Govorili su da je deda Vidosav dojadio i bogu i ljudima svojim izmišljotinama koje su se često s jezom useljavale u naša bojažljiva srdašca. Kao omađijani slušali smo njegove vešte pripovedi, u večernjim časovima uoči Bele nedelje, kada bi nam glas tog starca ličio na šapat drekavaca iz bezdanih bunara a oči buktile poput očiju onih nekrštenih i povampirenih. Tada bi nam, uz svojeručno zamotan duvan i uz šoljicu kuvane rakije, ispredao sve te čudnovate priče, avetinjske uspavanke pred spavanje zbog kojih mi noćima ne bi oka sklopili; pa čak i onu njegovu ispovest koju je doslovce na svojoj koži iskusio. Bila je to njegova predugo čuvana tajna; samo smo mi, njegovi unuci i još po neko od seoske dečurlije, znali istinu što se u njoj krije…

Davno beše ono zbog čega su kose deda Vidosava sede a on sâm noćobdija i mesečar. Davno su njegove žuljave i snažne ruke rušile bukova stabla podno Stare planine a njegove neumorne noge tonule u snegu. Od onda ostadoše samo pusta sećanja i… ožiljci.

“To su bile zime”, govorio bi deda dok je osluškivao pucketanje suvaraka u ognjištu. “Mada, čovek dok je mlad može sve da istrpi – i glad i žeđ i studen.”

Koračao bi gore-dole po sumračnoj sobi u kojoj su jedine zrake svetlosti isijavale voštanice i razbuktalo kube. Oči nam behu uprte u njegovu visoku, titravu senku što je puzila po zidovima ukrašenim mnogobrojnim uramljenim goblenima njegove životne saputnice i sapatnice, baba Stane.

“I tako dođe vreme da se ode u drva. Januar se baš oduži, kuće nam se pretvoriše u ledenice. Jednog jutra uzmem ja testeru i sekirče; slaninu, pogaču i beli luk stavim u torbičak; stari, topli vojnički kaput i cokule navukoh na sebe pa onda pravac tamo gde je moj deda od svog dede nasledio šumu. Beše udaljena na četvrt časa hoda od našeg sela i do nje se najbrže moglo stići baš onim puteljkom što vodi pored gordanovačke potočare. Tamo smo svi nekada mleli žito, dok danas niko živ ne sme ni da…”

Neko od mojih drugova ga iznenenada prekide i priupita: “A čega tamo ima, deda Vitko? Kaži nam!”

“Sam bi ga đavo znao”, odgovori zamišljeni starac i nastavi sa svojom ličnom, nikada pre ispričanom, istorijom. “Idem ti ja tako, čuje se samo fijuk vetra i sneg kako škrguće pod čizmama a meni liju suze od hladnoće i od sve te beline što me okružuje. Od zabelelih stabala nije se moglo videti zubato sunce. Tamo su me već čekali zemljaci, po dogovoru, spremni da pomognu. Valjalo je naseći metar – dva, za svaki slučaj, jer niko nije mogao kazati koliko će zima još da potraje. Kao što već rekoh: bio sam žilav i jak, ali nešto me je ipak morilo. Neka slutnja, ili kako to već da nazovem…“

Netremice je virio kroz zamagljeni prozor kao da nekoga ili nešto očekuje. I mi smo čekali zajedno sa njim i drhtali – ne od hladnoće – već od neobjašnjivog osećanja koje nas je već obuzelo čineći nas nespokojnim u njegovom gostoljubivom domu.

„Od teške rabote i ne primetih da sam već omrknuo i da sâm ostao sam. Svi moji drugovi odoše. Kao da su naprečac umakli prestravivši se same šume ili nečeg skrivenog u njoj. Znao sam da ako i ja smesta ne krenem ne gine mi da zalutam na povratku do sela. Beše to ona ista šuma koja je grejala mene i vaše pradedove, i znao sam joj svako stablo. Ipak, ne bih se usudio da tu sam samcit dočekam mrklu noć. Šta ako nabasam na vuka ili me zaveje sneg? U šumi beše sumračno kada primetih da mi se nešto približava. Ne vidim ga, ali mu jasno vidim poluljudske – poluzverske tragove u snegu. Nešto poput ovog vetra: duva, lomi i nosi. Čuješ ga, ali se ne da ugledati. Tako kažu i oni malobrojni koji su ga takođe susreli i ostali živi. Nevidljivo je, a ponekad može poprimiti nejasan oblik ili zaličiti na senku… Čak se može provući i kroz najmanju rupu. Na primer, kroz ovaj običan otvor u bravi.“ Ustade poskočivši iz udobne fotelje i gvirnu kroz ključaonicu. Nasmejali smo se njegovoj šali, samo na trenutak zaboravivši na strašnu priču.

Uz škripu šarki vrata se širom otvoriše i na njima se pojavi niko drugi do nama vrlo drag i mio lik. Uvelo, ali uvek nasmejano lice baba Stane beše ozareno mutnom svetlošću fenjera jer u to vreme besneše oluje i u selu često nije bilo struje. Blago pogrbljena i zabrađena vunenom maramom, nosila je posluženje za svog čoveka i za nas; na poslužavniku su skupa mirisali salčići i vrč tek pomuženog ovčijeg mleka, kuvana rakija i turšija.

Voleo je svoju ženu više i od samog života. Bila je ona njegovo sve na svetu: i žena, i drug, i majka, i sluškinja, i vidarka. Bilo kako bilo, jedino one rane, neopažene golim okom, nikada nije mogla da zaleči.

„A evo i moje drage čume“, iskezi se naš domaćin.

„Manite se, deco, tog starkelje. Ponekad ne zna šta govori“, reče baba Stana i namignu nam. Čula je sve ono što smo i mi prethodno čuli. I poče kobajagi da se krsti. I levom i desnom. Zatim nas posluži, nežno pomilova po kosi i onda izađe na prstima, da slučajno ne omete našu pažnju.

Njen čovek se ponovo vrati u svoju fotelju, zapalivši još jednu cigaretu i srknuvši gutljaj vruće komovice. „Ubrzavam korak, diše mi za vrat, prati me taj krvožedni stvor, ledi mi već ionako sleđenu krv u žilama. Najedared skoči na mene, obori me na sneg i poče da me davi i grize. A ja ni reč da izustim, samo krkljam i cičim, čini mi se da ću dušu da ispustim od bola i straha. Života mi moga, sam nečastivi je te večeri došao da me muči! Oko mene i dalje galami vetar dok se svim snagama branim od te osenje. Vitlam ti ja onom sekirom, ali, jadni su bili moji pokušaji. Kako da savladaš nešto što nije s ovog sveta? Ni sam ne znam kako sam uopšte utekao odande i kako sam uopšte našao put do kuće. Možda me je vetar nosio, možda… Ko zna… Samo znam da me je moja Stana dugo lečila posle neravnopravne borbe toga dana.“

Deda Vidosav duboko uzdahnu i reče: „Od tada je moja kosa bela k’o lanjski snegovi. To jest, k’o pralanjski snegovi. Jer, od tog neobjašnjivog susreta prođe skoro pa šezdeset godina. A pamtim k’o da je juče bilo.“

Umorni, pripiti starac se nakašlja pa promrmlja nešto sebi u bradu, jedva čujno i jedva razgovetno.

Kroz prozor se više ništa nije moglo videti. Pun je Mesec dogoreo poput žara u peći našeg domaćina, a opustelo granje više nije lomio severac kakav nikada pre ne osetismo. Odjednom sve postade i mračnije i tiše i tužnije. Niz samrtnički blede obraze našeg deda Vitka slivale su se suze, ali ovog puta ni od vetra ni od snežnog slepila. Jecao je poput deteta.

Srca su nam ludački tutnjila u grudima, a slasni zalogaji znalački umesenih slatkiša zastali su u grlu i postali opori.

Tiho naricanje deda Vidosava prekinu njegova Stana ušavši po drugi put kako bi nam kazala da je vreme da krenemo. „Evo, spakovala sam vam malo kolača da ponesete. I koju teglu ajvara za vaše roditelje. Mislim da su već stigli.“

Mnogobrojnu decu viđali su samo za vreme kućnih slava i seoskih zavetina; sinovi i ćerke im potražiše bolji život u smogu i sivilu veliki gradova iz čijih kolevki iznikosmo svi mi, Vitkovi i Stanini unuci.

Oboje su stajali na pragu trošnog kućerka i dugo mahali. Što smo se više udaljavali sve su nam više nedostajali. I sve smo više strahovali za njih dvoje. Bližile su se poklade, bližili su se i nekršteni dani tokom kojih svetom lutaju nesmireni dusi. Čvrsto stegosmo ruke naših majki i uputismo se svako na svoju stranu, što dalje od iskonske tmine i zagrobne tišine tog pustog mesta. Znali smo da će to biti još jedna neprospavana noć za sve nas.

Deda Vidosava i baba Stanu više nikada nismo videli. Ne prođe ni mesec dana od našeg poslednjeg susreta a njih dvoje zajedno sahraniše u podnožju Stare planine, u neobeleženom grobu, daleko od međa našeg seoceta. Nađoše ih u sobi gde su inače noćili, sa svežim ugrizima na vratu i modricama na nepomičnim grudima. Morale su komšije da na silu uđu kroz zamandaljeni sobni prozor jer vrata behu zaključana iznutra dok je jedini ključ te brave ležao u dedinoj ruci. Kroz ključaonicu je nesmetano strujao rezak dašak zime i pomaljao se sa zebnjom tek po neki zračak jutarnje svetlosti.

Od sila zle kobi se nisu mogli sakriti. Tako su barem glasile ondašnje priče.

Ivan Ristić