Bila je slava, gorela je slavska sveća, rastakao se vosak, na sve strane. Izgledalo je kao da sveća plače. Moja majka sipala je u čašu nešto crvenog vina i namenila svom bratu od tetke Aleksandru, Sandi – Aci kako su ga zvali. U uglovima njenih sjajnih maslinsto-zelenih očiju skrivala se poneka suza. Moj ujak, tetka i mama zajedno su sa njim  i njegovim mlađim bratom Draganom odrastali.  

Znam da je sačuvala od njega fotografiju sa njegovim mlađim bratom Draganom i porcelanski servis za kafu boje slonovače, dar za venčanje sa mojim ocem. Na tom venčanju jedini je on plakao, valjda  sluteći da mu je od života tako malo ostalo. Bio je jako lep, dobar, prepametan, zaista izuzetna ličnost, nešto što se jednom u 100 godina rađa. Pomagao je svima, vozio je kolima svakog ko bi ga zamolio, ne tražeći ništa za uzvrat, pošto je u selu prvi imao auto.

I dan danas posle pola veka od njegove smrt, i ljudi pričaju o njemu, sećaju ga se. Ljudi kažu da Bog uzima samo najbolje, što se u slučaju mog ujaka Ace pokazalo kao tačno. Moja majka ga je mnogo volela kao i svi moji rođaci. On im je bio na prvom mestu prijatelj, pa tek onda rođak. Taj mladi čovek rešio je  da se u svojoj dvadeset i drugoj godini oženi i dovede devojku u kuću. Prema pričanju moje mame, njegova majka, stroga i autoritativna žena, nije odobravala njegov izbor devojke. U nameri da ga spreči, uzela mu je ključeve od kola.

On je bio rešen da istera svoje i uzeo  je motor i krenuo po devojku. Otišao je direktno u smrt, zavivši majku u crnu odoru, ostavivši joj bol i kajanje do kraja  života. Poginuo pod nerazjašnjenim okolnostima, a njegova verenica se nikada nije udala. Pričala mi je mama da je posle njegove sahrane, noćivši u tetkinoj kući,  nekoliko puta, čula u gluvo doba noći kucanje na ulaznim vratima.

U snu je  svojoj majci, tetki moje majke, poručio da više ne plače, jer se davi u njenim suzama. Tetka moje majke, moja baba Rada ipak je mnogo tugovala. Osamdesetih godina prošlog veka ona i njen muž su otišli na rad u Švedsku i  materijalno pomagali mlađeg sina Dragana i njihove tri unuke, koje su im posle ove velike tragedije, bile jedina uteha. Tamo su se i penzionisali i vratili u Srbiju.

Desetak godina pre baba Radine smrti, svratila sam do nje zajedno sa svojom babom po majci. Srdačno me je dočekala, kao nikad pre. Žalila se da je jedva, zbog lošeg zdravlja, spremila kolače koje njene unuke vole. Tiho mi reče da joj se mlađi sin i snaja razvode i zapita se:”Šta je meni trebalo da idem da radim po inostranstvu? Neću više da ih pomažem, sve ću unukama da dam, što imam!”

Slušajući njen monolog, pažnju su mi privukle fotografije u staklenoj vitrini. Pored crno-bele slike mog ujaka Aleksandra bila je slika njegove bratanice i imenjakinje Aleksandre, kćerke njegovog mlađeg brata Dragana. Kroz telo mi je prostrujala neka čudna jeza i konstatovah u sebi koliko je frapantna fizička sličnost između njih. Zapitah se, zašto je  moja baba Rada stavila te dve slike jednu pored druge i da li je primetila koliko liče?Ispostavilo se kasnije da je dvadeset i druga godina života i za Aleksandru, kao za Aleksandra, bila prelomna i tragična. Aleksandra je imala u svojoj dvadeset i drugoj godini tešku operaciju i  jedva je izvukla živu glavu, ostavši trajno narušenog zdravlja.

Nema više ni moje baba Rade, ni njenog muža , ni njihovog mlađeg sina, a mog ujaka Dragana. Poveo ih je moj ujak Aca sa sobom, da ne bude sam. Imanje u selu pripalo je Aleksandri.

Aleksandar je poginuo na Petrovdan 1970. godine, a sledeće godine u februaru , sam se ja rodila. Trudim se da budem dobar čovek kao što je i on bio. Ovu priču sam posvetila njemu, da ipak ostane neki pisani trag o njegovom postojanju, a ne samo sećanje ljudi  o njegovoj izuzetnoj ličnosti, jer ljudi su prolazni na ovoj kugli zemaljskoj. . . .

Danijela Janković