Prema najnovijoj sistematizaciji mentalnih poremećaja Američke psihijatrijske asocijacije, retko kome nisu potrebni lekovi. Svakih nekoliko godina, Američka psihijatrijska asocijacija (APA) pravi izmene u svom najvažnijem dokumentu – Dijagnostičkom i statističkom priručniku za mentalne poremećaje (engleski: DSM). Ovaj priručnik je za američke psihijatre (ali i za njihove kolege u mnogim zemljama sveta) neka vrsta „Svetog pisma“, jer su tu popisani svi mentalni poremećaji i kriterijumi za postavljanje dijagnoza. Koriste ga kliničari i naučnici, ali i vladina tela koja regulišu tržište lekova, farmaceutske kompanije, osiguravajuće kuće…
Poslednje značajne izmene ovaj priručnik je pretrpeo 1994. i 2000, ali je najnovije izdanje, odobreno 1. decembra prošle godine, već izazvalo žustre polemike. Naime, u njemu se nalaze brojne nove definicije, po kojima su lekovi potrebni – gotovo svima!
Sporan deo novog priručnika je odeljak „Mentalni poremećaji“. Tamo se sada nalazi, na primer, „Opšti anksiozni poremećaj“ – to je dijagnoza za gotovo svakog ko oseća nelagodnost tokom neke aktivnosti. Na primer, tokom razgovora sa psihijatrom. Takođe, od sada postoje i „Poremećaj odbijanja poslušnosti“, od koga se možete lečiti ako odbijate slepu poslušnost ili niste ulizica, i „poremećaj skupljanja“ za one koji u kući gomilaju hranu, vodu ili bilo šta drugo.
Doktor Alen Frances, jedan od autora izdanja iz 1994, jedan je od najuticajnih kritičara. On tvrdi da je DSM priručnik suviše ozbiljna stvar da bi se prepustio kontroli organizacije kao što je APA. Problemi novog izdanja su, po njemu, „komercijalizacija i teška cenzura“, i zahteva ozbiljno preispitivanje priručnika i njegovih definicija, ali i pristupa, svrhe i procesa donošenja odluka o mentalnim poremećajima. Frances se svojevremeno javno izvinio za besmislice u priručniku iz 1994, zbog kojih je, kako sam priznaje, mnogo zdravih ljudi i dece dobilo psihijatrijske dijagnoze. Tako se veruje da je „Sindrom rizika od psihoze“, koji je izmišljen da predvidi i spreči pojavu mentanih oboljenja kod tinejdžera, „pogađao“ samo jednog od pet slučajeva. Rezultat: ogroman broj mladih je bespotrebno pio lekove koji izazivaju dijabetes, gojaznost, kraći životni vek…
Nedavno, psiholog Brent Robins je, kao jedan od potpisnika, poslao javno pismo u kome je pozvao celu stručnu javnost na raspravu o DSM. Pismo je potpisalo još oko 14.000 psihologa, psihijatara i drugih profesionalaca u oblasti mentalnog zdravlja, kao i trinaest drugih psiholoških asocijacija. Razlog: po novim uputstvima, jednostavno osećanje tuge i žalosti može biti proglašeno poremećajem, umesto normalnim ljudskim iskustvom. Slično važi i za bilo kakav strah, frustraciju, nestrpljenje, uzbuđenje – koje vam sada može obezbediti status „poremećenog“ i recept za lekove.
Mnogi glasovi se čuju koji tvrde da je savremena zapadna psihijatrija potpuno u službi farmacije i profita. Majk Adams, nagrađivani novinar i aktivista, proglasio je u svom članku na ovu temu psihijatre „uobraženim i preplaćenim intelektualcima koji žele više novca tako što će izmišljati nova oboljenja, na primer Hugala-Bugala poremećaj“. Adams objašnjava da se simptomi tih nepostojećih oboljenja određuju glasanjem (naravno, glasaju oni), a to može biti i, na primer, i „pevanje bez razloga“. Zatim se novinari, profesori i vlada obaveštavaju o novom oboljenju, uz objašnjenje da milioni od toga boluju, i da im – naravno – treba hitno obezbediti lekove. Velika farmacija spremna skače na posao… i ubrzo imamo fabrikovane naučne dokaze da novi preparati „smanjuju rizik od Hugala-Bugala poremećaja“. Tada čak i ozbiljni psihijatri, dodaje Adams, koji se privatno smeju celoj priči, prepisuju nove preparate i za to dobijaju novčane nagrade od farmaceutskih kompanija. Po njemu, jedini pravi cilj današnje američke psihijatrije je da lekove dobijaju i ljudi kojima nisu potrebni, a zdrav čovek, po njima, može biti samo bezosećajni zombi. Psihijatrija je postala „predmet podsmeha pravih naučnika“, kaže Adams, „a normalan čovek je za njih samo onaj u komi“.