Martinu Luteru, teologu i verskom reformatoru koji je živeo u XV i XVI veku, pripisuje se rečenica koju ću parafrazirati – da ne možemo zabraniti pticama da lete iznad naših glava, ali ih možemo sprečiti da na njima naprave gnezdo. Ova izjava govori, zapravo, o našim mislima. Ptice su misli, a gnezdo teret istih, ukoliko dozvolimo da nam utiču na život u negativnom smislu.

Postoje misli koje pokušavamo da izbegnemo, koje nas opterećuju. Najčešće su to želje za nečim što nam je zabranjeno, strahovi koji ponekad i parališu, porivi da se uradi nešto loše, misli koje nas čine nesrećnima i kojima, nekad, i ne znamo uzrok. Takve misli, kada nismo u stanju da ih pustimo da „prelete“ iznad naših glava, često „sviju gnezdo“ na njima koje teško možemo da srušimo. Uglavnom je potreban još neko, osim nas, u nastojanju da ih pobedimo i oteramo osećaj beznađa koje u nama stvaraju. Priča koja sledi je o jednom čoveku i njegovoj borbi sa mislima koje su pretile da poremete njegov život.

Imao je pedesetak godina i radio je dugo godina kao nastavnik srpskog jezika u jednoj novosadskoj osnovnoj školi. Deca su ga volela i poštovala. Kolege takođe. Jednostavan život, supruga, takođe nastavnica, dvoje već odrasle dece, već studenti. I sve je u njegovom životu delovalo kao da nosi dozu onoga što nazivamo lepim životom, da se nije desilo nešto nepredviđeno, nešto što ni on sam nije mogao da očekuje.

Jednog dana, kada se vraćao iz škole, sa posla, zastao je pred jednim izlogom. Bio je to izlog u kojem su bili izloženi satovi i nakit. Stajao je kao da želi da proviri u unutrašnjost prodavnice. Nije ušao. U tim momentima jedna misao mu je prošla kroz glavu: „Ja ne vredim ništa. Ja sam jedno veliko ništa.“ Do tih momenata njegov život je, po svim standardima, bio idealan. Pošao je dalje. Misao je ostala u glavi. Kad je došao kući njegova porodica nije primetila ništa dok se misao množila, „gnezdila“ u njegovoj glavi.

„Ne vredim ništa. Ja sam veliko ništa. Nemam ništa“ – mislio je. Nije znao zašto mu je ta misao došla u glavu. On nije bio ništa. Imao je posao, porodicu, poštovanje. Ipak, ta misao je „letela“ iznad njegove glave, preteći da preuzme njegovo biće. Narednih dana je postajalo sve teže. Misao je sada već svila „gnezdo“ u njegovoj glavi. Gde god bi se našao, u kući, na poslu, u šetnji, njegov um je bio opsednut tom ružnom misli u kojoj mu je njegov unutrašnji glas govorio da ne vredi ništa, da je veliko ništa i da nema ništa. Zašto? Zar je on stvarno ništa? Zašto se te misli gomilaju u njegovom umu? Ni na jedno od ovih pitanja nije imao odgovor.

Prošlo je nekoliko nedelja njegove borbe sa mislima koje su ga opsedale. Njegova supruga, deca, ali i zaposleni u školi u kojoj je radio, počeli su da primećuju da se nešto loše dešava sa njim. Izgubio je apetit, kosa je naglo počela da dobija belu boju, pogled mu je lutao kao da pokušava da pozove u pomoć. Međutim, ni sa kim nije želeo da podeli da ga misli o njegovoj nevažnosti čine nesrećnim. U jednom trenutku se vratio pred izlog pred kojim je prvi put pomislio da ne vredi ništa, da je ništa. Odlučio je da uđe u tu omanju prodavnicu. Misli sa kojima se nedeljama borio su mu otežavale i korak i govor.

Starac koji je radio u prodavnici je, primetivši očaj u njegovim očima, rekao: „Vidim da ti je iz nekog razloga teško. Šta je?“

Naš junak je osetio potrebu da se tom, njemu stranom čoveku ispovedi. Ni sam nije znao zašto, kao što ni misli koje su ga progonile nisu imale svoj izvor. Rekao je umornim glasom: „Već tri nedelje živim sa mislima da ne vredim ništa, da sam veliko ništa. To sam jednom pomislio, a onda se ta misao zapatila u mojoj glavi… Ne mogu da je izbacim… Čak i kada pokušam, ona odnekud izađe i muči me. Prvi put se pojavila ovde, pred Vašim izlogom. Ne znam šta da radim…Vi ste prva osoba kojoj sam se poverio, ne znam zašto…“

Starac koji je prodavao satove i nakit ga je pogledao i rekao: „Ja sam stariji od tebe. Vidim da ti nije lako. Svakojake misli nam kroz ceo život prolaze kroz glavu. Većina ljudi kada dođe u neke godine sabira utiske, gleda svoj minuli život. Neki od tih i takvih imaju misli slične tvojima. Moj savet ti je da sabereš sve što si uradio u životu, lepe i manje lepe utiske i videćeš koliko vrediš. Misli koje nas muče i koje nam otežavaju život ne treba pustiti da se „gnezde“ u našim glavama. Ako jednom to dozvoliš, uništiće sve ljudsko i lepo u tebi a ima ga, siguran sam, dosta. Mislima koje nas čine tužnima i nesrećnima treba jednostavno suprotstaviti lepe, one koje nas čine srećnima. Tim „udarom“ na zlo činimo da ono nestane. Život je lep i dat nam da ga čuvamo, a ne da ga kaljamo tugom i nesrećom. Vidiš ove satove i ovaj nakit oko nas? Sat je podsetnik da imamo vreme, a nakit simbol lepote koja nam je potrebna. Bez lepote svet bi se zaustavio kao pokvareni sat. Sad dobro razmisli šta si sve lepo učinio u svom životu i videćeš kako te ružne misli nestaju…“

Starac je ućutao, a našem junaku su počele da se rađaju slike njegovih učenika, proslava matura, supruge i dece. Osetio je radost. Nije trebalo dugo vremena da odbaci one ružne misli. Poslušao je starca i lepa sećanja u kojima se videla njegova važnost i jedinstvenost su brzo oterale ružne, besmislene misli. Sledeće nedelje je ponovo svratio u prodavnicu satova i nakita, zahvalio starcu na savetu i kupio kćerki i ženi srebrne minđuše. Sebi i sinu je kupio po jedan ručni sat.

Koliko god mi mislili da možemo sami da se izborimo sa ružnim situacijama u životu, ružnim mislima u glavi, uvek je bolje posavetovati se sa nekim, podeliti taj teret sa bližnjim ili nekim za koga mislimo da može da razume breme tog tereta. Negde u nama je snaga kojom većinu loših stvari pobeđujemo, ali ponekad je teško pobeći od sebe samih, od misli koje su samo naše. Tada, ako i kada neka ružna misao se „ugnezdi“ u glavi i nismo u stanju sami da joj stanemo na put, najbolje je ispovediti se nekome. Pomoć može doći na mestu na kom se najmanje nadamo, kao u priči za nama u kojoj je naš junak pomoć našao baš na mestu gde se problem i pojavio.

Ne možemo uvek da iskristališemo naše misli da budu lepe, utešne i nešto što nas motiviše. Misli slične onima kojima je bio opterećen naš junak najčešće dolaze naizgled niotkuda, teško ih je objasniti, ali mogu da nas dovedu, kao njega, do spoznaje naše bezupitne vrednosti. Kada uočimo da neka misao preti da uzme prioritet u našim razmišljanjima, a pritom nas čini nesrećnima, mislim da tada treba dobro preispitati tu misao i ne dozvoliti joj da, kao u metafori Martina Lutera, svije gnezdo na našoj glavi.

Slavica Mršić Petrović