i na koga su oni usmereni.“

Digitalne valute se brzo standardizuju i već se koriste kao sredstvo za kažnjavanje neslaganja sa meinstrimom. Pasoši za vakcinisane i zdravstvene dozvole sada su naširoko prihvaćeni u svetu, kao i ideja o obaveznim lekovima. Sigurnosne kamere su svuda i sve više im pristupaju agencije za sprovođenje zakona. Roboti se opremaju mitraljezima i AI sistemima za ciljanje. Hrana je genetski modifikovana, a genetske manipulacije na komarcima kojima se ubrizgavaju vakcine, pozdravljaju se kao poboljšanja prirode. Sama nauka zamenjuje sve varijacije Boga. Internet se rekonstruiše da bi podržao cenzuru i kaznio slobodu govora, a zabavni mediji uveliko prenose poruke u prilog svemu tome. Veliki plan se javno zove Veliko resetovanje.

To je naučna diktatura. Oni koji to ne vide upuštaju se u samoobmanu, a oni koji to vide ali odbijaju da kritikuju, ubeđuju sebe da su u poziciji da na neki način iskoriste situaciju.

Kada se u potpunosti uspostavi, naučna diktatura će značiti da će lični i najintimniji detalji vašeg života biti iskorišćeni kao poluga protiv vas da bi stvorili marionete korporativne države. Ovo je bukvalno „isisavanje duše“, a ako ne verujete evo šta kaže jedan od glavnih arhitekata ovog ludila, futurista i savetnik Svetskog ekonomskog foruma, Juval Noa Harari: „Mi ljudi treba da se naviknemo na ideju da više nismo misteriozne duše. Sada smo životinje koje se mogu hakovati. Danas imamo tehnologiju da hakujemo ljudska bića u ogromnim razmerama… Moj mozak, moje telo, moj život… da li pripada meni, nekoj korporaciji ili vladi? Ili možda ljudskom kolektivu?”

Kako smo od grubog individualizma od pre par decenija stigli do prihvatanja da je sve ono što nam serviraju mediji potrošačkog društva izuzetno dobro, neophodno, važno, istinito?

Na ovaj novi globalni model možemo gledati kao na veoma ekstravagantan proizvod sa mnogo zvona i zviždaljki koje nikome nisu potrebne i koji se zaista dopadaju samo najegoističnijim, najfrivolnijim i najplitkijim potrošačima. Očigledno da je život daleko komplikovaniji od onoga prikazanom u medijskom oglašavanju, a pri tom je smešno, komično i preskupo. Niko pri zdravoj pameti ne bi kupio takav proizvod samo na osnovu njegove istinske vrednosti, već je to emotivna kupovina.

Kao i svi potencijalno profitabilni, ali nepotrebni proizvodi, on mora biti praćen efikasnom marketinškom i kampanjom za odnose sa javnošću. Kao i sve dobre marketinške kampanje, ona mora da izazove pojačane emocije sublimiranim porukama, kako bi eliminisala sposobnosti potrošača da uključe svoje kritičko mišljenje i logiku.

Najdominantnija od svih ljudskih emocija je strah, a najveći strah je strah od smrti. Sekundarni veliki strah je strah od odbacivanja ili napuštanja, a konfuzija je lepak koji sve to povezuje.

Potrošač mora biti inteligentno zbunjen u vezi sa neophodnošću proizvoda, da se izazove strah u smislu „ako to nemam, šta ću da radim“, a da se pri tom potrošač ubedi da će njegov socijalni status biti veoma loš ako takav proizvod ne kupi.

“Eksperiment Covid-19 je najbolji istorijski primer ovoga“, tvrdi Dilan Čarls. „Strah je preuveličan, poruke nisu imale smisla za logičan um, a krdo je svoju sigurnost brzo povezalo sa autoritetom, stvarajući intenzivan društveni pritisak da se prilagodi. Masovna psihoza. Pravila igre su promenjena, aktiviran odgovor za neutralisanje borbe ili bekstva, zatim su pravila brzo normalizovana. Većina ljudi je pristala na sve zbog straha od smrti ili straha da će biti izopšteni ili kažnjeni. Sve je rezultat neviđene globalne medijske kampanje.“

Ozbiljni pokušaji da se masovno podredi ljudska svest počinju pre više od sto godina sa industrijskom revolucijom i masovnom asimilacijom pojedinca u korporativnu strukturu. Ovo je zauvek promenilo društvo, stvarajući slobodno vreme i novac koji se može trošiti na druge stvari osim pukog preživljavanja. Stvoren je novi tip građana: građanin potrošač. Sa ovom novom potrošačkom revolucijom došla je ekonomija zasnovana na proizvodnji i robi široke potrošnje, što je zahtevalo podjednako značajan napredak u marketingu.

A sve je počelo od Edvarda Bernajsa, pionira modernih odnosa sa javnošću iz 1920-ih. Bio je nećak Sigmunda Frojda i nastojao je da razvije efikasan način uticaja na to kako javnost percipira proizvod, brend ili kompaniju, koristeći novoshvaćene frojdovske aspekte ljudske psihologije. Jedan od njegovih prvih pokušaja da promeni javno mnjenje o novom proizvodu masovnog tržišta doživeo je neverovatan uspeh. Kampanja je nazvana „Baklje slobode“, a cilj je bio ubediti žene da je pušenje cigareta merilo modernosti i njihove novostečene slobode. Zahvaljujući kampanji, prodaja cigareta ženama je umnogostručena.

Tokom 1940-ih, stvoreno je najmoćnije oružje za kontrolu uma i postalo omiljeni potrošački uređaj: televizija. Ovo je dovelo do sofisticiranog, hipnotičkog transa koji emituje sublimirane poruke direktno u domove i umove masa. Ubrzo nakon toga, sublimirane poruke u televizijskim programima postale su standard. Televizija je fundamentalni aspekt kontrole uma, a poruke koje se nameću gledaocu podsvest hvata i utiskuje čak i ono što svesni um ne primećuje.

Preskočimo sledećih pet decenija do trenutka kada su 24-časovne pristrasnosti i kvazi stručnjaci u vestima gotovo izbrisali legitimno novinarstvo i svako ozbiljno razotkrivanje korupcije među zvaničnicima. Sada je normalno da čak i lokalne vesti budu u potpunosti pisane i nadgledane od strane male grupe medijskih konglomerata. Setimo se medijske kampanje protiv Sadama Huseina i njegovog „oružja za masovno uništenje“, za koje se kasnije ispostavilo da je postojalo samo u pokvarenoj mašti zapadnih političara i medija koji su uspešno ubedili javnost da poveruje u svaku izgovorenu laž. Kada je istina isplivala na videlo, Sadam je bio mrtav, njegova zemlja bačena na kolena, a ostatak sveta nezaineteresovan.

To je tako apsurdno i tako očigledno, ali izgleda da većini nije stalo. Ljudi i dalje prihvataju fantaziju o legitimnosti u vestima, jer su jednostavno navikli na to. To je nova normalnost, a uplašeni, konfuzni ljudi bez pitanja poštuju nametnuti pojam nove normalnosti.

Korporacije i trgovci su svesni ove karakteristike ljudskih bića, zbog čega nije više sramota istraživati i razvijati sve nametljivije načine manipulacije i represije individualne svesti.

„Kada se pojavila televizija, niko uopšte nije voleo da gleda reklame. Danas, nama vladaju brendovi i događaji… Koka Kola, Olimpijske igre, Mercedes, FIFA, Kup šampiona…

Ekonomija je krvni sistem društva. Zabava i oglašavanje su postali njegova suština. Ego je postao svetliji od sunca,” ogorčeno komentariše Džef Vorik.

Ako ne želite da budete odsečeni od misterije, inspiracije i čudesnih nebesa, onda ste mrzitelj. Mrzitelj koji to ne shvata. Zato umukni. Naučna diktatura već živi u umovima masa. Već smo se uverili u njenu neminovnost, a naša psihološka sredstva otpora su zarobljena i skinuta sa globalne mreže.

Već smo na autopilotu, odsutno se pridržavamo kodeksa ponašanja koji se stalno širi, jer svi ostali to rade tako da se osećamo normalno. Idemo napred vođeni istom porukom, zajedno, složno, bez kritičkog razmišljanja iako to tako očigledno vodi u samouništenje. Kolosalna samosabotaža. Voljno pristajanje na štetnu politiku, iako nesvesno, čin je samosabotaže. A samosabotaža je zaista najefikasnije sredstvo za kontrolu dosadnih društvenih pobunjenika koji previše razmišljaju.

Kada prirodno dobri i nezavisno orijentisani pojedinci nesvesno i više puta donose odluke loše po sebe, sebe oslabljuju fizički, mentalno, emocionalno, finansijski, socijalno i duhovno. Oslabljeni ljudi nemaju snage ni hrabrosti da kažu ne. Oni pristaju jer su potencijalne posledice izopštenja i odbacivanja od strane velikog plemena preteške. Previše je opasno stajati sam kada si slab.

„I posle više od decenije objavljivanja i više od dve decenije traganja za istinom, samosabotažu vidim kao najvidljiviji znak da smo poraženi“, kaže Dilan Čarls. „Bitno je biti svestan šta nam se događa. Ovakve informacije su važne jer kada se nađete preplavljeni hroničnom anksioznošću, strahom, mentalnim zamorom, brigom i sumnjom u sebe, i najbolji među vama će se pokolebati. Prestaćete da budete pretnja autoritarnom pritisku. Ostaćete na klupi za rezervne igrače u trenutku kada se lomi utakmica a vaša najbolja igra je potrebna. Život je generalno loš kada živiš na ovaj način. Loše je biti zaglavljen u negativnim mislima po čitav dan. Loše je biti pod finansijskim stresom. Loše je biti u sukobu sa onima koje najviše voliš. Loše je osećati se teško, tromo i nefleksibilno u svom telu. Loše je biti u ratu sa samim sobom. Zato je važno uključiti logiku, kritički um i shvatiti vreme i okolnosti u kojima živimo. Na kraju krajeva, nećemo se svi resetovati u tom velikom planu svetskih moćnika.“

Aneta Tarać