Iako su njegova smrt na krstu, uskrsnuće i uzdizanje u Nebo osnovni postulati hrišćanske vere, veliki broj priča govori da je Isus ne samo vasksao i potom putovao po istoku, već je tamo i sahranjen.

Mesta poslednjeg počinka svetih i duboko poštovanih ljudi bila su i ostala izuzetno popularna atrakcija koja inspiriše hodočašća i stvaranje novih umetničkih dela. Naravno da u svim grobovima i grobnicama ne počivaju zaista posmrtni ostaci svetih i pobožnih, ali ljudi uporno hrle na takva mesta. Baš kao što sa istom gorljivošću i predanošću, reke turista opsedaju Crveni trg i Grejslend u želji da odaju poštu dušama Vladimira Iliča Lenjina i Elvisa Prislija.

Ipak, postoji jedna grobnica u Šrinagaru, glavnom gradu indijske države Kašmir, koja nikada nije postala popularna i profanisana turistička atrakcija, iako milioni ljudi širom sveta tvrde da u njoj počivaju zemni ostaci najsvetijeg među svecima.

Grobnica poznata pod imenom Roza Bal (ili Rauza Bal) nalazi se u šrinagarskom distriktu Kan Jar. Ta skromna građevina sa belo okrečenim zidovima uzdiže se ispred muslimanskog groblja. Bogatim i drevnim duborezom prekriveni grob u unutrašnjosti grobnice, nedavno je zamenjen staklenim zidovima iza kojih se jasno vidi drveni sarkofag. Pokojnik u čiju je čast grobnica podignuta, zapravo počiva u nepristupačnoj kripti ispod sarkofaga. Natpis kazuje da je reč o grobu Juz Asafa.

Ne postoji zaista ništa – unutra ili spolja – što bi nagovestilo da je pokojnik bio značajan čovek. Zaista ništa, ukoliko posetilac ne primeti pomalo zagonetne otiske stopala sa neobičnim znacima, urezane u podu blizu sarkofaga. Znakovi se koincidentno poklapaju sa ubodnim ranama kakve bi zadobio čovek prilikom razapinjanja na krst.

Da li ova tajanstvena grobnica toliko daleko od Svete Zemlje, krije telo Isusa Hrista? I odakle uopšte takva priča?

Zajedničko poreklo

Brojni pisci i istraživači, godinama su se bavili pričama da je Isus dobro poznavao Istok. Gledano uopšteno, sve te teorije se mogu podeliti u dve grupe: Hrist je preživeo raspeće i otputovao u Indiju preko današnjeg Irana i Avganistana; i Hrist je većinu svojih “izgubljenih godina” (period između 18. i 33. godine života koji jevanđelja uopšte ne pominju) proveo putujući zemljama Bliskog i Dalekog istoka. Ima i teorija koje kombinuju oba elementa.

Postavlja se pitanje zbog čega bi se Isus upustio u jednu tako dugu avanturu? Osim očigledne činjenice da je možda želeo da izbegne duge kandže rimske imperije, postoji još jedan značajniji razlog – da je Isus zapravo tragao za svojim korenima.

Godine 597. p.n.e. kralj Nabukodonosor uništio je Jerusalim, a zatim Jevreje odveo u Vavilon kao roblje. Ovo se dogodilo u finalnoj fazi rasejanja jevrejskog naroda započetoj 150 godina ranije usled međuplemenskih borbi i ratnih pohoda drugih naroda, pre svega Asiraca. Posle 47 godina zatočeništva u Vavilonu, persijski kralj Kir je Jevrejima vratio slobodu, pa su se mnogi od njih raspršili širom Dalekog i Bliskog istoka. Dva plemena (od prvobitnih dvanaest) ostala su u Judeji i Izraelu. Šta se dogodilo sa preostalih 10 je još uvek predmet naučnih rasprava. Mnogi veruju da su se jevrejska plemena naselila u Egiptu, Persiji, Iranu i Africi. Pretpostavlja se da je i Kašmir u severnoj Indiji, takođe postao krajnja destinacija raseljenih Jevreja.

Postoje značajni i nesumnjivi dokazi da koreni današnjih stanovnika Kašmira sežu daleko u prošlost, sve do njihovih hebrejskih predaka. Naučnici su identifikovali više od 90 plemenskih ili kastinskih imena, podjednako uobičajenih i u Kašmiru i u Izraelu. Takođe, postoji najmanje 70 toponima zajedničkih Kašmircima i Izraelcima. Bilo bi zaista čudno tvrditi da bar polovina ovih imena ne deli isto poreklo. Kašmirci imaju dosta veoma značajnih kulturnih i fizičkih karakteristika, koji ih povezuju direktno sa hebrejskim precima. Na primer: samo žena koja je rodila dete nadgleda ritual očišćenja koji traje 40 dana; prilikom kuvanja se izbegava upotreba masti; nosi se odeća u jevrejskom stilu sa obaveznom upadljivom kapicom na temenu; grobovi su okrenuti u smeru istok – zapad…

Ovaj poslednji običaj se i dalje praktikuje u Kašmiru uprkos dominantnoj islamskoj praksi da se mrtvi sahranjuju u smeru jug – sever. Zanimljivo da iako je oplata groba u grobnici Rosa Bal muslimanskog porekla, ispod nje se nalazi daleko stariji grob postavljen u smeru istok-zapad, što ukazuje da je pokojnik bio jevrejske ili hrišćanske vere.

Centar za genetsku antropologiju univerzitetskog koledža u Londonu, objavio je još 1998. jednu od najizazovnijih studija na temu zajedničkog porekla. Testiranje Bene Izraela (što na hebrejskom znači: deca Izraela) iz Alibaga u severnoj Indiji, pokazala su jasnu vezu između ovih ljudi, Jevreja iz Jemena i plemenskih zajednica sa juga Afrike, za koje naučnici takođe veruju da su potomci jevrejske dijaspore.

Srećni pad

Teorije koje razmatraju Isusovu istočnjačku odiseju nisu nove, ali među ljudima koji su se njima bavili poslednjih stotinak i više godina izdvaja se jedna osoba – kontroverzni Nikolaj Notovič. Rođen 1858. godine na Krimu u bogatoj ruskoj porodici, Nikolaj je u ranoj mladosti prešao iz judaizma u pravoslavlje. Postao je novinar i politički analitičar koji je knjigama o ruskoj politici stekao ime i ugled širom Evrope. Danas je taj aspekt njegovog rada zaboravljen, a ono što se itekako pamti u naučnim krugovima su njegova otkrića do kojih je slučajno došao putujući istokom 1877. godine.

U knjizi “Nepoznati život Isusa Hrista” objavljenoj 1894. Notovič naglašava da je prvi cilj njegovog putovanja bilo “proučavanje običaja i navika stanovnika Indije u njihovom prirodnom okruženju, kao i veličanstvenih, misterioznih arheoloških spomenika i kolosalne, prekrasne prirode ove zemlje.”

Lutajući bez unapred određenog pravca, Nikolaj Notovič je proputovao Avganistan, današnji Pakistan, severnu Indiju, Kašmir i konačno stigao u Ladak – oblast u sendviču između Kašmira i Tibeta. Upravo tu mu se dogodila nesreća, za koju se kasnije ispostavilo da je bila jedna fantastično srećna epizoda. Notovič je pao s konja i povredio se, a ljubazni budistički monasi su mu pružili prvu pomoć i preneli ga u svoj manastir Hemis. Dok se oporavljao, Notovič se sprijateljio sa lamom koji je brinuo o bogatoj manastirskoj biblioteci i drevnim rukopisnim svicima budističkih istoričara napisanim na tibetanskom jeziku. Uz pomoć prevodioca, uspeo je da zapiše veliki deo tekstova.

Svici su pričali priču o Isusu (koga su budistički učenjaci nazivali Isa) od njegovog rođenja do smrti. Što je još značajnije, opisana su i njegova lutanja i putovanja u periodu između 13. i 30. godine života. U svicima se tvrdi da je Isus došao sa konkretnom namerom da izučava budizam. Put ga je odveo najpre u Sind, Pendžab i konačno Džagernaut gde je proučavao Vede. Međutim, Isus je ubrzo izbačen iz škole, jer ne samo da se usudio da ljudima koje bramani smatraju nedostojnim i nedodirljivim govori o svetim tekstovima, već je počeo da propoveda protiv razlika među kastama. Potražio je utočište u u regionu Gotamida i tu nastavio sa proučavanjem budizma, sve dok se u 29. godini nije vratio u Judeju. Od tog trenutka – uz blage razlike u pogledu detalja, priča o Hristu postaje onakva kakvu je svi znamo, uključujući i njegovu smrt na krstu.

Vrativši se kući, Nikolaj Notovič je pokušao da objavi prevod budističkih svitaka. Ne iznenađuje što su zvaničnici Crkve sa kojima se konsultovao bili oštro protiv objavljivanja rukopisa. Tvrdoglav kakav je bio, Notovič nije odustajao. Podrška mu je stigla od uvaženog francuskog akademika i filozofa Žozefa Ernesta Renana, koji je i sam bio više nego zainteresovan da pročita rukopis. Renan je ponudio Notoviču da lično napiše izveštaj o svicima svojoj akademiji, ali je ovaj to odbio, plašeći se da će Renan prigrabiti svu slavu i ukrasti mu prvorazrednu senzaciju.

Knjigu je konačno objavio o svom trošku 1894. Od tada do danas, pokušaji da se ospori Notovičevo otkriće ne jenjavaju. Neki su otišli toliko daleko da su tvrdili kako lamaserija Hemis uopšte ne postoji. Danas, međutim, postoje brojni dokazi – posredni i neposredni, koji potvrđuju opis putovanja koje je Notovič dao u knjizi. Ipak, svici su ostali velika nepoznanica. Iako neki istraživači tvrde da su budistički monasi potvrdili njihovo postojanje, do dana današnjeg ih (uz izuzetak Nikolaja Notoviča) niko nije video.

Nikolaj Notovič je bio zamajac priče o Isusovom putovanju u Indiju, koja je potpuno zaokupila hrišćanski svet.

Tajna grobnice u Šrinagaru

Ovom temom se bavio i krajnje kontroverzni Hazrat Mirza Gulam Ahmad, autor rasprave na urdu jeziku: „Isus u Indiji“. U tom pitkom i krajnje polemičnom tekstu objavljenom 1899. godine, Gulam Ahmad zagovara teoriju da je Isus Hrist preživeo raspeće i potom otputovao iz Judeje u Indiju, gde je umro u dubokoj starosti u 120. godini života. Sahranjen je u grobnici Roza Bal u Šrinagaru.

Gulam Ahmad je rođen 1835. u malom indijskom gradiću Kadijan. Svoju fanatičnu odanost islamu potvrdio je u 49. godini, objavivši u muslimanskom svetu izuzetno popularnu „Baraheen Ahmadiyya“. Ova agresivna i otvorena deklaracija “dokazuje” superiornost islama u odnosu na druge religije sveta i bila je sasvim dovoljna da Gulam Ahmad zasluži titulu Mujjadid (reformator), koju je u čitavoj istoriji dobilo samo 13 drugih muslimana.

Nedugo nakon primanja ove počasti, Gulam Ahmad je odigrao još jednu kontraverznu ulogu u islamskom svetu, tvrdeći da je on lično dugoočekivani Mahdi (muslimanska verzija Mesije) – vesnik konačne vladavine islama. U očima većine muslimana, Gulam Ahmad je od sveca gotovo preko noći postao grešnik. Posle samoproglašenja za Mahdija, većina njegovih najodanijih pristalica se pretvorila u ogorčene kritičare. Njihov bes je malo utišala činjenica da će – zahvaljujući raspravi „Isus u Indiji“, Gulam Ahmad postati najomraženija osoba ne samo među muslimanima, već i hrišćanima i budistima.

Suština Gulam Ahmadove tvrdnje odnosi se na to da je Hrist, preživeo (ili vaskrsao) raspinjanje na krst i potom krenuo u Indiju u potrazi za izgubljenim plemenima. Ahmad decidirano i provokativno naglašava da budizam izuzetno mnogo duguje Isusovom putovanju. Neki naučnici inače pominju uočljive sličnosti između učenja Isusa Hrista i Bude, sličnosti koje idu mnogo dalje od tvrdnje da religije širom sveta dele određene istovetne pouke. I dok su neki ljudi ubeđeni da su se elementi budizma na ovaj ili onaj način ušunjali u Hristovo učenje, Gulam Ahmad je ovu ideju okrenuo naopačke tvrdeći da su, nakon što je Isus svoje učenje propovedao širom Indije i u okolnim zemljama, postulate ovog učenja preuzeli budistički monasi i proširili ih kao Budine reči?! Neki današnji naučnici nisu spremni da posve odbace ovu ideju.

Ahmadova rasprava kulminira intenzivnim istraživanjem grobnice Roza Bal. O njenom postojanju saznao je od jednog svog sledbenika, pa je smesta odlučio da ode u Šrinagar. Proveo je tamo nekoliko meseci istražujući i ispitujući lokalno stanovništvo o poreklu grobnice. Rezultati te istrage sveli su se na nekoliko zanimljivih podataka: da grobnica na tom mestu postoji otprilike 1.900 godina, a da je pokojnik koji u njoj počiva bio stranac i propovednik koji je učio ljude nekih 600 godina pre Muhameda. Lokalni muslimani su ga nazvali Juz Asaf.

Osim usmenih predanja, Gulam Ahmad je detaljno proučio i različite budističke i medicinske tekstove koji bi išli u korist njegovoj hipotezi.

Možda najkontraverzniji problem koji pokreće rasprava „Isus u Indiji“ jeste da se – ukoliko prihvatimo kao činjenicu da je Isus umro u Indiji u 120. godini života – onda neizbežno pokreću neka fuundamentalna pitanja o njegovom raspeću i smrti. Ovaj kamen temeljac hrišćanstva se ne može baš tako lako zataškati. Gulam Ahmad nije prvi doveo u sumnju ideju o Isusovoj smrti i uskrsnuću, ali je bio prvi koji je to učinio u publikaciji koja je dostigla ogroman tiraž.

Ako prihvatimo da je Hrist zaista bio osuđen i kažnjen, kako uče jevanđelja, postoje samo tri mogućnosti: a) On je umro, vaskrsao i uzneo se u nebo da zauzme svoju pravednu poziciju pored Boga Oca; b) On je jednostavno umro na krstu; c) On nije umro na krstu.

Oni koji nisu gorljivi vernici razmotriće samo poslednje dve opcije i bilo koji drugi grob mimo onog kraj Golgote, može ih samo ubediti da nešto nije u redu sa dogmom o Hristovom vaznesenju.

Ako se zaista detaljno posvetimo pručavanju jevanđelja (i drugih tekstova) kao istorijskih izvora i ako na njih primenimo neke od rigoroznih tehnika uobičajenog naučnog istraživanja, bićemo praktično prisiljeni da zaključimo kako Hrist nije umro na krstu. Na kraju krajeva, posle svoje pretpostavljene “smrti” Hrist šeta i govori pa ako ovo ne prihvatimo kao metaforu – na šta nas definitivno neće ohrabriti stilistička komparacija pasusa i ostataka jevanđelskih priča – onda moramo razmotriti mogućnost da je Hrist preživeo raspeće.

Takvi slučajevi nisu nepoznati. Jevrejski istoričar Josif Flavije piše: “Po povratku videh mnogo osuđenika raspetih na krstove i među njima prepoznah trojicu svojih saputnika. To me je silno ražalostilo i sa suzama u očima odoh Titusu i rekoh mu o njima. Onda on naredi da se skinu sa raspeća i da im se obezbede najbolja nega i hrana ne bi li se oporavili. Međutim, dvojica preminuše još dok ih je pregledao lekar, ali se treći oporavi.”

Istorijski izvori

Stavovi nekih naučnika i istraživača koji sumnjaju da je Hrist umro na krstu, zasnovani su na kvantitetu i kvalitetu ponuda smeštenih u Hristovu grobnicu. Primećeno je da sve to – prema opisu iz jevanđelja, daleko više ima veze sa procesom oporavka nego pogrebnim ritualom. Mnogima je izgledalo veoma čudno što je izvršenje kazne na krstu – za koju je predviđeno da traje danima, obavljeno u petak uveče čim je nastupio sumrak, a samo nekoliko sati pre početka Šabata. Po jevrejskom zakonu, pogubljenje se ne sme obavljati u dane svetih praznika. Ponašanje Hristovih pristalica, pre svega Marije Magdalene i Josifa iz Arimateje, snažno nagoveštavaju da njegov život iako ugrožen nije i izgubljen.

Pod pretpostavkom da Hrist jeste preživeo raspeće postavlja se pitanje šta bi mogao biti dokaz – osim događaja vezanih za jevanđeosko uskrsnuće – da se on oporavio i doživeo duboku starost i što je značajnije, šta ga je navelo da se odluči na put ka istoku?

Iznenađujuće, ali postoje zaista brojni i veoma sugestivni dokazi u čitavom nizu rukopisnih tekstova. Najistaknutiji među njima je „Bhavishya Maha Purana“. To je jedna od 18 svetih knjiga hinduizma – „Purana“. Sastavljena 115.g.n.e. ova knjiga pominje intrigantan susret između kralja Šalivahana i svetog čoveka po imenu Isa-Masih.

U jednom trenutku, Isa objašnjava kralju ko je:

“Zovu me Sin Boga, rođen sam od device i sveštenik sam nevernika… Dolazim iz strane zemlje gde istina ne postoji… Došao sam kao Mesija.”

Mnogo kasnije, „Rauzat-us-Safa“, persijska istorija iz 1417.g.n.e. naglašava:

“Isus (neka je mir sa njim) beše nazvan Mesijom jer je bio veliki putnik… Putujući svojom zemljom on stiže u Nasibain. Sa njim behu nekolicina sledbenika, koje Isus posla u grad da propovedaju.” U nastavku saznajemo da su Isusovi sledbenici bili uhapšeni, ali su oslobođeni kada je njihov učitelj prikazao svoju moć isceljenja.

U 10. veku, muslimanski učenjak Al-Šaik Al-Said-us-Sadik u knjizi „Ikmaul-ud-Din“, naglašeno govori o strancu koji podseća na Hrista i pominje njegovog sledbenika po imenu Ba’bad, koji su svoje poslednje dane proveli u Kašmiru:

“Tada Juz Asaf …. stiže u zemlju zvanu Kašmir. Putovao je do nje, a put beše dug i širok …. sve dok ga smrt ne obuze. On tada naredi da mu Ba’bad napravi grobnicu. Tada ispruži noge ka zapadu a glavu ka istoku i umre.”

Ikmaul-ud-Din takođe opisuje da je Juz Asaf u svom podučavanju koristio parabole. Najupečatljiviji primer Juz Asafovih parabola je ona o “zasejanom semenu” čija istina pada i na dobru zemlji i na kamenito tle. Ovo je veoma slično Isusovoj paraboli iz jevanđelja po Marku (4:3-20).

Osoba nalik Isusu se pominje u različitim tekstovima, uključujući i budističke, urdu i persijske manuskripte. Dr Fida Hasnain koji se godinama bavio ovom temom, kao direktor Muzeja starina u Kašmiru imao je prilike da vidi mnoge od tih dokumenata. I njegova istraživanja idu u prilog tvrdnjama Nikolaja Notoviča o svicima iz Ladaka.

U svim tim izvorima, potencijalni Isus se pominje pod imenom Juz Asaf. Prema natpisu u Roza Balu, to je upravo ime čoveka koji počiva u kripti grobnice.

Još jedan zapanjujući primer povezuje Isusa sa imenom Juz Asaf i lokacijom Šrinagara. Ovo se odnosi na Takhat Sulaiman (Solomonov presto), hram na jezeru Dal u Šrinagaru. Na hramu su 4 natpisa:

1. Zidar ovog stuba je Bihišti Zargar, godina pedeset i četvrta.

2. Kvaja Rukun, sin Murjan, podiže ovaj stub.

3. U ovo vreme Juz Asaf proglasi svoje proroštvo. Godina pedeset i četvrta.

4. On je Isus, propovednik dece Izraela.

Obično se veruje da godina 54. odgovara 78. godini pre nove ere.

Među biblijskim ličnostima, Isus nije jedini povezan sa istokom: Mojsije, Noje, Marija, Josif, Aron, pa čak i Isusov magarac – svi oni imaju obeležena grobna mesta u ovom regionu. Još jedan biblijski lik baca veoma važnu svetlost na čitavu istočnu teoriju. U Bibliji Isus upućuje svoje pristalice da tragaju za izgubljenim plemenima. Jednog od svojih sledbenika – Tomu, šalje u Indiju. Tomina putovanja su detaljno opisana u delu „Acta Thomae“ (proglašeno jeretičkim tekstom 495.g.n.e.), koje potiče iz prvog veka nove ere. Tu se opisuje svadbena ceremonija u Taksili u Indiji, za koju se tvrdi da joj je prisustvovao i Isus i sasvim je jasno da se događaj odigrao nekoliko godina posle opšteprihvaćenog datuma raspeća 49. godine. Neki su Tomu identifikovali kao Juz Asafovog sledbenika po imenu Ba’bad; drugi su smatrali da je Toma lično poslužio kao uzor za priče o Juz Asafu – na kraju krajeva, dokazi o njegovom boravku u Indiji vremenski prethode ovim pričama.

Tokom vekova, Isusa su vezivali za mnoga mesta daleko od Palestine. Od Francuske do Japana, prisvajanje događaja posle raspinjanja na krst postala je uobičajena kulturna strategija. Ali ono što je toliko upečatljivo u tradiciji o Isusu u Indiji, jeste da gotovo niko od Kašmiraca ne pokušava da prisvoji Isusa, iako bi im to donelo i obilje turista i obilje novca. Sve hipoteze, istraživanja i dokazi koji podupiru tezu o boravku Isusa u Indiji, ponudili su stranci. Ljudi u Kašmiru veruju da je to samo folklor. Onima koji žive u blizini grobnice, Roza Bal je samo hram poštovanog svetog čoveka – stranca koji je došao u njihovu zemlju i propovedao moćno učenje. Za druge, to je grob Isusa Hrista lično.

Indijana Su i Hristov grob

Bilo bi čudno da, na osnovu neverovatnih implikacija i brojnih tvrdnji, istraživači nisu pokušali da odgonetnu tajnu grobnice Roza Bal. Zapravo, bilo je nekoliko takvih pokušaja. Suzan Olson je posvetila godine proučavajući Roza Bal i sve što se odnosi na ovaj objekat, oslanjajući se pre na vrhunsku nauku nego religijsku tradiciju. Rezultate svoje istrage planira da uskoro objavi u knjizi “U potrazi za Hristom: poslednje zvezdano dete starog puta svile“. Olsonova će izneti i mišljena crkvenih velikodostojnika, stavove zvaničnika i vlade o svom zahtevu da joj se odobri uzimanje uzoraka za DNK analizu. Nadimak “Indijana Su” dobila je zahvaljujući svom izuzetnom i često krajnje rizičnom nastojanju da istraži čitav niz lokaliteta širom severne Indije i Pakistana, uključujući i navodni Marijin grob u Mureji. Nažalost, ovo mesto je sada pod komandom pakistanske vojske, koja je direktno iznad groba sagradila komunikacioni toranj. Uprkos izuzetno zaoštrenim odnosima između Indije i Pakistana, Indijana Su ne odustaje od svoje najnovije arheološke avanture. Njen cilj je da uporedi uzorke DNK iz ova dva groba. Nažalost, ovaj pokušaj je propao zahvaljujući indiskreciji jednog od zvaničnika kome se obratila za pomoć.

Ovo nije i prvi takav slučaj sa istovetnim krajem. Pre nekoliko godina je Holger Kersten, jedan od vodećih stručnjaka na ovom polju, dobio odobrenje za uzimanje uzoraka DNK, ali je odobrenje istog dana povučeno. U regionu Kašmira rastrzanom međusobnim razmiricama muslimana i hinduista, svaka odluka nosi mnogo dublje posledice.

*

Ko god da je sahranjen u misterioznoj grobnici, u najmanju ruku je naveo mnoge ljude da ponovo iščitavaju Bibliju i druge religijske tekstove, da detaljnije istražuju istorijske izvore i dokaze koje možda sadrže a možda i ne, ali i da uoče sličnosti i zajedničke elemente među previše često suprotstavljenim religijama. Možda će svest o zajedničkim korenima jednom prevladati i izbrisati iz ljudskih duša suze, bol i krv. Samo zbog te nade, priča o Isusu koji je preživeo raspeće zaslužuje da bude ispričana.