Neki događaji ostavljaju doživotne posledice na naše živote. Neočekivane promene dovode do dobrih, ali i loših preokreta. Zavisno od godina, od perspektive iz koje posmatramo zbivanja koja su promenila ili bar trasirala naš životni put, možemo da govorimo o njihovom uticaju na isti. Priča koja je pred vama govori o čoveku koji je doživeo dva životna preokreta koja su kreirala njegovu budućnost.

Rođen je u Novom Sadu početkom sedamdesetih godina prošlog veka. Njegovo detinjstvo i rana mladost su, kao i većini njegovih vršnjaka, bili obeleženi bezbrižnošću. Do odlaska u vojsku Aleksandar je imao gotovo sve što bi se moglo poželeti, život bez većih problema, odlaske na letovanja, zimovanja. Na odsluženje redovnog vojnog roka je pozvan devedesete godine dvadesetog veka, u trenutku kada je nastupilo vreme rata i ludila na našim prostorima. Kad se dvanaest meseci kasnije vratio sa ratišta u Hrvatskoj nikome ništa nije pričao o svom boravku na tom mestu. Nije mnogo razgovarao ni na druge teme i počeo je da izbegava drugove, retko izlazi iz kuće i provodi vreme u samoći.

Trebalo je da krene na fakultet te godine, ali je indeks stavio u fioku i odložio studije do daljnjeg. Njegovi roditelji su, ipak, odlučili da svog jedinog sina ne prepuste usamljenosti. Dogovorili su sa njegovim drugarima iz osnovne i srednje škole odlazak na more. Bilo je to godinu dana posle njegovog dolaska iz vojske. Oni su se rado odazvali i pošli sa njim u kuću koju su njegovi roditelji imali u Sutomoru, na crnogorskom primorju gde je mir još uvek bio primaran i gde rat nije pokazivao svoje ružno lice.

Aleksandar je nevoljno krenuo sa trojicom drugova na more. U autu kojim su pošli na odredište malo je pričao i sa zadnjeg sedišta samo posmatrao predele kroz prozor, iako se malo šta videlo jer su putovali noću. Stigavši na more, rasporedili su se po sobama njegove kuće i prošetali malo po gradu. Tu prvu noć nije mogao, iz nekog razloga, da zaspi. San mu je, i pored umora, izmicao. Nije spavao ni prethodne noći za vreme putovanja. Bio je septembar i voda je još uvek bila topla, pesak se lepio na mokra stopala. Ležao je na plaži, koja je i pored rata u njenoj blizini bila puna, naizgled bezbrižnih, ljudi.

Posmatrao je veliko plavo more i nebo jednako plave boje, nad njim. U jednom trenutku nešto kao da je puklo pred njim. Čuo je udarac koji ga je naterao da umorne oči otvori širom. Bljesak, koji se potom pojavio, bio je beo i crven, isprepletan tim bojama kao na velikom platnu nekog spretnog slikara. Kako je kasnije pričao, sve je bilo iznenadno i potom je video nešto što mu se za ceo život urezalo u pamćenje. U sredini te crveno-bele svetlosti je video sebe kako sedi na nekoj poljani okružen ljudima u vojnim uniformama koji pucaju iz pušaka, bacaju bombe i zatim nestaju pred njegovim očima. Osetio je gušenje. Hteo je da viče, vrišti, ali glas nije izlazio iz njegovog grla.

Već u sledećem trenutku se pred njim pojavio čovek u beloj haljini, čije lice nije mogao jasno da vidi, koji jednom rukom rasteruje njegovo prethodno viđenje i govori, obraćajući mu se: „Aleksandre, ne gubi svoj život i spasenje! Idi u manastir Ostrog, tamo ćeš shvatiti o čemu govorim!“ Tada su sva viđenja nestala i on je osetio neko čudno osećanje koje ga je prožimalo dok je sa nestrpljenjem i u nekoj vrsti zanosa svojim prijateljima pričao o svom iskustvu. Tražio je da odu u manastir u koji ga je čovek iz vizije uputio, a koji nije bio daleko od mesta na kom su oni bili.

Prijatelji su ga gledali kao nekog ko je izgubio razum, ali se jedan od njih ponudio da ga odveze autom do Ostroga. Ostavio je Aleksandra u gornjem manastiru a on se vratio na more. Dogovorili su se da dođe po njega za dva dana.

Te prve noći je zaspao čim je dodirnuo glavom drvenu klupu na kojoj su mu rekli da može da prespava, kao i svi drugi posetioci manastira. Mislio je da će ostati budan u iščekivanju nove vizije. Ali, vizija je došla u snu, dugoočekivanom odmoru. Čim je utonuo u san pred njim se pojavio isti onaj čovek u belom koji mu se na javi obratio. Pogledao ga je pogledom u kom je bilo milosti i razumevanja za sve. Tihim glasom mu je rekao da na ovom mestu može da nađe mir i isceljenje bolesne duše. Pokazao mu je veliku crnu knjigu, koju je držao u ruci, i rekao da su u njoj zapisani odgovori na sva njegova pitanja. Tada se pored čoveka u beloj haljini pojavio i jedan čovek čije je lice bilo oivičeno belom dugom bradom, lice sa freski i ikona, ljudsko a u isto vreme nebesko, koji je samo nemo stajao sa osmehom.

Oko četiri ujutru probudio se sa ostalim posetiocima manastira. U pet je počinjala služba. Pošao je stepenicama do mesta gde su se nalazile mošti svetitelja Vasilija Ostroškog. Dok se penjao uz stepenice jedan čovek, koji je ličio na čoveka koji se smešio u njegovom snu, blago ga je dotakao ramenom i dao mu veliku crnu, podeblju, ukoričenu knjigu. Knjiga mu je bila u ruci, a čoveka koji mu je dao nije bilo nigde u blizini. Aleksandar se okretao oko sebe u pokušaju da vidi gde je otišao i činilo mu se da je njegov darovatelj nestao, ispario. Na koricama crne, ukoričene, podeblje knjige je velikim ćiriličnim slovima pisalo: „Sveto pismo“.

Sa novim darom je pošao ka mestu gde je celivao mošti svetog Vasilija Ostroškog. Tren kasnije na njegovim usnama se pojavio osmeh, koji je izgubio kada je otišao na odsluženje vojnog roka i kog nije bilo kada se vojske vratio. U knjizi, koju je volšebno dobio, našao je odgovore i prepoznao svog spasitelja Isusa Hrista.

Većina onih koji su čuli njegovu priču sumnjala je u njenu istinitost. U početku je pokazivao knjigu koju je dobio na tom mestu, kao materijalnu potvrdu njegove priče, ali je ubrzo prestao da je pokazuje shvatajući da ako neko želi da mu veruje to će činiti i bez dokaza, verovati a da ne vidi. Nevera drugih ga nije omela da počne da posećuje pravoslavnu crkvu, svoj um smiruje čitanjem Biblije i u njenim rečima traži spasenje, nastavi da svedoči o preobraćenju u veru iz tame koja je pretila da zarobi njegovu dušu.

U godinama koje su nastupile završio je Mašinski fakultet u Novom Sadu, oženio se i dobio dve kćerke. I dalje svedoči ljudima, i pored njihove skepse u pogledu istinitosti onoga što je doživeo, kad god može, o veri kao potrebi i načinu da se unište loše misli i pođe na put ljubavi prema svima, i onima koji nas vole i onim drugima koji nas iz nekih razloga smatraju neprijateljima.

Aleksandru su se desila dva događaja koja su promenila njegov život: boravak u vojsci u ratu i preobraćenje koje je potom usledilo. Prvi događaj bio tu da uništi njegov život sećanjima na scene koje nije mogao da potisne i zaboravi. To ružno iskustvo pretilo je da mu oteža bitisanje. Izlazak iz letargije u koju je upao bez svoje odluke, u koje je ušao voljom nekih drugih ljudi, došao je kroz dva povezana mistična događaja. Prvi je došao u budnom stanju i neki bi to pripisali posledicom nespavanja, što je proizvelo halucinacije. San koji je došao potom je bio potvrda tog njegovog doživljaja, usmerivši ga na sve što je kasnije nastupilo.

Svako od nas može da ima stav i odnos prema njegovom iskustvu. Da li je ono što je on doživeo bilo poigravanje uma ili dodir onostranog, može da se tumači u zavisnosti od polazne osnove za tumačenje. Mislim da je najvažnije bilo da je kroz te događaje jedan čovek pobegao od tmine i pronašao spas.

Slavica Mršić Petrović