Vremena epidemije korona virusom ili virusom COVID – 19 ne sećamo se često, a ni rado. Kada je u martu 2020. godine proglašena svetska epidemija te bolesti, mnogima se činilo da je to prvi znak kraja vremena. Nastupilo je vreme distanci, nošenja hirurških ili platnenih maski zbog zaštite od prenošenja te bolesti, izbegavanje rukovanja, vanredno stanje, formiran je krizni štab, bilo je iz dana u dan sve više obolelih, ali i mrtvih. Ljudi su bili zatečeni, većina je bila i uplašena, kao i uvek kada se pojavi nešto novo i nepoznato, posebno kad je to pretnja za život.

Ipak, to je u isto vreme ujedinilo svet u borbi protiv nevidljivog protivnika, redak momenat kada je čovečanstvo bilo kolektivno u borbi protiv zajedničkog neprijatelja. Neke dve godine kasnije, za vreme kojih je korona „krunisala“ svoje postojanje, kada je Rusija pokrenula tzv. „specijalnu operaciju“, rat protiv Ukrajine, broj obolelih, ali i mrtvih od koronavirusa je počeo da opada. To je otvorilo mesta za nove spekulacije, ali i teorije zavere…

Sada u februaru 2024. godine, kada pišem ovu priču, korona je zaborav, mada još uvek neprimetno prisutna, dok je rat u Ukrajini još uvek realnost… Priča koja sledi je o jednom čoveku koji je svoju bitku sa opasnim, smrtonosnim korona virusom dobio zapanjujuće brzo i dovoljno neobjašnjivo tako da bi se njegov oporavak mogao nazvati čudesnim.

Mire, kako ga iz milošte zovu, sada ima nekih pedesetak godina, dva sina i troje unučadi. Veći deo života je proveo na poslu domara u seoskoj školi u selu u ravnici koje je samo ponekad napuštao. Tu još uvek radi, iščekujući zasluženu penziju. Deca ga vole i poštuju, kao što ga respektuju i ljudi zaposleni u školi.

Kada su u martu 2020. godine, prve godine epidemije koronavirusom, škole zatvorene i deca prešla na online nastavu, škola je bila prazna. Miretu se to nije dopadalo, jer je navikao na dečju graju. Proleće je bilo svuda i on nije bio obavezan da dolazi na posao, sem da redovno održava travnjak i prelepe ruže, koje su zahvaljujući njemu cvetale u školskom dvorištu. Bile su to prelepe žute, crvene, svetloroze ruže koje su pamtile generacije učenika te škole.

Jednog dana, kad je čekao u dugom redu u prodavnici, dok su se ljudi pomalo nervozno trudili da održe distancu od propisana dva metra, sa zaštitnim maskama ispod kojih se nije ni moglo jasno čuti često negodovanje, pomišljao je da će čekajući zaboraviti zašto je uopšte ušao u tu prostoriju. Žena ga je poslala da kupi neke namirnice i on je spisak ponavljao u sebi, dok mu se činilo da će čekati satima na svoj red.

U jednom trenutku ga je uhvatio snažan kašalj. Ljudi, koji su bili u redu ispred i iza njega, okrenuli su se prema čoveku koji je kašljao. On je pokušao da utiša napad koji ga je zatekao, ali nije u tome uspevao. Kašalj je počeo da ga guši. Ljudi koji su stajali u njegovoj blizini su se izmakli, praveći krug oko njega i on je shvatio da treba da napusti to mesto. Izašao je iz prodavnice i pošao, ubrzanim koracima, kašljući, svojoj kući. Utrčao je u dnevnu sobu, jedva dolazeći do daha, uz kašalj, gde je zatekao suprugu kako sedi pred televizorom. Okrenula se prema njemu i prošaptala: „Na televiziji kažu da ima sve više obolelih i mrtvih“… On ju je samo pogledao i nastavio da kašlje. Tada je njegova žena ustala sa kreveta na kojem je sedela i zabrinuto mu rekla:

„Trebalo bi da odeš kod doktora. ’Ajde, presvuci se, pa da idemo“.

Tada je Mire osetio snažan bol u celom telu, neopisivu malaksalost. Pošli su automobilom kojim je upravljala njegova supruga. Stigli su u seosku ambulantu u kojoj je ponovo, kao i u prodavnici, bila velika gužva, ali i distanca, zabrinuti pogledi pod maskama. Ljudi su čekali da ih ona, jedina doktorka koja je tu radila, primi. Čuo se kašalj, poneko kijanje, ali i tihi glasovi koji su odisali strahom od bolesti, te nepoznate do tada bolesti.

Kada je posle nekih dva sata čekanja ušao u ordinaciju umorna, sredovečna doktorka mu je pregledala pluća, izmerila pritisak, temperaturu i sa nekom prikrivenom nemoći mu dala uput za test na koronavirus koji bi trebalo da obavi u susednom gradu. Njegova, sad već uznemirena žena je upalila auto i brzo su bili na mestu gde se vrši testiranje. I tu se čekalo u redovima i kad je došao na red rečeno mu je, nakon uzimanja brisa, da će test biti gotov već tog dana. Njemu nije bilo potrebno testiranje, znao da je bolestan, znao je da ima tu bolest koje se svi sada boje. Znao je da je to njegovo novo iskušenje.

Test je potvrdio njegovo razmišljanje. Bio je pozitivan na koronu. U tom momentu, kada još nije bilo ni vakcina za koronu, on je bio bolestan. Propisali su mu gomilu tableta, vitamina, lekova koje je morao da kupi. Novac nije bio problem, problem je bio u tome što u tim momentima ni sami lekari nisu bili sigurni da li bilo koji od tih lekova može da pomogne.

Sa punom kesom medikamenata pošao je sa suprugom kući. Smestio se u spavaću sobu, izolujući se od ostalih članova domaćinstva. Njegovi najdraži su bili zabrinuti za njega. Prvi dan i noć su bili teški. Kašalj je bio slabiji, ali malaksalost i snažan bol u grudima i osećaj da ne može da diše, koji se pojavljivao na momente, bili su prisutni. Kako je kasnije pričao, nastupila su četiri dana koja nikada neće zaboraviti.

Sutrašnji dan je preležao, uz snažne napade gušenja i kašlja. Njegova supruga je bila nemoćna. Mire je kasnije pričao o tim danima: „Prvi dan ne kašljem mnogo, ali boli u plućima, steže, kao da ću umreti, jedva dišem, malaksavam, posle ne znam ni da li je dan ili noć… Sve mi je u mraku. Žena ulazi i izlazi, vidim sinove, snaje i unuke. Posle mi žena kaže da niko, osim nje, nije ulazio sve to vreme moje bolesti. Kako sam ja video sinove, snaje i unuke, ne znam… Valjda sam želeo da ih vidim.

Te noći i ne spavam. Drugi dan i ne znam da je dan. Imam napade gušenja, suvog kašlja, samo čekam smrt. Žena mi donosi neke sirupe, lekove, supe bez ukusa i mirisa, vrti mi se u glavi, ne mogu da ustanem iz kreveta. Sramota… Opet besana noć. Treći, čini mi se da ću umreti, kašalj ne prestaje, gorim, nesvestica. Tada počinjem da se molim. Nisam nikada bio neki vernik, ali sam čitao svašta i rešim da se molim…

Molim Boga da mi oprosti grehe, pa da mogu da umrem, da se ne mučim toliko. Da ne mučim i one koje volim. Bog, kao i obično, ćuti.

Nekako zaspim trećeg dana. San bez snova. Budim se uz, kako mi je žena kasnije rekla, urlik. Tada se setih, u svom tom bunilu i haosu, kako je Isus četrdeset dana bio u pustinji kušan od strane sotone. On je Bog koji je dao život za naše spasenje, Bog koji je došao u ljudskom obliku da bi nam se približio i dao nam priliku svojim stradanjem da se spasemo. Razmišljam, kad nam Bog daje primer borbe protiv zla, a bolest je zlo, i upućuje nas kako svako ima svoju pustinju iz koje uz veru može pobediti, zašto se ja predajem?! I tada se ponovo molim, ali da mi Bog podari zdravlje i život.

U jednom trenutku osećam da mogu ponovo da dišem, normalno da dišem. Nema kašlja. Nema onog osećaja malaksalosti. Ustajem i odlazim do kupatila. Supruga me vidi na nogama i ne može da veruje“.

Kako je kasnije rekao, ni lekari, kada je sutradan otišao na ponovni test na koronu, koji je ovoga puta bio negativan, nisu mogli da veruju da se tako brzo oporavio. Ipak je, kasnije, propisano vreme bio u karantinu. Posle vremena ove pošasti, kada su škole ponovo počele normalno da rade, Mire se vratio na svoj posao.

Da li su molitva i prisećanje na borbu Isusa Hrista, koja je primer svima vernima, stvarno doveli do brzog i neočekivanog Miretovog oporavka ili je vera pomogla na nekom nesvesnom nivou da oboleli čovek ustane iz kreveta, teško je reći. Sam njegov brzi oporavak od smrtonosne bolesti je sam po sebi neobjašnjiv, pa samim tim se može nazvati čudom. Nekada je dovoljno samo verovati, pa da svaki neprijatelj pred nama spusti svoju ružnu glavu, baci svoj dvosekli mač…

Slavica Mršić-Petrović

U rubrici “Šta nam se događa” objavljujemo istinite priče, lična iskustva autora ili zapise o događajima koje su autori čuli od kredibilnih svedoka. Rubrika je otvorena za sve čitaoce, a vaše priče nam možete slati putem emaila: redakcija@trece-oko