Uprkos uticaju, čak dominaciji savremenih shvatanja i katoličkoj religiji na ostrvima južnog Pacifika, ljudi sa Markeških ostrva svakodnevno susreću zastrašujuće duhove predaka.

Petnaestogodišnji Tahiatohiupoko Hita, čiji je zapadnjački nadimak Martin, bio je prosečni tinejdžer sa Markeških ostrva: moderan katolik, krajnje nesklon polinežanskim legendama i sujeverju – uglavnom jer o tome ništa nije znao. Ali sve se promenilo kada je jednog kasnog popodneva krenuo u posetu svojim roditeljima na ostrvu Ua Pou.

U smiraj dana, dok se približavao visokom grebenu, njegov konj se najpre ukopao u mestu raširenih očiju i drhtavih nozdrva, a onda je počeo da se otima i Martin je na jedvite jade uspevao da obuzda uznemirenu životinju. Osvrnuo se oko sebe, ali nije video ništa što bi moglo uplašiti konja. Uprkos vrelom vetru koji je duvao sa pučine, Martin je u vazduhu najpre osetio hladnoću, a onda mu se kosa na potiljku bukvalno digla u vis.

Zbunjen, pokušavao je da pogledom dosegne do vrha grebena i primetio nešto neobično – otvor male pećine koju nikada ranije nije video. Iznenada, iz pećine je iskočila ogromna crna mačka, dočekavši se lako na noge samo dva metra dalje od mesta na kome su Martin i njegov konj ukočeno stajali. Mačka je pogledala direktno u dečaka i životinju i posle nekoliko sekundi koje su se njima učinile poput večnosti, lagano se okrenula i odšetala u suprotnom pravcu. Čim je nestala u obližnjem zelenilu, konj se primirio ali ne i jahač. Znao je dobro da na ostrvu nema tako velikih mačaka.

Kući je stigao više nego očigledno potresen. Na majčino pitanje šta mu se dogodilo, Martin je sve ispričao. Zabrinuta žena je smesta poslala po stariju rođaku koja je dečaku ispričala priču o tupapau, duhovima predaka koji mogu uzimati i ljudske i životinjske oblike. Pećina na vrhu grebena, objasnila je starica, bila je gotovo zaboravljeno mesto na kome su sahranjeni preci a arheolozi je nikada nisu pronašli. Upravo zbog toga što je mesto neoskrnavljeno, duhovi predaka su izuzetno jaki. Starica je naglasila i da je Martin imao puno sreće, jer ponekad tupapau poželi da čini živim ljudima loše stvari.

Danas, gotovo 30 godina kasnije, Martin se seća susreta sa duhom kao da se juče dogodio. Još uvek je katolik, ali je u međuvremenu postao i veliki poštovalac i vernik drevne polinežanske religije svojih predaka.

Između dva sveta

Žitelji Markeških ostrva veruju da tupapau obožava da se prikazuje u životinjskim obličjima, posebno u vidu ogromnih crnih pasa i svinja. Dr Robert Sags, vodeći poznavalac polinežanske kulture, kaže da verovanje o tupapau seže duboko u prošlost, do prvobitnog porekla ljudi sa pacifičkih ostrva i njihove predačke domovine na obalama jugoistočne Kine od pre 6.000 godina.

»Tupapau«, objašnjava dr Sags, »poseduje neverovatnu duhovnu moć. Sama reč tupapau je zajednička i u markeškom i u tahićanskom jeziku i znači duh ili leš. Reč potiče iz australonezijskog jezika koji je najrasprostranjeniji jezik na svetu (pre-evropski) – od Madagaskara do Uskršnjih ostrva.« Osim jezika, do danas su opstali i mnogi aspekti drevne religije.

Ponekad se dva sveta – svet predaka i savremenika, susretnu. Baš kao pre nekoliko godina kada su džunglu ostrva Nuku Hive ispunili sablasno pevanje i zvuk bubnjeva. Neobjašnjiva buka se ponavljala svake noći. Ljudi su odlazili na posao neispavani a lokalni katolički sveštenik je pristao da izvede ritual isterivanja đavola. Ostrvska glasila su objavila da je ritual uspešno okončan.

Izgleda, međutim, da pojavu tupapua mogu videti i ljudi koji ne potiču sa ovih ostrva ili, kako ih domoroci zovu – popa’a. Ostrvljani tvrde da tupapau obožavaju drevna mesta koja su tapu (sveta).

Uprkos usmenoj tradiciji po kojoj se duhovi preminulih redovno okupljaju na plaži ostrva Nuku Hiva pre definitivnog prelaska u drugi svet, dr Sags kaže da je tokom istraživanja raznih maea (ceremonijalnih svetih mesta), osetio jedino nekakav osećaj nelagodnosti i ništa više. Međutim njegovi saradnici – ostrvljani i stranci, imali su priliku da često čuju i vide neobične stvari. Primetili su i da se neki predmeti nasumično pomeraju u klasičnom poltergajst maniru.

Dr Sags napominje da, prema njegovim istraživanjima, tupapau nisu zli duhovi ali su neobično osetljivi kada ljudi oskrnave mesta koja su tapu. U stara vremena, bilo je toliko mnogo tapu mesta da su stanovnici po ostrvu morali da se kreću u cik-cak linijima. Čak i danas, na jednom od vahi-mana mesta (mesta koja poseduju natprirodne moći), redovno se materijalizuje ženski duh sa ljubimcem oktopodom prebačenim oko ramena. Ona zvuči kao mešavina nekog lika iz Diznijevih crtaća i dobrog duha Kaspera. Prijateljski je raspoložena, žudi da pomogne i prikazuje se ljudima u ranu zoru.

Tupapau protiv arheologa

Teikimaa-kautoua Erhel Hatuuku čije je zapadnjačko ime Paskal, vratio se na Merkeška ostrva nakon školovanja u inostranstvu. Iznenada je dobio jaku groznicu i zapavši u gotovo halucinogeno stanje, pred vratima svoje sobe ugledao je starca kako netremice gleda u njega i šapatom ponavlja isto pitanje: »Zar me se ne bojiš?« Kada je odgovorio odrično, starac je počeo da nabraja sve loše stvari koje je Paskal učinio od rođenja do tog trenutka. Ta litanija je imala za cilj da izazove strah ali je Paskal, u gotovo polusvesnom stanju zbog bolesti, bio apsolutno nesposoban da se uplaši. Niko od ukućana, uključujući i njegovog rođaka koji je spavao u istoj sobi, nije čuo ovaj razgovor. Paskal se priseća da je tokom ovog neobičnog iskustva, naučio veoma mnogo o kulturi svojih predaka i ostvario ličnu vezu sa njom. O detaljima svog iskustva još uvek odbija da govori sa strancima, tvrdeći da je to nešto što pripada samo njemu.

I Rejmond Graf je došao kući posle dugogodišnjeg školovanja u svetu van Markeških ostrva. Sa tim savremenim svetom je ostao u kontaktu, postavši predsednik lokalnog kluba ljubitelja Harli-Dejvidson motora. Za neke je Graf krajnje kontroverzna ličnost koja teži ličnoj promociji, za druge je tohua (duhovni vođa) koji hoda po vatri i propoveda povratak drevnoj tradiciji. Susret sa tupapau je za Grafa, kako sam kaže, bio neka vrtsa duhovnog rvačkog meča ali sa unapred predodređenim krajem. Sam u džungli jedne tamne noći bez mesečine, Graf je stajao na mostu iznad reke. Iznenada je osetio nešto i instiktivno shvatio o čemu se radi. Povikao je u mrak: »Ako hoćeš da se boriš samnom, ja sam spreman!«

Na suprotnom kraju mosta ukazala se senka duha. Graf je pozvao svoje pretke iz sveta duhova da mu pomognu u ovoj borbi, zakoračio ka protivniku i – ništa. Duh je nestao.

»Tupapau se više bojao mene nego ja njega«, zaključio je.

Lokalne legende veoma često govore o »jakoj mana« (mešavini duše i životne sile), koja svome nosiocu pruža zaštitu protiv tupapu, ali Graf tvrdi da je u njegovom slučaju, prsudna bila činjenica što je rođen u tamnoj noći kraj tupapu svetilišta i da je njegova majka tada ugledala »leteći mrtvački kovčeg«.

Prema verovanju, tupapau nisu ljubitelji vode, a više od jedne priče govori o prijatelju nekog prijatelja koga je zaposeo duh a spašen je nakon krštenja u okeanu. Ova trans-kulturalna propustljivost nije potpuno iznenađenje u zemlji gde se statue Isusa i Marije nazivaju »katolički tikiji« (tiki je naziv polinežanskih idola).

U Francuskoj Polineziji kao i na mnogim drugim kolonizovanim mestima gde su katolici osnovali svoje misije, primarna pre-evropska verovanja su u sinkretizmu sa dominantnim hrišćanstvom. Ponegde, stara religija se jednostavno povukla u ilegalu i ostala neverovatno jaka. Borba katoličke crkve protiv paganskih verovanja Polinežana traje vekovima. U svojoj prvoj noveli zasnovanoj na ličnom iskustvu, Herman Melvil govori o sudbini »jadnih Havajaca« čiji su kulturni identitet uništili misionari. A ta njegova priča napisan je još sredinom 40-tih godina 19. veka.

Poslednji krstaški pohod koji još uvek traje, započeli su savremeni hrišćanski evangelisti i mormonska crkva.

Ne zviždi!

Rejmond Graf i nekolicina njegovih sledbenika, pokušavaju da obnove kod ostrvljana Francuske Polinezije svest o potrebi vraćanja sopstvenim korenima, makar to značilo potpuno odbacivanje evropske odeće i nametnute hrišćanske religije. Slične akcije su zajedničke mnogim domorodačkim narodima širom sveta, od Novog Zelanda do SAD.

I dok neke aspekte ove ideološke borbe – na primer, obnavljanje drevnih duhovnih rituala – stranci odbacuju kao očiglednu provokaciju, nemoguće je odbaciti političke i zakonske aspekte.

Uprkos zahtevima da se obustave arheološka istraživanja, u toku je nekoliko potpuno novih projekata na brdu Mara’ire’a ostrva Huahine. Iskopavanjima rukovode dr Pol Vejlin iz norveškog Kon-Tiki muzeja i dr Rajder Solsvik sa univerzitea u Oslu.

Nastavljajući rad eminentnog stručnjaka za polinežansku kulturu dr Jošihiko Šintoa, Vejlin i Solsvik istražuju kompleks od do sada otkrivenih 35 ogromnih kamenih temelja (pi –pi ili pae – pae, kako ih zovu ostrvljani) za zidove, terase, kuće, marae i pogrebne platforme. Preliminarno datiranje ugljenikom ukazuje da potiču iz perioda pre 13. veka i podržava trenutnu teoriju o vekovnom procesu pacifičkih migracija koje su krenule sa ostrva Ra’iatea, udaljenog oko 29 km ka istoku.

I dok se istraživanja nastavljaju, pokreću se brojna pitanja o autentičnosti, vlasništvu, konzervaciji, rekosntrukciji i turizmu.

»Ostrvljani nemju novca za konzervaciju novih arheoloških nalazišta«, kaže dr Vejlin koji je toliko posvećen ovim ljudima i njihovoj kulturi, da je pristao da mu se na člancima ruku i nogu urade zaštitne tetovaže protiv zlih duhova. Upitan veruje li u tupapau, Vejlin kaže: »Čak i ako ne verujete u urođeničku tradiciju, treba je poštovati.«

Sa time se slaže i Pol Ejtli, Amerikanac koji se doselio na ova ostrva i prihvatio tradicionalni način života. Ejtli je na samom početku napravio grešku: jedne noći počeo je glasno da zviždi. To je potpuno prestrašilo njegovu devojku, inače ostrvljanku, koja mu je uplašeno rekla da će na taj način bukvalno dozvati loše duhove, baš kao što se zlim mislima može prizvati tupapau.