I Biblija i Kuran otkrivaju božiju reč. Obe knjige govore o prorocima, iskupljenju, raju i paklu – čemu onda nasilje, netrpeljivost i mržnja koja vekovima zaokuplja umove muslimana i hrišćana?

Bio je pobožan porodični čovek četrdesetih godina, trgovac iz Meke koji je redovno odlazio u brda iznad svog rodnog grada da bi se molio, postio i meditirao. I dok je jednom tamo izgovarao svoje molitve, božiji anđeo Gavrilo mu se obrati rečima: “Muhamede, ti si glasnik božiji.” A onda mu naredi: “Izgovaraj stihove!” Muhamed se usprotivio, govoreći da ne poseduje dar poput tradicionalnih plemenskih bardova Arabije. I tada, kako kaže tradicija, anđeo ga steže toliko jako da je Muhamed pomislio da će umreti. Ponovo mu naredi da izgovara stihove i sa Muhamedovih usana skliznuše prve reči onoga što će kasnije 1,3 milijarde muslimana širom sveta poznavati pod imenom Kuran i poštovati kao reči Boga samog.

Sve do tog trenutka pre 13 vekova, Arapi su mahom bili politeisti i poštovali su brojne plemenske bogove. Nije bilo svete istorije koja ih je povezivala direktno sa jednim univerzalnim bogom, kako je to bio slučaj sa drugim narodima Bliskog istoka. Nisu imali svete tekstove koji bi propisivali način njihovog svakodnevnog i verskog života poput Biblije; nisu imali sveti jezik kakav je hebrejski bio za Jevreje i hrišćane. Muhamed i stihovi koje je recitovao sve do svoje smrti 632. godine, popunili su sve te praznine. I mnogo više…

Kao i Biblija, i Kuran je knjiga božanskog otkrovenja. Ove dve knjige predstavljaju definiciju božije volje za više od polovine svetske populacije. Tokom vekova, Biblija je oblikovala jevrejska plemena u naciju: Izraelce. Ali za svega stotinak godina, Kuran je stvorio čitavu civilizaciju koja se protezala od severa Afrike i juga Evrope na zapad, do granica današnje Indije i Kine na istoku. Čak i danas, ulicama prostorno veoma udaljenim jednim od drugih, u Taškentu, Kartumu, Komu i Kuala Lumpuru od svitanja do sumraka na melodičnom arapskom jeziku se mogu čuti neprekidno izgovaranje stihova i napeva iz Kurana. I zaista, da je postojalo jevanđelje po Muhamedu, verovatno bi počinjalo rečima: u početku beše Knjiga.

Međutim, od napada na SAD 11. septembra 2001. Kuran i religija koja je njime inspirisana, proglašeni su neprijateljima. Da li je islam od početka netolerantna vera? Da li Kuran obavezuje muslimane da vode džihad – sveti rat – protiv ljudi koji ne dele njihova religijska ubeđenja? I ko su “nevernici” koje muslimanska sveta knjiga smatra toliko odvratnim? Šta više, Jevreji i hrišćani su takođe monoteisti, a većinu njihovih proroka – Avrama, Mojsija i Isusa, muslimanska sveta knjiga pominje sa dubokim poštovanjem. Slušajući žestoke optužbe radikalnih islamista, Jevreji i hrišćani se pitaju ko u ovim opasnim vremenima zaista govori u ime islama. Šta je to zajedničko – ukoliko uopšte postoji – ovim trima “Narodima iz Knjige”, kako muslimani zovu pripadnike druge dve monoteističke religije? Može li se posejati seme pomirenja Kurana i Biblije i tradicija koje predstavljaju? Da li bitka za knjige koja vekovima opstaje među muslimanima i zapadnoim vernicima, osigurava večni sukob civilizacija?

U Kuranu postoje sporadični pozivi na nasilje. Islam implicira “mir”, kako to muslimani neprekidno insistiraju. Ipak, mir koji je Alah obećao pojedincima i društvima moguć je jedino ako ljudi slede “pravi put”, kako je istaknuto u Kuranu. Kada se muslimani opredele za suprotnost, pogotovo za oružanu varijantu, Kuran savetuje ratoboran odgovor – borbu protiv nevernika, jer to je način da ih Alah kazni i posrami rukama pravovernih. Iako ih nema mnogo, ovi agresivni stihovi su palili srca muslimanskih fanatika svih epoha.

I Biblija ima svoje priče o nasilju u ime Gospodnje. Bog iz ranih biblijskih tekstova je zaista zastrašujući u svojoj podršci izraelitskim ratnicima – On uništava njihove neprijatelje vodom. Ali ove priče nemaju snagu božanske zapovesti, niti se smatraju večnim rečima Boga lično – kako muslimani tumače stihove Kurana. Šta više, izraelitski ratnici ne citiraju hebrejskog proroka Džošuu (Ješua) kada kreću u bitku, ali muslimanski uvek spremno prizivaju primer svog proroka Muhameda koji je i sam bio vojni zapovednik. Pa čak i kada su se vitezovi krstaši borili pod znakom krsta iscrtanom na tunikama i štitovima oni nisu, niti su mogli, citirati Isusove reči da bi opravdali masovne pokolje nehrišćana u Svetoj zemlji. I pored nekolicine naširoko citiranih stihova koji pozivaju na džihad protiv nevernika, Kuran daleko veću pažnju posvećuje isticanju pravde, milosti i saosećanja.

I zaista, Kuran se bolje razume kao sveobuhvatni vodič za one koji žele da saznaju i ispune volju Boga. Poput Biblije, Kuran definiše pravila molitve i religioznih rituala. Ustanovljava norme koje se primenjuju prilikom venčanja, braka i razvoda, odnose između muškarca i žene i ispravan način podizanja dece.

Što je još važnije, obe knjige prate poreklo svojih vernika unazad sve do Avrama koji nije bio ni hrišćanin ni Jevrejin, a onda još dalje – do Adama lično. Teološki, obe knjige ispovedaju veru u jednog Boga (Alah znači Bog) koji je stvorio i održava svet. Obe pozivaju čovečanstvo na pokajanje, poslušnost i čistotu življenja. Obe upozoravaju na božiju kaznu i sudnji dan. Obe opisuju raj i pako i život na drugom svetu.

Božanski autoritet

Kao sveti tekstovi, Biblija i Kuran ne mogu biti različitiji. Čitanje Kurana je kao ulazak u bujicu. Gde god se knjiga otvori postoji zapovest Boga, teološka izjava, žestoka molitva, priča o ranijem propovedniku ili opis sudnjeg dana. Kako su Muhamedovo otkrovenje slušali, prepričavali, recitovali i pamtili njegovi sledbenici, Kuran je prepun ponavljanja. Ni jedna od 114 sura (poglavlja) ne obrađuje jednu jedinstvenu temu. Kada su Muhamedove reči konačno zapisane (na palmovom lišću, kostima životinja i krhotinama bilo čega što može zameniti papir) i objedinjene nakon njegove smrti, napravljena je gruba selekcija od najdužeg do najkraćeg zapisa. Tako ne postoji ni hronološka organizacija – to Bog govori a njegove su reči bezvremene.

Naučnici priznaju da su najkraće sure i najstarije. Zapisane su tokom perioda Muhamedovog boravka u Meki. Najduže sure potiču iz perioda njegovog propovedanja u Medini gde je Muhamed kasnije postao politički i vojni vođa naglo rastuće muslimanske zajednice. Rezultat toga je da duži tekstovi razmatraju pitanja ponašanja i organizacije koja ne pominuju kraće, daleko “proročkije” sure, već se bave potčinjavanjem i pokornošću (musliman znači pokornost, potčinjavanje Bogu). Tako suštinska struktura Kurana može biti krajnje zbunjujuća, čak i za muslimane.

“Zbog toga se u muslimanskim knjižarama često mogu videti knjige tipa: Šta Kuran kaže o ženama ili Šta Kuran kaže o pravednom društvu”, napominje Džejn Mekalfi sa univerziteta Džordžtaun i urednik enciklopedijskog poglavlja o Kuranu.

Baš kao i Biblija, Kuran ističe sopstveni božanski autoritet. Ali dok Jevreji i hrišćani smatraju biblijske tekstove rečima ljudi inspirisanih božanskim duhom, muslimani smatraju Kuran večnim rečima Alaha lično. Tako je i Muhamed samo glasnogovornik božijih reči ali ne i njihov sastavljač.

Šta više, otkada je Muhamed čuo Boga na arapskom, prevodi Kurana se smatraju pukim interpretacijama jezika originalnog božijeg otkrovenja.

“U ovom izuzetno važnom smislu”, kaže Roj Motahedah profesor bliskoistočne istorije na Harvardu, “Kuran nije muslimanska Biblija”. Pre će biti, smatra on, da više potseća na Toru koju je Bog usmeno otkrio Mojsiju a kasnije je tekst zapisan. U jevanđeoskoj terminologiji, Kuran odgovara samom Hristu kao logos – ili večna reč za Oca. Ukratko, ako je Hrist u ljudskom obličju otelotvorena reč Boga, Kuran je reč Boga otelotvorena u knjizi.

Implikacije ove doktrine su prilično široke i pomažu da se objasni najdublji raskol između muslimana i drugih monoteista. Za muslimane Bog je jedan, nedeljiv i apsolutno transcedentan (nenadmašan). Zbog toga ni u jednom izdanju Kurana ne postoje ilustracije – čak ni proroka, da se ne bi ohrabrivala idolatrija, najgori greh koji jedan musliman može počiniti. Ipak, na tlu nekadašnje persijske imperije, muslimani su razvili bogatu tradiciju pseudo-kuranske umetnosti oslikavanja pojedinih epizoda iz Muhamedovog života, a prisustvo Alaha se može iskusiti tu i tamo kroz istinske zvuke i slogove arapskog Kurana. Tako se molitve izgovaraju samo na originalnom arapskom – čak i kada ogromna većina muslimana ne razume ovaj jezik. To nema značaja, Kuran je obelodanjen kroz uši proroka, ne kroz njegove oči. – Čuti te iste reči kako se izgovaraju glasno, uneti ih u sebe tokom molitve – smatra stručnjak za islam sa univerziteta Notr Dam, antropolog Patrik Gafni – znači iskusiti prisustvo Boga sa istom dozom intimnosti kakvu osećaju katolici dok tokom pričesti prihvataju Hrista kroz osvećeni hleb i vino.

Narodi iz Knjige

Zbog čega onda Kuran priznaje Jevreje i hrišćane kao bliske “Narode iz Knjige” i kao takve ih razlikuje od nevernika? Suprotno popularnom verovanju, “Knjiga” o kojoj je reč nije Biblija; to je nebeski tekst koji je svojeručno napisao Bog a čija je Kuran jedina savršena kopija. Prema Kuranu, Bog je vremenom milostivo otkrio sadržaj te nebeske knjige kroz reči prethodnih biblijskih proroka i glasnika – ali i kroz nejasne figure koje Biblija ne pominje. U svakom slučaju, oni koji su primili njegovo otkrovenje – posebno Jevreji i hrišćani – svesno ili nenamerno su iskvarili originalni tekst, ili su ga veoma pogrešno protumačili. Sa tog aspekta, Kuran nije nova verzija biblijskog sadržaja, već ono što Džejn Mekalfi naziva “ponovno otkrovenje” koje ispravlja greške hebrejskih i hrišćanskih svetih tekstova. Poznavaoci Biblije će čitajući Kuran često susresti poznate ličnosti: Avrama, Mojsija, Jovana Krstitelja, Isusa, čak i devicu Mariju koja se ovde mnogo češće pominje nego u Novom Zavetu, a pri tom je i jedina žena koju Kuran pominje po imenu. Ali njihove priče se drastično razlikuju od onih u Bibliji. U Kuranu su svi prethodni proroci muslimani.

Avram (Ibrahim), na primer, po Kuranu je prvi musliman jer je odabrao da se preda Alahu radije nego da prihvati religiju svog oca koji se uopšte ne pominje u Bibliji. U Bibliji se ne pominje ni priča iz Kurana o tome kako je Avram/Ibrahim sagradio najveće svetilište islama – Ćabu u Meki. Avramov značaj u Kuranu je centralni: baš kako hebreji prate svoje poreklo od Avrama preko njegovog sina sa Sarom Isaka, Kuran prati arapsku genealogiju – i Muhamedovo proroštvo – unazad kroz Ismaila, Avramaovog sina sa Hagar.

Mojsije (Musa) iz Kurana daleko više podseća na svog biblijskog dvojnika. On se suprotstavlja faraonu, čini čuda, a u pustinji se penje na planinu i prima božije zapovesti. Ali u Kuranu se ne pominju rituali Pashe a ni jedna od najznačajnijih božijih zapovesti za Jevreje – poštovanje Šabata. Poslušnost prema roditeljima se neprestano ističe, ali kako je u kuranskoj priči o Avramu navedeno, neposlušnost se zahteva ukoliko su roditelji politeisti.

Kao prorok koga je odbacio sopstveni narod, u Kuranu Isus (Isa) u mnogome podseća na Muhameda koga su, u početku, odbacili stanovnici Meke. On propoveda božiju reč, čini čuda, proganjan je i – što je novo, predskazuje dolazak svog naslednika: Muhameda. Kuran ipak odbacuje tvrdnju hrišćana da je Isus sin Boga kao blasfemiju, a doktrinu o svetom trojstvu kao politeizam. Razapinjanje na krst se spominje uzgred, ali prema Kuranu Isus misteriozno ne umire na krstu. Umesto toga, Alah ga spašava i dovodi na nebo odakle će se vratiti pred smak sveta i poput drugih proroka, pridružiti se vernicima kao svedok Sudnjeg dana.

Odakle je i kako Muhamed saznao toliko podataka o Bibliji i njenim prorocima, tema je naučne debate bez kraja i konca. Kuran tvrdi da je Muhamed susreo članove jevrejske zajednice u Medini, pa je čak sa svojim sledbenicima klanjao molitve u pravcu Jerusalima sve dok ga Jevreji nisu odbacili kao lažnog proroka. Neki naučnici smatraju da je među Muhamedovom rodbinom bilo hrišćana i da je pravila posta i askeze naučio posmatrajući pustinjske monahe. Muslimani, pak, odbacuju bilo kakav naučni pokušaj povezivanja sadržaja Kurana i običnih ljudskih kontakata i uticaja u Prorokovom svetovnom životu. Oni poštuju kao tradiciju priču da Muhamed nije znao da čita i piše i da je stoga Kuran istinsko otkrovenje. Islam je za njih savršena religija, a Kuran savršen tekst.

Ovo verovanje ipak nije sprečilo muslimansku tradiciju da transformiše mnoge nejasne pasuse Kurana u moćne mitove. Jedan od najznačajnijih mitova potekao je iz stihova sure 17:1 gde se pominje Muhamedovo mistično noćno putovanje iz Meke u Jerusalim gde se obratio skupu svih prethodnih proroka od Adama do Isusa.

Ipak jedna druga verzija ove priče govori o njegovom uspeću (mi‘raj) iz Jerusalima na Alahov tron dok su mu tokom puta poštu odavali prethodni proroci, počevši od onoga koga je Muhamed direktno nasledio. Za sufi mistike, Muhamedovo uspeće je paradigmatska priča o duši koja se uspinje Bogu. Za mnoge muslimanske tradicionaliste, međutim, ovo je fizičko putovanje a ne duhovno. U svakom slučaju, njegov geopolitički značaj se ne može ignorisati, jer je mesto na kome je Muhamedovo uspeće započelo treće po značaju svetilište islamskog sveta – na jerusalimskom Brdu Hrama.

U trenutnom konfliktu islamskog i zapadnog sveta najveći problem nije muslimanska sveta knjiga, već njena interpretacija. Širom sveta, muslimani pate zbog krize autoriteta. Kuran je predvideo jedinstvenu muslimansku zajednicu (umma), ali kako nedavna istorija pokazuje, muslimani nikada nisu razrešili tenziju između religioznih autoriteta i islamskih vlada. Kada je islam bio velika srednjevekovna civilizacija, zakonodavci obrazovani na Kuranu su odlučivali kako da primene božije reči da bi izmenili istorijske okolnosti. Njehove fatve (mišljenja) doveli su do nesloge. Ali u današnjim islamskim državama, autoritativni religiozni glasovi ne pobuđuju širom prihvaćeno poštovanje. Poput slobodnih fundamentalista svih religija i verskih grupa, svaki musliman sa određenim programom se sada oseća pozvanim da citira Kuran u sopstvenu korist i podršku…

Dešifrovanje značenja

Postoje i oni umereniji tumači Kurana. Posle napada na SAD, bilo je glasova širom Bliskog istoka koji su osuđivali ovaj čin i stradanje civila i tvrdili da se bombaši – samoubice ponašaju suprotno učenju Kurana. Vraćajući se izvornom tekstu, naučnici su pronašli stihove koji pokazuju da je Alah sa određenom svrhom stvorio različite ljude i kulture, a samim tim nameravao da svetu ostavi pluralizam religija.

“Kuran”, tvrdi muslimanski filozof Džavad Said sa instituta Al Azhar u Kairu, “pruža podršku i ohrabrenje opstanku glasnika reformi koji se suočavaju sa velikim teškoćama”. U SAD čak postoji i islamski feminizam koji predvodi Aziza al Hibri sa pravnog fakulteta u Ričmondu. Ona pokušava da stvori zakonski okvir za ostvarivanje ženskih prava u islamu, a na osnovu pažljivog proučavanja Kurana i klasičnih komentara. Doduše, teško je zamisliti da tako nešto zaživi u tradicionalnim islamskim državama.

Očigledno je da Biblija i Kuran imaju i previše sličnosti. Kao božansko otkrovenje, svaka knjiga govori daleko više od onoga što se pukim iščitavanjem iz radoznalosti može usvojiti. Reći da je Bog jedan, na čemu i Biblija i Kuran insistiraju, isto je što i reći da je božanska mudrost nedokučiva. Kako je Prorok Muhamed i sam insistirao, Bog otkriva sebe kroz znake čije značenje treba odgonetnuti. Ovde, reklo bi se, počiva seme religioznog pomirenja. Skromnost i poniznost a ne razmetanje hrabrošću, jeste univerzalni stav za svakoga ko se usudi da pronikne u božiji um i žudi da sprovodi Njegovu volju.

Rat i Mir

Muhamed nije bio samo prorok već i vojni komandant koji je predvodio muslimasnke armije. Sa druge strane, Isus je odbio čak i da se odbrani od napada rimskih vojnika koji su ga uhapsili u Getsemanskom vrtu, nakon što ga je poljupcem izdao Juda. Ovom razlikom se mogu objasniti suprotstavljeni stavovi o ratu i nasilju u Kuranu i Novom Zavetu.

Uspenje

U Bibliji, Isus se uspinje do svog Oca, nakon što je vaskrsao iz mrtvih. Za Muhameda je bilo nezamislivo da Alah dopusti da jednog od njegovih proroka pogube kao običnog kriminalca.

Stvaranje

I Kuran i Biblija pričaju priču o Adamu i Evi i Rajskom vrtu. Ali za muslimane kao i za Jevreje, njihov “provobitni greh” neposlušnosti se ne prenosi na njihove potomke. Zbog toga nije potrebno iskupljenje grehova čovečanstva kroz Isusovu žrtvu na krstu – što je centralna doktrina hrišćanstva.

Blagovest

I u Kuranu i u Bibliji, anđeo Gavrilo je božiji glasnik. Preko Gavrila, Muhamed čuje otkrovenje da je, za muslimane, reč Boga otelotvorena u knjizi. U Bibliji, arhanđel Gavrilo govori devici Mariji da će roditi Isusa koji je, za hrišćane, reč Boga otelotvorena u ljudskom obličju.

Tekst priredila redakcija “Treće oko Online”