Italijanski avanturista Đovani Belconi – između ostalog i arheolog amater, istraživač piramida – nalazio se 1822. na rubu egipatske pustinje kada su mu beduini ispričali da su u obližnjoj pećini našli letelicu.

– Kakvu letelicu, možda neki primerak izumrle vrste? – upitao je Italijan, misleći da mu govore o fosilnim ostacima neke ptice.

– Ne, gospodine, ogromna ptica, ali lažna.

Belconi, kako piše u dnevniku, nije verovao da će u pećini naći nešto naročito zanimljivo, ali je ipak pošao s njima. Ušli su u vrlo uzak procep u stenama, dugačak nekoliko metara, koji se u dubini još sužavao i spolja izgledao kao da prolaza uopšte nema. Ipak je postojao i kada se Belconi provukao kroz njega kameni zidovi su se naglo širili u prostranu pećinu. I tu je, na svetlosti baklji koje su nosili beduini, video nešto što ga je zaprepastilo.

Usred pećine nalazila se ogromna ptica čija su široka krila gotovo dodirivala kamene zidove. Belconi je, kako piše u dnevniku, ustuknuo gotovo u šoku pred prodornim pogledom ogromnih očiju ptice koje su izgledale kao žive. Kada se pribrao uzeo je od beduina baklju i počeo da ispituje predmet. Ubrzo je, na svoje još veće zaprepašćenje, shvatio da je pred njim, premda nesumnjivo napravljena tako da liči na pticu, ustvari neka vrsta letelice.

Ko je mogao da napravi tako nešto? Naslikane oči sasvim su jasno upućivale na stil antičkog Egipta. Ali kako? Kada?

“Ptica” iz grobnice

Belconi je dugo proučavao “predmet”, napravljen od lakog drveta i trske koji su mu davali fleksibilnost i pokriven tankim zategnutim platnom. Krila su se širila na krajevima, kao kod ptica kad lebde. U trupu se nalazilo udubljenje u koje bi, primetio je Belconi, mogla da se smesti jedna osoba. Koliko god da je gledao, međutim, Belconi nije mogao da vidi ništa što bi taj predmet moglo da lansira u vazduh. Nažalost, kada se jače oslonio o trup da bi bolje pogledao unutrašnjost, hiljadama godina star predmet je popustio i prelomio se, a krila su pala na kameni pod pećine i raspala se.

Kako ni ono što je ostalo nije mogao da iznese, Belconi je morao da se zadovolji pravljenjem detaljnih crteža delova koje nije uništio.

Nekoliko dana kasnije, Belconi je pričao poglavici drugog beduinskog plemena šta je video u pećini i starac se ni najmanje nije začudio. Belconi je njegov neobični odgovor zabeležio u dnevniku od reči do reči:

– Seti se – rekao mu je – da su stari Egipćani, njihovi faraoni i sveštenici, poznavali umetnost letenja i pravili leteće mašine. Sveti ljudi imali su mnoga veličanstvena znanja koja su danas izgubljena. Jednoga dana, možda, naći će se svici sa Starom i Čudesnom naukom, tada će današnji naučnici veoma da se zapanje. Imaj na umu, o stranče, da je pesak pustinje čuvar papirusa koji će otkriti veru i znanja čudesnog i neverovatnog sveta koji je nekada postojao.

Belconi je tada zapitao starca i kako su Egipćani naučili da lete, na šta je takođe dobio čudan odgovor: – Nauka pripada jednom narodu koji je živeo usred mora i posle njihovog nestanka došla je do nas. Ta nauka omogućila je pre toliko mnogo vremena sveštenicima da prave letelice koje su letele tako visoko da su izlazile van domašaja pogleda.

Posle tih reči poglavica je nešto utiho rekao mladiću koji je sedeo pored njega. Mladić je izašao i kada se vratio pružio je Belconiju još jedan neobičan predmet. Na prvi pogled, to je bila figura ptice, verovatno albatrosa, dugačka nešto više od jedne i široka oko tri šake. Imala je zašiljen kljun, pažljivo iscrtane oči i crvene pruge duž tela. Belconi je, međutim, brzo otkrio da predmet uopšte ne predstavlja pticu: njegova krila bila su potpuno drugačije spojena sa telom, a rep je imao vertikalni “stabilizator”.

– To što vidiš je maketa letelice koja se nalazila u grobu jednog sveštenika, već nekoliko generacija je čuvamo jer nam donosi sreću – objasnio je poglavica.

Belconi je, kako piše u dnevniku, pokušao da uveri beduine da mu daju maketu da bi je poneo u Evropu i pokazao zapadnom svetu, ali oni nisu hteli da se odvoje od predmeta. Dozvolili su mu samo da napravi još jednu skicu.

Parni avion

Najlakše je neobičnu priču i skice koje je napravio italijanski avanturista odbaciti kao plod mašte. Ali – kakve mašte! Ne treba, naime, zaboraviti da u Belconijevo vreme avioni nisu postojali.

S druge strane, letelice starog Egipta i uništene moćne civilizacije spominju i stare hronike. Jedna od njih odnosi se na aktivnosti Herona, naučnika koji je živeo u Aleksandriji između I i II veka posle Hrista. Heron je, kaže se, bio veliki poznavalac nauke i radio je u ogromnoj Aleksandrijskoj biblioteci, u kojoj se, po predanju, u salama otvorenim samo za odabrane, čuvalo sve znanje izgubljenih civilizacija. Možda je baš zahvaljujući čitanju tih većini zabranjenih tekstova Heron razvio zavidnu količinu matematičkih i inženjerskih dostignuća, po kojima može da se meri sa drugim istorijskim genijem – Leonardom da Vinčijem.

Heronov rad doneo je svetu za ono vreme revolucionarne stvari koje je objavio u tri knjige na grčkom: “Matematika”, “Automata” i “Optika”.

Ali, od tog čudesnog Herona o kome danas ne znamo gotovo ništa (da li je bio Grk, Egipćanin, sveštenik…) najpoznatiji su bili izumi, na kojima je primenjivao svoja izvanredna znanja. Taj genije je daleko ispred svog vremena konstruisao savršene prototipove raznih mašina, na primer sistema koji su činili da se vrata sama otvaraju i zatvaraju, fontane pod pritiskom i mnoge druge stvari koje su fascinirale njegove savremenike, ali i današnji svet. Jedan od njegovih genijalnih “projekata” bio je i aparat koji je mogao da leti.

Sveštenici iz Aleksandrije dopustili su Heronu da pokuša da ostvari svoju letelicu posle uspeha drugog projekta sa pogonom na vodenu paru. I tako je počelo pravljenje leteće mašine, verovatno na osnovu tajni koje je ljubomorno čuvala Aleksandrijska biblioteka.

Heronova ideja o podizanju u vazduh letelice koja je teža od vazduha zasnivala se takođe na moćnoj pokretačkoj sili vodene pare, ali je načinom na koji je ona korišćena Heron praktično izmislio princip mlaznog motora. Iako je počeo da se koristi tek sredinom dvadesetog veka, mlazni motor je jedna od najstarijih ideja mehanike.

Šta se desilo sa Heronovom letelicom nije poznato. Prema nekim hroničarima ona je poletela, ali, više se o njoj nije ništa čulo. Možda eksperiment ipak nije uspeo. A možda su sveštenici odlučili da letelicu sklone – nebo je, uostalom, pripadalo bogovima.

Zaretov “zmaj”

Oko dva veka posle Herona zaljubljenik u mehaniku Kečem Zaret pročitao je u Aleksandriji Heronove tekstove, našao njegove skice i odlučio da pokuša da sam napravi njegovu leteću mašinu, unoseći i neka poboljšanja. Kečemu nije bilo lako da rastumači izbledelo mastilo na požutelom papiru, ali ga je, ostalo je zabeleženo, potpuno facinirao način na koji je Heron odmerio i izbalansirao svaki i najmanji delić svoje letelice, pogotovo detaljne skice motora.

Koliko se Zaret držao Heronovih skica nije poznato, jer su one kasnije nestale. Zaretov motor se, pak, sastojao od cilindričnog “bojlera” koji se grejao odozdo otvorenim plamenom iz male peći. Dim je odvođen u stranu, a sa vrha “bojlera” paru su sprovodile dve cevi koje su se na krajevima sužavale. Oblik tih cevi osiguravao je snažne i stabilne mlazeve pare.

Sledeća stvar koju je Zaret pripremio bilo je gorivo: ugljeni prah pomešan sa piljevinom i mašću davao je više energije od bilo kog poznatog goriva i mogao je da se oblikuje u “kolačiće” koje je bilo lako ubacivati u gorionik.

Dok su mu zanatlije pravile motor, Zaret je počeo da izrađuje makete svog aparata, svaka je bila u određenoj srazmeri i malo veća od prethodne. Potom ih je lansirao sa kule izvan gradskih zidina, da bi posmatrao kako se ponašaju tokom leta – ravnotežu, otpor, može li konstrukcija da podnese težinu “motora”… U međuvremenu je nastavio da proučava let morskih ptica, naročito tehnike za korišćenje vazdušnih strujanja i podešavao je svoje modele tim saznanjima.

Gradnja aparata odnela je mnogo vremena, ali je na kraju Zaret napravio fantastičnu leteću mašinu od platna i drveta. Veliko pravougaono “krilo” širilo se na krajevima u lepeze – fleksibilne da bi omogućile skretanje letelice u stranu. Pod krilima se nalazilo zatvoreno telo u kojem je bio motor na paru, stabilnost je osiguravao dugački rep koji se takođe dizao i spuštao. Pokretnim delovima upravljalo se pomoću konstrukcije od poluga i konopca… Sistem je nesumnjivo bio efikasan – mnogo vekova kasnije koristili su ga prvi avioni koje je sagradila naša civilizacija.

Prema starim hronikama, Zaret je poleteo svojom letelicom s plaže, jednog jutra, dok je s mora duvao laki vetar. Kola sa letelicom stala su na početak plaže i sa njih je spuštena dugačka platforma i posuta piljevinom da bi “skije” aviona lakše skliznule. Upaljen je gorionik i kada je voda počela da ključa Zaret se popeo u letelicu i dao naređenje da ga gurnu. Ptica je počela da se spušta niz platformu, sve brže, prihvatila je vetar koji joj je duvao u nos i na kraju uzletela.

Jedan od starih arapskih tekstova koji nam to priča zabeležio je i reči kapetana garde, nekog Ikanarema, koji je prisustvovao poletanju i opisao ga ovako: “Izgledalo je nemoguće da tako teška mašina može da se uzdigne i poleti vazduhom i niko od nas koji smo je posmatrali nepomičnu na zemlji nismo verovali da će u tome uspeti. Međutim, ona se pred našim zapanjenim očima podigla i krenula vazdušnim putevima koji su je vodili sve više i više. Velika veštačka ptica najpre se podigla sa tla, tek što je uzletela potreslo ju je nekoliko snažnih oscilacija i na koji tren i ja i ostali mislili smo da će se srušiti na zemlju. Veštačka ptica je, pak, pomognuta od vetrova ili bogova, prestala da se trese i počela da se uzdiže. Letela je nad morem, na užas ribara od koji su se mnogi u strahu bacali iz čamaca u vodu, uvereni da vide čudovišnu pticu ili kakvog zmaja. Potom se, graciozna i slična albatrosu, nagla, napravila nekoliko sporih krugova i vratila se ka obali. Mislili smo – sići će na plažu, ali ona je nadletela pomoćnike okupljene oko rampe, napravila još jedan polukrug i počela polako da se spušta skoro do mora, da bi se na kraju vrlo meko i bez oštećenja smestila na plažu.”

Predak putničkog aviona

Stari tekstovi kažu da je taj izvanredni Zaretov avion obavio još eksperimentalnih letova i svaki put leteo duže, te da je pokazao odličnu stabilnost i manevarske sposobnosti, sve dok ga, tokom jedne od proba, iznenadni i snažan udar vetra, kao šamar džinovske ruke, nije oborio na grupu koliba. Stanari su ostali nepovređeni, ali je vatra iz “motora” koji je ispao upalila kuće i požar je na kraju progutao i prototip aviona.

Kečem Zaret, izgleda, više nije pokušavao da napravi letelicu – prirodne sile jasno su pokazale koliko je ona krhka. Ali, u 17. veku njegovi spisi i nacrti zainteresovali su jednog Evropljanina, markiza od Pervea, koji je na osnovu njih 1621. sagradio svoju letelicu. Takođe pomoću parnog pogona, ona se uzdigla u vazduh i uspela da obavi duži let, prvi u istoriji avijacije. Potom, 1842, opet na osnovu istih starih nacrta, Semjuel Hensen uspeo je da napravi svoj slavni avion koji je mogao da ponese više osoba – to je, takoreći, prvi predak putničkog aviona.

Iz 19. veka je i tzv. Mujarov leteći aparat. Mujar, naučnik koga su zvali Francuz iz Egipta zato što je godinama istraživao duž Nila, konstruisao je svoj model aviona na osnovu uputstava koje je pronašao u jednom starom egipatskom papirusu.

Muzejska zbirka

Ali, vratimo se avionima antike. U knjizi koja se baš tako zove, objavljenoj 1975, Ivan Sanderson piše o arheološkim i istorijskim potvrdama toga da je stari svet poznavao letenje aparatima težim od vazduha.

Najočiglednija potvrda toga, piše Sanderson, obelodanjena je 1969. kada je doktor Halil Mesiha u depou Muzeja u Kairu – gde je radio na katalogiziranju predmeta – pronašao nešto na šta ranije očigledno niko nije obratio pažnju. U kutiji na kojoj je pisalo “Model ptice”, arhiviranoj pod brojem 6347 kao deo nalaza iskopavanja jednog groba u Sahari 1895, nalazilo se, ustvari, nešto drugo.

Da su modeli ptica u starom Egiptu bili retki, možda bi sadržaj kutije 6347 i mogao da prođe kao ptica. Ali, figure ptica, kao i drugih životinja, bile su često predstavljane u grobovima i verno su imitirale original oblikom, rasporedom perja… Model iz kutije sastojao se, pre svega, iz dva dela: trupa (ili rakete) i para povezanih krila, koja su se savršeno uklapala u žlebove da bi se figura sklopila. Čak i tako uslovno bi mogao da predstavlja pticu da rep nije bio vertikalan, umesto horizontalan.

Doktor Mesiha, koji je kao dete bio modelar, a kao svestrano obrazovan (lekar i arheolog) poznavao je i anatomiju životinja, odmah je shvatio da u ruci nema pticu. Ne samo uzdignut rep, već i struktura i proporcije tela, ukazivali su da je u pitanju model aviona.

Posle njegovog otkrića egipatsko ministarstvo nauke obrazovalo je naučnu komisiju sa zadatkom da ispita predmet. Komisija je, po završetku rada, i zvanično potvrdila da je predmet br. 6347. iz Muzeja u Kairu “reprodukcija aviona, napravljena oko 200 godina pre Hrista.”

U zaključku, Komisija je preporučila da se u Muzeju napravi izložba svih modela tog tipa (u međuvremenu su nađeni i drugi, ranije takođe svrstani u “modele ptica”), “da bi mogli da se prouče kao to što jesu, to jest primeri maketa aviona, a ne modela ptica”. Među njima je i osam malih modela nađenih među grobnim prilozima u jednoj grobnici u Sahari.

Ta izložba zaista je i napravljena, otvorena je 1971. i postigla je veliki uspeh u javnosti. Većina svetskih arheologa ju je, međutim, ignorisala i ubrzo su je svi zaboravili. Tako, uostalom, prolaze i sve ostale naučne činjenice koje traže reviziju prihvaćenih teorija.

Da su u drevnom Egiptu umeli da prave avione i lete na njima, pokazuju i brojne likovne predstave, kao recimo četiri crteža sa bareljefa i figurina pronađenih 1908. pored predstava božanstava Ra (Sunce) i Oziris (Mesec), zatim crtež nađen na jednom nadgrobnom spomeniku koji predstavlja tzv. “leteći presto bogova”, crtež sa papirusa pronađenog 1895. u Kairu, čudni reljefi iz Setijevog hrama koji prikazuju nešto sasvim nalik avionu ili helikopteru, broševi s aviokrilima…