Teoretski – ne bi smeli da postoje – ali postoje. Pojavljuju se niotkuda, potapaju brodove, prevrću naftne platforme i ponovo nestaju u okeanu.
Prema nekim okeanografima, nenormalni talasi, kako su ih naučnici nazvali (ili ogromni zidovi zapenjene vode, kako ih sa neskrivenim užasom opisuju očevici) trebalo bi da su izuzetno retki. Ali, naftna platforma Goma u Severnom moru registrovala ih je 466 za 12 godina.
Posle trogodišnjeg traganja, radar Evropske svemirske agencije (ESA) uspeo da snimi nekoliko takvih talasa. Tako je dobijena osnova za otkrivanje porekla ovog neobičnog fenomena.
– Anomalni talasi su džinovski talasi koji se iznenada pojavljuju na površini mora. Zato ih stanovništvo francuskog i italijanskog priobalja zove kanalja (hulje), ostali primorski narodi talasi niotkuda, soliteri (samci), čudovišni talasi… Ponekad su praćeni ogromnim udubljenjem koje se javlja ili ispred ili iza njih – kaže Kristijan Harif sa Instituta za proučavanje vanrednih fenomena u Marseju. Brod ili čamac mogu bukvalno da upadnu u takvu rupu, a kada ih posle toga udari vodeni zid nema im spasa.
Koliki su ti talasi? U “normalnim” prilikama visoki su 10 do 15 metara, ponekad čak 20-25 metara. Najveći ikada registrovan talas uspeo je da izmeri oficir američke mornarice: bio je visok 34 metra – više od jedanaestospratnice.
Opasnost iz dubina
Fenomen je toliko neobičan da ga je teško prevideti. Pa ipak, decenijama su mornari o njemu pričali a naučnici im se potsmevali, tvrdeći da su džinovski talasi izmišljotina poput sirena, džinovskih sipa (za koje se ispostavilo da ipak postoje) i drugih morskih čudovišta. Nauka je na svojoj strani imala statistiku: po proračunima, anomalni talas formira se samo jednom u 10.000 godina.
A onda je Derbšajr, britanski tanker dugačak 295 metara, sa posadom od 44 ljudi 1980. nestao u nevremenu nadomak obala Japana. Tek dvadeset godina posle tragedije, istraga je potvrdila da je uzrok potapanja najverovatnije bio anomalni talas.
Okeanografi su počeli da ispituju podatke sa brodova, naftnih platformi i istraživačkih bova razmeštenih po okeanima. Složeni matematički modeli počeli su da otkrivaju da su mornari bili u pravu – džinovski talasi se pojavljuju mnogo češće nego što je pokazivao postojeći statistički model. Ali, objašnjenja fenomena i dalje nema, pa je nemoguće predvideti kada će se džinovski talas pojaviti i na vreme upozoriti brodove.
Snaga talasa
Kristijan Diste sa Odeljenja za matematiku norveškog univerziteta u Bergenu koji proučava anomalne talase u okviru evropskog istraživačkog projekta Maksvejv, kaže da su ti talasi potpuna zagonetka.
– Duž norveške obale postoje određene zone u kojima neke odlike dna pojačavaju duge talase sa pučine. Takvi talasi ogromnom silinom udaraju o obalu. Ali, mi znamo na kojim mestima mogu da udare o obalu, čak možemo da ih predvidimo. Talase koji iznenada nastaju usred okeana bez uticaja anomalija dna, vrlo je teško objasniti – kaže Diste. – Čak i kad smo napravili matematičke modele koji pokazuju da džinovski talasi zaista mogu da se uzdignu niotkuda, ostao je problem da su suviše česti.
Kako nastaju “talasi niotkuda”? To nikome nije jasno. Diste kaže da može biti najmanje tri razloga – ali nijedan ne pruža zadovoljavajuće objašnjenje.
– Mali talasi su sporiji od velikih i ako usred okeana vetar pokrene više talasa jedan za drugim, oni veći koji kreću kasnije sustizaće manje, stapaće se sa njima i tako će nastati veoma veliki talas – objašnjava Diste. – Moguće je i da pojačaju normalne talase i skrenu podmorske struje. One su sporije od talasa, ali mogu da im pojačaju energiju i povećaju visinu kreste (vrha talasa) i dubinu trbuha (dna između dva talasa). To se događa sa strujom Aguljas pored Mozambika, zbog čega su stradali mnogi brodovi.
Najviše pristalica među naučnicima ima treće objašnjenje koje je rezultat eksperimenata sa “generatorom talasa” univerziteta u Bergenu. Eksperimenti su pokazali da talasi formiraju neku vrstu “voza”: ponašaju se kao svetlosni talasi u bezvazdušnom prostoru, odnosno, ne rasipaju se. Takozvani samostalni talasi prelaze najveće udaljenosti i najbrži su, ne samo što ne gube energiju već mogu da je povećavaju preuzimaći je od susednih talasa. Na kraju nastaju jedinstveni, izuzetno visoki talasi, prava morska čudovišta koja potapaju brodove i prevrću naftne platforme. Prema tom modelu, talasi se često javljaju u grupama od tri (mornari to odvajkada znaju i zovu ih “tri sestre”).
Jedno je izvesno – da bi preživeli udare džinovskih talasa, brodovi i naftne platforme moraće da se grade u daleko robusnijem izdanju.
Ali, izvesno je i da se nenormalni talasi pojavljuju sve češće…