Gledam u praznu prostoriju i pogledom tražim njega. Nema ga, a do pre par dana je bio tu. Pričali smo samo nama poznatim jezikom i sporazumevali se onako kako je to nama odgovaralo. U mojoj duši se uslelila beskrajna praznina od kako njega nema. Pogled mi je prazan i ubija me tuga. Nisam znala da će baš toliko da mi nedostaje, ali eto, ne mogu da shvatim da ga nema.
Kažu da kućni ljubimci žive kraće od svojih vlasnika i da se na to moramo naviknuti, ali ja to jednostavno ne mogu… Još uvek kao da me prati pogled njegovih žuto-zelenih očiju, kao da će se odnekud pojaviti i zamjaukati u znak pozdrava, što sam stigla kući. Pitam se kako izbrisati sedamnaest godina našeg suživota?
Ne mogu da zamislim da neću pomilovati njegovo nežno crno-belo krzno. Sve me podseća na njega. Previše dragih ljudi u poslednje dve godine sam izgubila, a smrt mog mačka me je konačno i definitivno dokusurila. Sećanja nadiru kao talasi na uzburkanom moru i preplavljuju moju dušu.
Sećam se kako me je ogrebao, samo zato šta mu nisam dala čokoladu. Verno me je pratio po kuhinji dok bih kuvala ručak. Kad sam bila bolesna dežurao je pored mog kreveta. Bio je gurman i voleo je fil od sarme i štrudlu sa makom. Kao kakav maleni detektiv ujutro bi proveravao da li smo otvorili oči i probudili se. Kada bismo bili van kuće, čekao nas je na prozoru. Šetao se, sav ponosan, kao tigar, po kući, stavljajući nam do znanja da je on glavni. Igrao se i jurio sa nama, šunjao se i zavlačio u knjige. Buljio je u kompjuter ili televizor, a jednom i upiškio na kućište računara i prouzrokovao manji požar. Sa njim je svaki dan bio iznenađenje. Bio je kao mali akrobata i cirkusant. Puno je zajedničkih doživljaja sa njim. Dovoljno je samo da me nešto podseti na njega i suze mi krenu. Imao je samo nas i bio nam je veran. Godine sa njim prošle su kao tren. Mislili smo da će duže da živi. U junu mesecu sa vrućinama, počeo je polako da kopni i dehidrira. Pokušavali smo da ga oporavimo, a on se trudio da ostane sa nama.
Hidrirali smo ga i davali pasiranu hranu. Kada više nije mogao da jede počeo je da se krije, ali ni to više u jednom momentu nije mogao. Vodili smo ga kod veterinara i na kratko mu je bilo bolje. Onda, u julu, zamolila sam poslodavca da ranije dođem kući. Trčala sam kako bez duše, moleći se da ga nađem živog i našla sam ga. Pojila sam ga vodom i stavila ga u krevet. Podigao se i poslednjim atomom snage me tako značajno pogledao, kao da me poslednji put vidi. Da, to je bio poslednji put. Shvatila sam tek kasnije. Uveče je preminuo. Čekao je da se mi vratimo sa posla, da bi se oprostio od nas. Voleo nas je bezuslovno i snažno. Zaspao je zauvek, ostavivši nas da tugujemo za njim.
Sećanja na njega ne blede, ona su tu i stanuju u mojoj glavi i pojave se niotkuda.
Spavaj mali prijatelju večnim snom. Ti si samo još jedna zvezdica koja uveče zablista na tamnom nebu…
Danijela Janković