Postoje ljudi koji se iznenada pojave u vašem životu i ostave trajni pečat u vašem sećanju kao izvor dobrote i duhovnosti. Njihov lik živi u vašem sećanju i pojavljuje se kao duga posle kiše, da vas razgali i oraspoloži u teškim trenucima. Jedna od takvih ličnosti je baba po ocu moje majke. Zvala se Božana i stvarno je bila božija žena.

Mi, njeni praunuci smo je zvali baba Boža. Za ostale je bila “majka”. Muž ju je, zbog sitne građe, zvao “majčica”. Ta sitna žena prodornog pogleda zračila je svojom dobrotom, pobožnošću i mudrošću i uvek bila za korak ispred svog vremena. Odrasla je u svešteničkoj porodici i svoju decu, unuke i praunuke vaspitavala je u duhu pravoslavlja. Bila je sušta suprotnost njenom buntovnom, krupnom mužu, koji je zbog preke naravi, uvek umeo da brzo plane i zapodene kavgu. Ona je, kao dežurni vatrogasac, smirivala konfliktne sutuacije koje je produkovao njen muž.

Njena reč je uvek bila zadnja i svako je morao da je ispoštuje. Deca su za nju bila zakon. Nije davala da neko tuče decu, jer je smatrala da takva vaspitna mera ne daje rezultate. Govorila bi: ”Deca se nauče na batine, istrpe ih i teraju po svom.”

Naše druženje intezivno se odvijalo za vreme mojih letnjih raspusta… Njena kuća je bila do kuće moga dede, a njenog sina. Lako bih prelazila u drugo dvorište, gde bi me ona dočekivala na pragu, zabrađena crnom maramom (jedno dete joj je umrlo, a unuk joj je poginuo) uz večito brižan pogled. Uvodila me je u trpezariju i postavljala mi je doručak. Onda su počinjali naši ozbiljni ragovori. Spustila bi se na moj dečiji nivo i počinjala da pripoveda porodičnu istoriju. Sa zanimanjem sam je slušala. Vraćala me je u neka davna vremena, kad su ljudi živeli u velikim porodičnim zajednicama i bavili se stočarstvom i poljoprivredom. Volela je moje društvo i posebno bi se obradovala kad bi dobila “nivea“ kremu ili bele patike. Ona je u selu nekad bila krojačica, na šta je u jednom uglu trpezarije podsećala stara pocrnela šivaća mašina.

Od nje su mi kao uspomena ostale svilene bluze ukrašene ručnim radom i plišani prsluk izvezen cvetovima. Ti njeni pokloni bili su mi nešto najlepše što sam dobila… Ostalo mi je u sećanju kako je sa pletenom korpom pratim do bašte preko puta kuće i pomažem joj da uberemo povrće…

Imala je problema sa jednom nogom i hramala je, zbog čega sam gledala da joj se nađem pri ruci i pomognem joj.. Donela bih joj nešto što je tražila ili nahranila životinje. To je ona cenila i uvek bi me nečim obradovala, bilo da je to slatko ili neki sok koji volim. Moja mama je bila malo ljubomorna na mene, jer dok je ona bila dete, nije dobijala takve poklone od nje.

Jednog leta u toj kući trebalo je da bude svadba maminog brata od strica, ali sve je pošlo po zlu, kada je tog dana stigla vest da je moj deda, a njen sin, umro u bolnici. Sećam se da su muziku zamenili jauci i plač. Ta smrt je bila, posle smrti prvog deteta i unuka, udarac koji ju je potpuno dotukao. Pokušavala je da nađe smisao daljeg življenja, tako što se brinula o tek rođenoj praunuci Sanji. Rekla mi je:”Znaš, sanjala sam da će da se rodi devojčica. Zove se Sanja, jer je baba sanjala.”

Nastojala sam da u takovj situaciji budem iz nju i pokušavala da je utešim. Poslednjeg dana mog raspusta ona me priupita:”Šta ću ja bez tebe, kad ti odeš?”

Rekoh joj da ćemo doći kad dedi budu davali 40 dana, a možda i za zimski raspust. Njen tužni pogled mi je govorio više od njenih reči. Rekla mi je:”Mnogo ćeš mi nedostajati. Kako ću ja bez tebe?”

Sledeće godine u maju mesecu, razbolela se. Moja mama je otputovala da je poslednji put vidi. Mene nije povela, jer sam dobila boginje. Kada je ušla kod nje i približila se njenoj postelji, čula ju je kako bunca:”Nosite ovo dete od mene”.

Spominjla je svoje prvo dete, koje je umrlo odmah posle rođenja. A onda, kao da je došla sebi i pitala je moju mamu gde sam ja. Imala je veliku želju da me vidi u tom samrtnom času… Odgovor je bio da sam bolesna i da zato nisam došla. Posle toga brzo je napustila ovaj svet.

Majka mi je sve ovo ispričala posle, uz zaključak da nije dobro to što nisam ispuila poslednju želju mojoj baba Boži, ali šta ćemo, kada se desilo da sam bila bolesna. Iz te priče shvatila, sam da je ona meni značila koliko i ja njoj.

Mnogo me je volela i mnogo mi i danas nedostaje. Ostali su samo njeni pokloni i saveti koje pamtim i danas posle nekoliko decenija…

Danijela Janković