Kada je Žil de Re (Gilles de Rais) 1427. godine stupio u službu kralja Šarla VII, odmah se stavio u odbranu francuske krune u ratu protiv Engleske kao jedan od najlojalnijih kraljevih vojnika. U mnogo bitaka u kojima je učestvovao između 1427. i 1433. godine, mladi vojnik je pokazivao snagu i srčanost koja je odlikovala velike vojskovođe, zbog čega ga je samo dve godine kasnije Šarl VII imenovao za maršala, vojnika najvišeg ranga.

Videvši njegovu fasciniranost hrabrom devojkom dečačkog izgleda Jovankom, koja se borila za krunu vođena „glasom Gospodnjim“, kralj nalaže Žilu da bude njen pratilac na putu za oslobađanje opkoljenog Orleana.

Srčanost i neustrašivost ovo dvoje vojskovođa imalo je neobjašnjiv uticaj na francuske vojnike, koji su se borili protiv mnogo bolje opremljenih i iskusnijih engleskih vojnika, oslobodivši Orlean nakon samo nekoliko bitaka, posle čega je Žil de Re imenovan za maršala, a Jovanka je, pošto je smatrala da je oslobođenjem Orleana njena misija završena, tražila od kralja da je otpusti iz vojne službe. Međutim, 1431.godine, dok je učestvovala u odbrani Kompinjea od Burgunda, Jovanka biva zatočena, nakon čega joj se sudi za jeres, veštičarenje i čarobnjastvo, dok se Žil de Re povlači iz službe i četiri godine kasnije vraća u svoj zamak Tifož u Vandeji.

Sve oko njega je bilo raskošno. Na svojim putovanjima, kao pratnju imao je dve stotine konjanika, njegovi riteri oblačili su glamuroznu odeću, konji bili ukrašeni najbogatijom opremom, u čemu se ogledao sav sjaj i veličina jednog vojskovođe.

Ništa manje veličanstveno nije bilo ni u njegovom zamku.

Glavni kapelan i njegovi pomoćnici, vikari, muzičari, hor sastavljen od dece oba pola koju su obučavali najveći učitelja pevanja, bili su stalno prisutni gosti u zamku.

Tu su takođe često boravili i komičari, žongleri, plesači i svaki momenat je bio bukvalno ispunjen raznim čulnim zadovoljstvima.

Zbog takvog raskalašnog života, a odbijajući da živi u manje kvalitetnim uslovima u odnosu na one na koje je navikao, on prodaje nekoliko svojih poseda što mu značajno pogoršava do tada odličnu finansijsku situaciju.

Odricanje od svega na šta je navikao, uslova u kojima je živeo, utiče na to da se veoma zainteresuje za zlato, što ga gura u alhemiju i satanizam. Na podstrek alhemičara sa kojima je radio gradi impozantnu laboratoriju u kojoj su razvijane metode za brže dobijanje zlata, i tada, pod njihovom sugestijom i ubeđivanjem, bukvalno prodaje dušu đavolu, u zamenu za znanje o zlatu i život u raskoši koji je želeo da povrati po svaku cenu.

Priča dobija malo tamniji karakter od momenta kad su počela nagađanja o ženi koju drži zarobljenu u svom zamku. Naime, njegova supruga Ketrin prijavljuje da vidi sveću koja se pomera u mraku, vođena siluetom žene, a pošto je bila previše preplašena da bi se suprostavila mužu, o tome je dugo ćutala. Ono što sledi moglo bi se opisati kao svojevrstan početak ludila, koje je i bilo tada otkriveno od strane njegove žene i sestre dok su istraživale zamak u njegovom odsustvu. Podstaknute tajnom o misterioznoj ženi, kreću u obilazak i istraživanje kule.

Kada su stigle do drugog sprata, po njihovoj priči, uočile su tamnu senku koja je veoma podsećala na figuru đavola. Uplašene, ali ipak radoznale, nastavile su prema trećem spratu i ušle u sobu u kojoj je vladao nepodnošljiv smrad, što ih je primoralo da je odmah napuste. Pri izlasku, Ketrin obara jednu vazu i na nju se proliva sadržaj za koji shvata da je, u stvari, krv. Kako su odmicale dalje, nailazile su na mnoštvo takvih vaza i bakarnih posuda sa istim sadržajem i datumima na njima, posle čega pronalaze i telo mrtvog deteta koje je mučeno i masakrirano…

Žil De Re i njegovi saradnici bivaju uhvaćeni i privedeni odmah nakon toga. Istraga je pokazala da je De Re ubio skoro tri stotine male dece, pošto ih je privodio u zamak, silovao, zatim davio i masakrirao. Pošto je bio bačen u mračne ćelije, mučen, priznao je da je kriv za više od stotinu pedeset ubistava dece, posle čega je 1440. godine osuđen na smrt davljenjem, dok njegovi saradnici bivaju živi spaljeni. Tako glasi jedna verzija priče.

Druga, mnogo romantičnija, vezana je za njegov osećajan i plemenit karakter koji je ispoljavao prema svima koji su ga okruživali, pogotovo prema najnižim slojevima stanovništva, bolesnim, ubogim i nesrećnim. Kao predvodnik ubogih i siromašnih, i osećajući se pozvanim od Boga da im pomaže i štiti ih, bukvalno je podsticao narod da se pridruži njegovom alternativnom verskom pravcu, čija je to ideja vodilja bila, a samim tim i bio trn u oku tadašnjem kleru koji je osuđivao sve što nije bilo u tradicionalnim okvirima crkve.

U očima tadašnjeg sveštenstva, počev od običnih monaha pa do kardinala i biskupa, Žil de Re je bio opasan otpadnik koga je trebalo zaustaviti i zabraniti slobodno izražavanje verskih osećanja, kao i sve što je bilo u sukobu sa tadašnjim verskim ubeđenjima zvanične crkve.

Da li je Žil De Re bio samo jedan od prosvetljenih ljudi tog vremena čija su verska ubeđenja pretila da naruše autoritet crkve i samim tim bio optužen nepravedno i lažno za zločine koje nije počinio, ili monstruozni ubica čiji kraj nije ni približno dovoljna kazna za ono što je učinio stotinama dece u najvećem iživljavanju i okrutnosti koje ljudsko biće može da demonstrira?

Ipak je to pitanje koje ostaje bez odgovora, ali svakako predstavlja jednu od najvećih misterija srednjovekovne Francuske.