Prvih januarskih dana nove godine vojvođansko selo bilo je pokriveno belim pokrivačem koji je skrivao svaki propust, svaki nedostatak njegovih kuća, krovova, puteva, njiva. Sve je bilo čisto belo i većini se činilo da lepota zime konačno dolazi do pravog izražaja. Ljudi su, i pored vremenskih uslova koji su ponekad otežavali kretanje ljudi i vozila, uživali u zimskoj idili. Posebno deca, koja su koristila svaku priliku da se grudvaju, sankaju, prave Sneška Belića. Porodice su tih dana bile u kućama, zajedno, potvrđujući svoje zajedništvo. Međutim, bilo i onih koji su i tada, kao i svakog drugog godišnjeg doba, meseca, dana, bili sami. Priča pred vama je priča o jednom takvom čoveku i njegovoj samoći koju je ove, snežne, zime donekle uspeo da pobedi.

Živeo je godinama sam. Posle smrti oca i majke nasledio je porodičnu kuću i tu se njegov krug samoće zatvorio. Imao je malu penziju koju je dobio radeći neko vreme u lokalnoj poljoprivrednoj firmi. Izbegavao je druženje sa ljudima, važio je za osobenjaka i vodio je život u skladu sa mišljenjem okoline o njemu.

Nikome se nije zamerao, nije imao prijatelje ni iz detinjstva ni iz mladosti. Niko u selu nije odavno ni primećivao njegovo postojanje. Bio je nečujan, nevidljiv.

Ove zime, negde posle Božića, izašao je na ulicu sa lopatom za sneg da ga počisti pred kućom, što je svake zime bila obaveza svih seljana. Nije mu to bilo teško, ionako nije imao šta da radi. Počeo je da čisti beli zavejani trotoar pred svojom kućom. Zaleđeni snežni tepih se gubio pred njegovom lopatom. Sećao se kako je nekih davnih godina, pre više od četrdeset, gledao svoje drugove iz razreda kako se raduju snegu. Njemu je i tada bilo svejedno, nije želeo da se druži sa njima, iako su ga oni zvali da se igra sa njima. Kasnije su odustali.

U jednom trenutku sneg je ponovo počeo da pada. Pomislio je da će mu to otežati posao, ali nije prestao sa radom. Tada je primetio da je sam na ulici. Do tog trenutka je bilo par ljudi koji su radili isti posao kao i on, čistili sneg pred svojim kućama. Sada je bio sam, što za njega nije bila nikakva novost. Njegova samoća je bila njegov izbor, njegov beg od ljudi koji mu nikad nisu predstavljali nešto važno zbog čega bi morao da se potrudi. Za veze sa ljudima je potreban određeni trud, a on nikada nije želeo da se za bilo šta posebno potrudi. Bio je uljuljkan u svojoj samoći, ne pokušavajući ni pred samim sobom da se opravda.

Nastavio je sa čišćenjem snega, iako je novi već padao. U jednom trenutku je začuo da ga neko po imenu zove. Okrenuo se u smeru iz kojeg je dolazio zvuk i uočio nejasnu siluetu. Ponovo je čuo svoje ime. Sada je u belini prelepog snežnog prizora video figuru čoveka u debeloj, crvenoj zimskoj jakni. Naš junak, otresajući sneg sa crne perjane jakne i prosede kose, upitao je glasno: „Ko si ti? Zašto me zoveš?“

Figura se zanjihala u njegovom pravcu i prišla mu na nekih par metara. Gledao je čovek o kome pišem u tu pojavu i kroz glavu su mu prolazile misli: „Zašto me zove? Šta hoće? Idem ja lepo u kuću, pa šta bude…“

Već je bio spreman da zakorači prema kapiji svoje kuće kada mu je čovek koji ga je zvao po imenu, po tom hladnom danu, rekao: „Vidi, znam da se ne znamo najbolje, u stvari i ne znamo se, samo iz viđenja… Znaš, ja sam pre pet godina kupio ovde kuću, inače sam sa juga. Ime ti, naravno, znam, jer se svi ovde znaju… I vidiš, moja deca, sin i kćer, a posebno unuci, rekli su mi da te često vide samog kako ideš do i iz prodavnice, pa su mi rekli da te pozovem sutra na drugi dan Božića. Čak su me obavezali da to danas uradim. Nadam se da ćeš prihvatiti?“

Čovek koji je čistio sneg ga je sa pažnjom saslušao. „Zašto bi oni mene zvali kad me i ne poznaju? Ne sviđa mi se ovo“ – pomislio je i rekao: „Ne mogu, hvala. Imam neke obaveze.“ Ovaj neočekivani poziv mu se nije dopao.

Njegov sagovornik je samo odmahnuo glavom: „Ako se predomisliš, naša vrata su ti otvorena. Tu smo na ćošku… Svrati.“ Otišao je u belinu kako je i došao, nečujno, ostavljajući našeg junaka samog na snegu.

Ubrzo je on ušao u kuću i tog dana je pokušao da se seti zašto je sam. Godinama je izbegavao prisnije kontakte sa ljudima iz razloga koji nam je svima poznat, a to je strah od povređivanja. Nije želeo da bude sa bilo kim da ga taj neko ne bi ostavio. U njegovom svetu osame stvarao je svetove u kojima je on sam određivao pravila. Imao je kontrolu nad događajima i ništa nije bilo ostavljeno bez njegove intervencije. Ljudi i dešavanja u tom njegovom malom svetu samoće, u njegovoj mašti, bili su deo njegovog scenarija i nisu mogli da ga povrede ili iznevere.

Poziv komšije ga je naveo na promišljanje o njegovom dotadašnjem životu. Seo je u svoju fotelju u bezličnoj sobi bez novogodišnjih ukrasa i prvi put posle dosta vremena je u jednom trenutku osetio da samoća pravi okove oko njegovog bića, da ta osama počinje da ga guši, da je negde tamo pravi, nepredvidiv život. Setio se smrti svoje sestre koja je u dvadesetim poginula u automobilu sa još dve devojke i dečkom koji ih je vozio. Baš na zimu i u snegu su našli auto, koji je sa zamrznutog puta skrenuo i udario u banderu. Vraćali su se sa proslave Nove godine, pre više od četrdeset godina, kada je on imao deset godina. Ni pre te tragedije se nije nešto posebno družio, a od tog događaja zatvorio se za svaki oblik prisnosti iz opreza, ali i neke vrste bunta prema svetu u kom njegova sestra ne postoji. Od tada svaka pomisao o druženju, proslavama, ljudima, postala mu je strana.

Te noći je u polusnu ugledao njen lik koji se smešio. Činilo mu se da ga opominje i čak je čuo i njen glas, koji ga prekoreva zbog toga što ne želi da ostvari želju neke dece koja žele da ga vide u njihovom domu. Brzo je njen lik nestao, kao i ranije kada se pojavljivao u njegovom sećanju. Tada je priznao sebi da više ne želi da praznicima, ali i drugim danima, bude sam.

Sutradan je odlučio da prošeta do kuće na ćošku u koju ga je prethodnog dana pozvao čovek u crvenoj perjanoj jakni, iako je većina puteva bila pod ledom. Toplo se obukao i brzo stigao do kuće koju je pomenuo čovek koji ga je pozvao u svoj dom. Tu je zastao i tada je jedno dete, koje je negde u magli svog sećanja prepoznao sa ulica sela, mu pritrčalo i povikalo: „Deda, došao je!“ Dečak ga je povukao za ruku i uveo u toplu, omanju kuću punu radosti. Tu je počeo kraj njegove samoće.

Samoća je poželjna, posebno kada se neko bavi poslovima koji zahtevaju osamu. Umetnici, ali i mnogi drugi, pobeđuju samoću svojim delima. Ona je dobra, kao i sve, kada je dozirana. Čovek je socijalno biće i svaki kontakt sa ljudima je neophodan za bilo kakvo delovanje. Samoća može da bude i teret koji bez drugih ljudi ne može da se pobedi. Ne zaboravimo da negde blizu nas postoje usamljeni ljudi kojima je potrebna naša pomoć. Jednim pozivom na druženje ulepšajmo im dan, unesimo radost u njihove živote i pomozimo im da pobegnu iz zatočeništva samoće.

Slavica Mršić-Petrović