Gradić Mudus u Konektikatu, SAD, neprestano potresaju zvuci glasnih eksplozija koji dopiru iz pravca brda Kejv i planine Tom. Skeptici tvrde da su ti zvuci zapravo posledica plitkih zemljotresa. Poslednji pravi veliki zemljotres se na tom području osetio 6. maja 1791. Ipak, seizmološki uređaji ne beleže tremore koji bi morali da se jave nakon plitkih zemljotresa. Indijansko pleme Algonkin i njihovi sunarodnici iz drugih plemena u okolini, veruju da zvuke stvara demon Hobomok i čitavu oblast zovu Mačimudus ili Mačemodosit što znači „mesto loših zvukova“.

Barisal, mesto na obali Bengalskog zaliva u Bangladešu, na samom izvorištu reke Gang, poznato je po „Barisalskim topovima“. Buka sa neba se prvi put javila još 70-tih godina 19. veka i od tada ne prestaje. Svedoci govore o „topovskoj kanonadi“ u grupama od dve i tri eksplozije koje dopiru sa juga ili jugozapada zaliva, obično od februara do oktobra a veoma retko od novembra do januara. Pri tom, aparati ne beleže nikakve seizmičke poremećaje niti velike oluje. Monsunske kiše obično u ovaj kraj stižu u junu i traju do septembra, obuhvatajući tako samo deo vremena kada se uobičajeno mogu čuti „nebeski topovi“.

Slične zvučne ekplozije se u Belgiji i Holandiji nazivaju “mistpoeffer” ili “marina”, “brontodi” u Italiji, “retembos” na Filipinima, a “topovi iz magle” na nekim drugim mestima širom planete. Glasna topovska kanonada je zabeležena od zapadne Australije i države Viktorija do Nju Brunsvika u Kanadi u blizini zaliva Pesamokvodi, u Sidar Kiju na Floridi, Laf Negu u Irskoj, na Jadranu, na severu američke države Džordžija, u Franklinvilu, Njujorku…U državi Njujork te zvuke zovu “topovi Seneka”. I čuveni istraživači Luis i Klark su zabeležili da su 4. jula 1805. čuli zvuk misteriozne eksplozije koju nisu videli.

U vreme javljanja ovih tajanstvenih zvukova, nisu zabeleženi nikakvi zemljotresi, niti je i jedan zabeležen u ovim našim modernim vremenima kada svaka zemlja poseduje seizmografe. Meteoriti mogu pasti bilo gde, ali su zvuci “nebeskih zemljotresa” karakteristični za relativno mali broj lokacija, što objašnjenje o njihovom “svemirskom” uzroku čini malo verovatnim. Pri tom, u trenutku pojave zvuka nije primećen nikakav meteorit.

Jedno od mogućih objašnjenja koje su ponudili neki istraživači, kaže da “nebeski zemljotres” izaziva anomalija u prostiranju zvuka na veliku daljinu, posebno ako su u pitanju oluje. Nema sumnje da se tako nešto može dogoditi – paljba topova tokom pomorske bitke često se čula daleko od mesta gde se bitka odigravala. Razumno je i pretpostaviti da topografija i uobičajeni atmosferski uslovi u određenim oblastima mogu usloviti da zvuk bude karakterističniji u nekoj regiji a u drugoj ne, ali treba napomenuti da nisu svi “nebeski zemljotresi” karakteristika priobalnih područja. Protiv ovakvog objašnjenja je i činjenica da udaljeni udar munje obično ne proizvodi zvuke dugačke, odjekujuće grmljavine koja se široko prostire. Zvuk udara munje je karakterističan po oštrom prasku koji ne traje dugo. Takođe, Barisalski topovi se mogu čuti ne samo tokom monsusnkog perioda već mesecima ranije, kada na području južne Azije a posebno Bengalskog zaliva i na severu Indijskog okeana nema bukvalno nijedne jedine oluje. U današnje vreme bi se za neke od tih zvukova, uprkos konstantnom poricanju vojnih snaga, moglo optužiti probijanje zvučnog zida. Možda se odjek probijanja zvučnog zida zaista prenosi na daljinu zahvaljujući nekakvoj anomaliji u prostiranju zvuka, ali kako onda objasniti izveštaje o “nebeskim zemljotresima” iz 19. veka kada definitivno nije bilo mlaznjaka?

Zatim, tu je i čuveno “zujanje iz Taosa”, neobjašnjivi zvuk nalik zujanju koji se neprestano čuje a izvor je nepoznat. Slična pojava zabeležena je i na Havajima, Novom Zelandu, a 70-tih godina 20. veka i u Bristolu u Engleskoj. U gradu Taos, američka država Nju Meksiko, zvuk se prvi put čuo 90-tih godina prošlog veka, kada su ljudi pričali da se iznenada javlja i nestaje, kao da neko pritiska prekidač za uključivanje i isključivanje. Veliki broj ljudi koji su čuli zujanje podvrgnut je testiranju da bi se utvrdilo da li pate od tinitusa (zujanje u ušima) ili nekog sličnog auditornog neurološkog poremećaja. Testovi su bili negativni. Oni koji su se odselili na druge lokacije više nisu imali problema sa zujanjem, što samo govori da je izvor zvuka vezan za određenu oblast i lokalizovan na određeno područje.

Eksperimenti su pokazali da neki ljudi mogu da čuju visokofrekventni srednjetalasni signal (AM) koji premošćuje uši i direktno utiče na nerve ili na auditorne centre mozga, čime bi se mogao objasniti zvuk i, posebno, činjenica da ljudi od takvog signala ne mogu da se zaštite ako se zatvore u kuće ili stave čepove u uši. Ipak, ovakvom objašnjenju suprotstavlja se činjenica da je Tom Mor sa univerziteta Mejsi iz Oklenda na Novom Zelandu uspeo da snimi zvuk koji, kao i obično, podseća na udaljenu buku dizel motora u praznom hodu. Takođe, neki ljudi su opisali ne samo zvuk već i prateće vibracije koje su osetili.

I tako ostajemo sa misterijom koja možda ima konvenconalno objašnjenje a možda ga – nema. Možda su “nebeski zemljotresi” i zvuci zujanja međusobno povezani, a možda i nisu. Možda će jednoga dana misterija biti rasvetljena. Ili će, možda, kao i tolike druge misterije i ova ostati neobjašnjena.