Pamte ga kao simpatizera fašističkog pokreta, filozofa, poklonika futurizma i prilično uspešnog pesnika i slikara iz grupe italijanskih dadaista, kao nihilistu, alhemičara, militaristu, budistu, ali i kao autora knjiga o magiji, okultizmu i umetnosti vođenja ljubavi, inspirisanih drevnom hinduističkom filozofijom, jedne od najoštrijih kritika zapadne civilizacije koja je ikada napisana, “Pobuna protiv modernog sveta”, i autora uvodne reči za italijansko izdanje kontroverznog dela “Protokoli Sionskih mudraca”… U životu Đulija Ćezara Andre Evole, poznatog i kao baron Đulijus Evola, kao da je bilo prostora za sve.

Rođen je 19. maja 1898. u Rimu, u bogatoj plemićkoj porodici koja potiče sa Sicilije i, kako je sam kasnije govorio, veoma rano je pružio otpor strogom katoličkom vaspitanju koje su mu pružali roditelji i škola. Kao tinejdžer, oduševljavao se idejama osnivača futurističkog pokreta Filipa Tomaza Marinetija koji je rat nazivao “čistom estetikom”. Naime, u svojim izveštajima sa Turskog fronta u Prvom svetskom ratu, Marineti govori o “ushićenju” koje je osetio kad je prvi put čuo rezak šteket mitraljeza. Pred sam kraj Velikog rata i devetnaestogodišnji Evola je otišao na front i, mada nije direktno učestvovao u vojnim akcijama, pružila mu se prilika da na licu mesta testira Marinetijevu teoriju. Začudo, njemu se dopala vojnička disciplina i kasnije se teško navikao na “haos i egalitarizam koji vlada u civilnom životu”. Tada je i počeo da traga za “nedokučivim”, eksperimentišući sa drogama i upoznajući svet okultizma. Ovo iskustvo i susret sa sjajnim ali psihički poremećenim austrijskim piscem Otom Vajnigerom pojačali su u njemu osećaj da život nema nikakvog smisla i želju za samoubistvom. Možda bi, ugledajući se na Vajnigera koji je u 23. godini izvršio samoubistvo u sobi u kojoj je nekada živeo slavni Betoven, i Evola sebi oduzeo život da nije naišao na jedan budistički tekst i gotovo u isto vreme otkrio nov avandgardni pokret, dadaizam. Tada mu se futirizam učinio vulgarnim i napadnim, dok je dadaizam, po njemu, bio nešto više od običnog umetničkog pokreta, neka vrsta pokušaja da se ceo svet rekonstriuše. Novi uzor mu je osnivač ovog pokreta Tristan Cara i Evola počinje da piše poeziju i da slika. Svoja dela izlaže u Rimu, Milanu, Lozani i Berlinu, a njegova slika “Unutrašnji pejzaž u 10:30” i danas privlači poglede posetilaca Nacionalne galerije modernog slikarstva u Rimu. Međutim, razočaran sve većom komercijalizacijom tog avangardnog umetničkog pokreta, Evola se ubrzo odriče dadaizma, vraća okultizmu i baca na izučavanje filozofije. Sredinom dvadesetih godina prošlog veka pristupa Grupi UR okupljenoj oko Artura Reginija, urednika dva uticajna časopisa posvečena okultizmu “Atanor” i “Ignis”. Evola se u to vreme ozbiljno bavi tantrom, taoizmom, budizmom i sve se više okreće magiji i alhemiji, uveren da će se preko drevnih filozofija i rituala vratiti zaboravljenoj, primarnoj tradiciji.

Međutim, kao čovek nemirnog duha i konstantne potrebe za novim saznanjima, on želi da se u nečemu ogleda i u praksi. Priliku da izrazi svoja okultna verovanja video je u politici. U Musolinijevom fašističkom pokretu koji je u u usponu, on vidi neku vrstu pokušaja da se u moderan, korumpirani svet uvedu elementi tradicionalne kulture i obnove paganski običaji starog Rima. Uveren da fašističkom pokretu nedostaju čvrsti duhovni temelji, Evola smatra da mu ih upravo on može pružiti i sa svojim istomišljenicima iz Grupe UR počinje da izvodi posebne rituale ne bi li modernoj, jevrejsko-hrišćanskoj Italiji udahnuo duh “paganskog imperijalizma po uzoru na drevni Rim”. On osniva dvonedeljnik “La Tore” i objavljuje niz pohvalnih političkih članaka o Musoliniju, ali mu istovremeno otvoreno zamera što je “isuviše povezan sa katoličkom crkvom i spreman da se dodvori širokim narodnim masama, umesto da se okrene duhovnoj aristokratiji”.

Mada impresioniran Evolinim idejama Musolini je savršeno dobro znao da u katoličkoj Italiji ne može uspeti bez podrške Crkve, odbija da se distancira od Pape i lukavo manipuliše masama, što se Evoli nimalo ne dopada. On se zbog toga nikada nije zvanično priključio Fašističkoj partiji. Da je želeo, mogao je da veoma udobno i bezbedno živi pod okriljem Fašističke partije, ali on nastavlja da javno kritikuje Musolinija. Kada su mu jednom prilikom rekli da se Dučeu ne dopadaju sve njegove ideje, Evola je odgovorio: “Tim gore po Musolinija”. I to je došlo do Musolinija…

Ubrzo je časopis ”La Tore“ zabranjen, a Evola je primoran da se neko vreme kreće u pratnji telohranitelja. U tom burnom periodu on se ponovo okreće istočnjačkim filozofijama i na njega snažan uticaj ostavlja delo francuskog orijentaliste Rene Genona “Kriza modernog sveta”, objavljena 1927. Sedam godina kasnije Evola je objavio knjigu “Pobuna protiv modernog sveta” koju mnogi i danas smatraju najoštrijom, ikada napisanom, kritikom zapadne civilizacije. Naime, smatrajući da su sve tekovine modernog društva, liberalizam, demokratija, humanizam, pa čak i nauka, veliko zlo, Evola između ostalog piše: “O ovim zlim stvarima ne vredi samo polemisati niti ih treba osporavati. Jednostavno, treba sve dići u vazduh!”

Mada je “Pobuna protiv modernog sveta” prošla prilično nezapaženo kod šire čitalačke publike, italijanskim fašistima i nemačkim nacistima veoma se dopala njegova ideja o “svetom ratniku” i tvrdnja da hrišćanstvo, humanizam i demokratija “nagrizaju plemenitu pagansku dušu”, dok se Musolinijev i Hitlerov režim trude da ojačaju i podmlade ljudsku vrstu, ili bar jedan njen deo.” Evola je ponovo u milosti i Musolinijev režim mu dozvoljava da piše za brojne fašističke listove. U tom periodu objavio je i eseje “Aspekti jevrejskog problema” i “Rasističko obrazovanje u kratkim crtama”, a na rimskom Univerzitetu držao je predavanja o rasizmu. Međutim, njegove ideje su blaže od nacističke rasističke doktrine. Po njemu, pitanje rase je duhovno pitanje, jer “neko se može roditi kao Jevrejin, ali posedovati arijevsku dušu, i obrnuto”. Sledbenici barona Đulijusa Evole često tvrde da on nikada nije bio istinski antisemita i pritom zaboravljaju njegove javne nastupe u Italiji i Nemačkoj u kojima govori o “prljavoj jevrejskoj tiraniji”, pominje “inferiorne neevropske rase”, a žene naziva “seksualnim mučiteljicama koje drsko vrckaju zadnjicama utegnutim u tesne pantalone”.

Posle kapitulacije Italije u septembru 1943. Evola odlazi u Austriju i u Beču radi za “Anenerbe”, specijalni ogranak SS jedinica zadužen za izučavanje intelekualne i istorijske baštine. Pred kraj Drugog svetskog rata teško je ranjen tokom jednog vazdušnog napada na ovaj grad i do kraja života je ostao paralizovan.

Po povratku u Italiju, nakon završetka rata, on nastavlja da piše o “legionarskom duhu” i “ratničkoj etici” i poziva “one koji su drugačiji da se stojički odupiru i bojkotuju demokratiju i materijalizam”. Njegova istupanja iritiraju tadašnje italijanske vlasti, ali činjenica da nikada nije bio član Fašističke partije i njegova elokventna odbrana pred sudom oslobodila ga je optužbe da pokušava da obnovi fašizam. Međutim, starost i novo posleratno doba ne idu mu na ruku. U svoje dve poslednje knjige “Ljudi među ruševinama” (1953.) i “Jašući tigra” (1961.) Evola se zalaže za “aktivni nihilizam” i poručuje: “Onome koji je drugačiji sada preostaje samo da prema svemu izrazi svoj duboki, aristokratski, prezir.”

Mnogi istoričari danas tvrde da su upravo ideje barona Đulijusa Evole pokrenule prvi talas bombaških terorističkih napada u Evropi. Naime, razočarana socijalnom i seksualnom revolucijom koja se šezdesetih godina nezadrživo širila svetom, desno orijentisana italijanska mladež otkrila je Evolu. Mladi neonacisti počeli su početkom sedamdesetih da se okupljaju u njegovom domu i sa oduševljenjem su upijali svaku njegovu kritiku upućenu modernom svetu koji, po njemu, nije nimalo tolerantan. Govorio im je da ništa u tom novom sistemu vrednosti ne vredi sačuvati i čini se da su ga neki od njih doslovno shvatili. Podmetanjem bombe na Trgu fontana u Milanu u decembru 1969. pokrenut je talas terorističkih napada u Italiji koji je kulminirao 2. avgusta 1980. eksplozijom bombe na železničkoj stanici u Bolonji u kojoj je poginulo 85 osoba. Tragajući za počiniocima ovih terorističkih napada policija je otkrila da je njihovo najomiljenije štivo “Pobuna protiv modernog sveta”. Đulio Cezare Evola umro je 1974. ali njegove ideje su prihvatili mnogi neonacistički pokreti širom Evrope i SAD.