Časopis “Modern People” pisao je još 1975. godine da je Pentagon razvio metodu “RHIC” (radio-hipnotička intracerebralna kontrola). U praksi to znači da se izvesna mentalna stanja mogu izazvati bukvalno pritiskom na dugme.
Autor teksta tvrdi da, “kada mozak primi elektronske impulse iz spoljnih izvora, mogu se javiti vizije i zvučne halucinacije, a stvara se i “adekvatna” emocija – bes, ljutnja, razneženost i slično, u zavisnosti od korišćene frekvencije uređaja. Subjekt, recimo, može imati utisak da je video bandu mladića koji tuku staricu. Istog trenutka osetiće slepi bes bez spolja vidljivog razloga”.
CIA je počevši od pedesetih godina prošlog veka finansirala nekoliko potpuno nezavisnih projekata koji su za cilj imali potpunu kontrolu ponašanja pojedinca i grupe. Tako je, recimo, cilj projekta “Artichoke” bio stvaranje ubica, ljudi potpuno ispranog mozga koji bez ikakvih emocija, čak “oslobođeni” svih moralnih načela i nesvesni okoline, vrše ubistvo po naređenju. Takve ubice su po pravilu upotrebljavane samo jednom. Po izvršavanju zadatka ubica ne bi stigao ni da sazna šta je učinio, a već bi bio likvidiran.
Najpoznatiji primer je ubistvo američkog predsednika Džona Ficdžeralda Kenedija. Sada je već postala javna tajna da ga je likvidirala CIA i da neposredni počinitelj zločina Li Harvi Osvald nije bio svestan šta je učinio. Dokazi izneti na sudskom procesu pokazuju da Osvald jeste povukao obarač, ali ne i da se seća tog trenutka. Kada su sećanja počela da mu naviru i kada je zapretila opasnost da se CIA kompromituje, ispred policijske stanice ga je sačekao vlasnik nekoliko restorana Džek Rubi i sasuo mu šaržer svog kolta u stomak. Policajci koji su Osvalda sprovodili na suđenje nisu uspeli da reaguju na vreme tako da je on izdahnuo na licu mesta. Interesantno je da Rubi nije nikako mogao da objasni zašto je ubio Osvalda, sve dok na kraju nije počeo da tvrdi kako je “osvetio predsednika”. Ipak, istražitelj koji je sa njim razgovarao stekao je utisak da on pati od “čudnih mentalnih praznina”, što je inače čest slučaj kod žrtava ispiriranja mozga.
Da političko ubistvo može biti izvršeno programiranim “robot-ubicom” više nije nezamislivo kako izgleda. Advokat Martin Šejman, koji se bavio odbranom žrtava političkog terora, bio je ubijen u zgradi Tajm Lajfa. Završna poglavlja knjige Dejmona Reniona Juniora, pristalice Džima Garisona, državnog tužioca Nju Orleansa koji je ponovo pokrenuo slučaj Kenedijevog ubistva, nikada nisu napisana zahvaljujući njegovoj zagonetnoj smrti.
U oktobru 1968. proslavljeni pisac pao je pod nerazjašnjenim okolnostima sa mosta vašingtonskog Rok Krik parka.
Krug pakla u okviru CIA, inače je prepun “nestanaka” i “samoubistava”. Godine 1975. je Herman Kimsi (veteran kontraobaveštajne operative i visoki CIA zvaničnik sve do 1962. godine) posthumno postao glavna ličnost u knjizi Hjuga Mekdonalda “Sastanak u Dalasu”: “Osvald je programiran da ubije”, rekao je Kimsi Mekdonaldu. “Kada je psiho-mehanizam proradio, Osvald je postao opasna igračka bez usmerenja”. Tri nedelje posle intervjua, Kimsi je preminuo zbog “problema sa srcem”.
Na sličan način, Osvaldov prisni prijatelj Dejvid Feri, pilot CIA i hipnotizer, pronađen je mrtav u svom njuorleanskom apartmanu, okružen sa 15 praznih bočica lekova, što je ukazivalo na samoubistvo. Izveštaj patologa pokazao je, međutim, da je uzrok smrti bio “snažan udarac u zadnji deo glave”. Specijalista sudske medicine upustio se u, po njega opasnu tvrdnju da je došlo do izliva krvi kao posledice karate udarca. Umalo da strada na ulici u blizini svoje kuće kada je pokušao da ga pregazi nepoznati vozač.
U policijskoj raciji pokupljene su Ferijeve zabeleške o hipnozi i komplet knjiga o posthipnotičkoj sugestiji. Njegovi sledbenici prešli su u ilegalu posle njegove smrti, ali je jedan od njih, Džek Martin, ipak izašao u javnost da bi Volteru Bobartu u knjizi “Operacija kontrole uma” rekao” kako je Feri programirao Osvalda da ode u Dalas i ubije predsednika.
Tajni program kontrole uma na daljinu predvodio je kabinet obaveštajnih oficira CIA. Veliki Brat “prljave tehnologije” šezdesetih bio je Ričard Helms, čiji je deda bio prvi direktor Međunarodne banke za naseljavanje SAD, predsednik Federalnih rezervi i bivši reporter Junajted Presa, u kojem je svojstvu intervjuisao Adolfa Hitlera 1937. godine.
Uoči tragedije u Zalivu svinja, na Kubi 17. aprila 1961, i tragedije američkih invazionih trupa protiv režima Fidela Kastra, Helmsa je izabrao direktor CIA Džon MekKon da vodi odeljenje za “prljave trikove”. Naimenovan za direktora CIA 1966, napustio je agenciju šest godina kasnije. Pre odlaska, Helms je sačuvao tajne, naredivši uništavanje svih podataka vezanih za projekat MKULTRA. Priča se da se uz pomoć kordona plaćenih ubica “oslobodio” i svih svedoka.
On je bio pobornik telemetrije, upravljanja ljudima pomoću hipnoze i raznih uređaja i smatrao je telemetriju načinom vođenja rata “niskog intenziteta”. Helms je komandovao velikom istraživačkom mrežom u potrazi za tako suptilno dubokim tehnikama ubeđivanja kao što su sublimirane poruke na neprijateljskoj teritoriji. Zagovarao je upotrebu visokih frekvencija koje utiču na memoriju, čak i na podsvest.
U dopisu Vorenovoj komisiji koja je istraživala ubistvo predsednika Kenedija, pomenuo je “biološku radio-komunikaciju”.
Helms piše: “Kibernetika može biti korišćena u oblikovanju dečijeg karaktera, za ulivanje znanja, kao tehnika zapanjujućeg iskustva i ustanovljavanje društvenih obrazaca ponašanja. Takođe i svih funkcija koje mogu biti sumirane kao proces kontrole rasta i razvoja pojedinca.”
Kibernetska tehnologija koja odgovara ovoj zamisli bila je bliska budućnost. U svom memorandumu, Helms je skrenuo pažnju sa istraživanja koje je pokrenula CIA aludirajući na Sovjete. Ali, tada oni nisu imali potrebnu tehnologiju, a nisu je imale ni SAD, zaključio je. Danas se situacija znatno promenila, razvoj digitalne tehnologije omogućio je bazu za proizvodnju uređaja kojima se može kontrolisati ljudski mozak.
Razmišljajte o tome…
M.Miler